ХАТИХУМАЈУН: Страдање хришћана након њиховог законског изједначавања са муслиманима

140618032.3_xl.jpg
Подели:

Хатихумајун од 18. фебруара 1856. проглашавао је начело једнакости хришћана с муслиманима пред законом и војну обавезу и за њих као и за муслимане с могућношћу да је замене (беделија), проглашавао је примање хришћанских сведочанстава пред судовима и многа друга начела за напреднију реформу и на основу тих обећања забрањено је на париском конгресу свако мешање европских сила у унутрашње прилике Турске.

Хатихумајун прочитан је јавно у Сарајеву 13. марта 1856. и примљен је од муслимана, па чак и од владиних чиновника свих кругова, с највећом осудом јер се никако нису могли помирити с мишљу о равноправности и једнакости хришћана. Хришћани су га примили с неповерењем и забринутошћу, јер су искусили бескорисност тих свих одредаба, почевши од хатишерифа од Гилхане, јер нису видели никаквог јемства да ће се та лепа обећања испунити, а забринути су били јер их је искуство научило да су такви укази имали само тај резултат да су не само одржавали него и појачавали мржњу и прогоне од стране муслимана према хришћанима. Чак није испаљен ни 21 топ том приликом како се у сличним приликама чинидо.

Као омаловажавање фермана сматрало се и то што је ферман стигао 1. марта, а прочитан је тек 13. дана доцније и то не по обичају у великом дворишту владине палате него у дворишту пашиних коњушница. Хат је читан на турском језику у присуству свих власти, поглавица немуслиманских општина, чланова провинциског већа и око три до четири стотине грађана муслимана и хришћана. Један члан већа, Босанац, објаснио је онда насрпском језику смисао прочитаног хата с неколико баналних фраза. Тако се свет разишао не разумевши ништа што је проглашено јер је мало ко знао турски.

Извештаји аустриских конзуларних агената из провинције потврђивали су тај утисак и још јаче су подвлачили застрашеност и очајање хришћана. У Бањој Луци чак није турски текст ни преведен народу који уопште није разумевао турски језик. Бањалучки кајмакам Адем-ефендија рекао је отприлике присутнима после читања ово: Сада је објављен један хатихумајун, а шта садржи и како ће се његова садржина изводити, то ћете с временом сазнати. Одличнији бањалучки муслимани нису хтели проглашењу ни присуствовати и изјављивали су да га је немогуће провести.

У Ливну и Тузли било је исто тако расположење и муслимани су исто тако претили хришћанима који су се сада показивали више него икад понизни да не би више изазивали бес муслимана. Опште уверење је било да сама турска влада и њезини органи не могу провести тако често објављиване реформе, грађанско и верско ослобођење и изједначење хришћана с муслиманима, без активне интервенције страних сила.

Војни аустриски извештаји с границе јављали су да хатихумајун није био ни проглашен у бихаћком санџаку али да су муслимани од издавања тога закона постали бешњи против хришћана и да мисле да неће никада дозволити хришћанима да уведу звона на црквама и да постигну једнакост.

И збиља хатихумајун се у Босни тешко и споро изводио као и пре хатишериф од Гилхане. И даље су стизале тужбе да се не примају хришћанска сведочанства на судовима. Годину дана пре било је проглашено да се уводе полициски судови (тахкик- меџлиси), али је то проведено само у центру провинције а не у срезовима. У марту 1857. јављало се о првим случајевима да су примана сведочења хришћана пред судовима (тако н.пр. у једном ислеђењу у Приједору на наваљивање бањалучког кајмакама Адем-ефендије).

Хуршид-паша је дао хатихумајун верским властима обеју хришћанских конфесија да га прогласе. Апостолски викар и бискуп Маријан Шуњић послао га је парохиским свештеницима са пропратним писмом у којем их је позивао да објасне народу његове главне тачке и да га позову да буду одани султану и подложнији и понизнији према муслиманима него пре и дастрпљиво чекају на остварење својих права.  Ето како су извршни органи замишљали примену хришћанских права које је Порта под притиском Европе дала!

Из свих крајева Босне јављало се о јаком незадовољству муслимана због хатихумајуна и о живој агитацији против његове примене. Аге и бегови ступили су у међусобне договоре и дописивања, одржавале су бунтовне састанке и стварале тајне завере чак и пред очима виших државних чиновника. Чуло се и за имена будућих вођа отпора: у Посавини је спомињан бивши сераскјер Хасан-бег, у Бањој Луци богати Хаџи-Назиф-ага, а у Бихаћу утицајни Мујага Агић.  У Бањој Луци помагали су Назиф-агу Хаџи Мехмед-бег Џинић и други угледни муслимани. Јављало се чак да су они сковали заверу да приликом пазара 15. јуна 1856. приреде у Бањој Луци покољ хришћана. Око педесет вођа опозиције били су послали изасланике у све босанске тврђаве с позивом на општи устанак против хришћана. Међу тим вођама налазила су се два сина Аџи-бега Церића Сулејман-бег и Паша-бег из Босанске Дубице с још неким дубичким муслиманима. Бојећи се покоља, хришћани су проводили ноћи изван куће у природи. Дубички мудир био је омрзнут због строгости, није имао никакву сигурну заштиту у неколицини каваза и морао би у случају устанка бежати испред сличне опасности као и хришћани. Хаџи-бег Џинић пријавио је кајмакаму да се спрема завера и кајмакам је склонио код себе аустриског конзуларног агента Радуловића, извео је војску и окренуо топове на град и запретио, па је тако спречио покољ. Аустриска војна команда појачала је тим поводом кордонске страже.

Хатихумајун је тако појачао мржњу муслимана против хришћана да су се после његове објаве умножиле вести с границе о повећаном броју убијања и злостављања хришћана.  Хуршид-паша је изјављивао и сам да је у неприлици како ће фанатичним босанцима објаснити сав значај хатихумајуна и како ће га провести. У Крајини где су муслимани били најбунтовнији толико се мало водило рачуна о хатихумајуну да су крајишки муслимани тим били тако задовољни да су се из захвалности показали спремни да добровољно пођу у војску против Црне Горе.  Бањалучки кајмакам Адем-ефендија поставио је чак Назиф-агу као свог тумача. Хуршид-паша је показивао да потцењује Назиф- агу али су га извештаји аустриских конзуларних агената приказивали као лукавог и подузетног реакционара, који је заостао од сломљених старих противника рефорама, који је учествовао у устанку протнв Веџихи-паше и био седам година у изгнанству на острву Роду.

Тако су аустриски претставници у Босни, који су били већином граничарски официри и боље разумевали језик и живот народа и били у јачем додиру с њим, јављали и примерима доказивали како је проглашена равноправност хришћана још више потпиривала мржњу муслимана. Француски конзул Виет јављао је напротив својој влади да се муслимани држе умерено, али да хришћани, особито католици, све више изазивају муслимане, да без дозволе власти подижу звонике на црквама са безброј крстова који се могу схватити као изазивање. Поводом страха хришћана од покоља генерални гувернер је на интервенцију Атанасковића послао једну мешовиту комисију да испита ствар и комисија је, према извештају Виета, утврдила да нема нимало истине у том свему. Виет је тврдио да је католичко свештенство изазвало ту сву неоправдану панику.

Ако је на суд  аустриских претставника као граничарских официра могла утицати симпатија за хришћане, на Виетову оцену прилика сигурно је утицала противност према аустриској политици и подозрење на аустриске аспирације у Босни.

Како су злобно и осветољубиво примењивали турски државни органи проглашену равноправност хришћана види се из извештаја градишке граничарске регименте. Ту су на турској страни власти реквирирале за превоз трупа Савом па Дунавом до Силистрије лађе и узели хришћане да бесплатно веслају, а да им нису на путу осигурали средство за живот. Кад је католички парох Фрањо Зубић интервенирао код мудира Реуф-бега и молио га да узме муслимане јер ће они лакше добити издржавање, мудир се јако наљутио и рекао је пароху да сада треба да сваки турски поданик радо дочека да бесплатно служи држави будући да су сада хришћани равноправни с муслиманима. Зато је послао Зубића кајмакаму у Бањалуку да одговара за тај свој корак.

Провинциски органи власти нису имали довољно оружане силе на расположењу да одрже мир и ред. Влада је овластила мудире да образују оделења пандура за случај унутрашњих сукоба између муслимана и хришћана, али управо пандури су били познати као највећи прогонитељи хришћана.

Премда је било такво стање, позвао је бањалучки кајмакам мудире и хришћанске свештенике свога санџака 8. јула и тражио је од свештеника да потпишу уверење да нема више прогона хришћана и да је хатихумајун извршен. Том захтеву одупрли су се католички пароси из Бос. Градишке (турски Бербир) и Ивањске и нису хтели да потпишу такву изјаву.

Хатихумајун од 1856. изједначио је хришћане с муслиманима и у војној обавези али стварно примењена је према хришћанима облигатно одредба да се откупе новцем од војне службе. Харач који је понижавао хришћане као грађане другог реда укинут је, али су место тога сада хришћани морали плаћати већу суму као беделију или војнину. Док се харач кретао обично до 15 пијастера, беделија је износила у Сарајевском срезу 22 пијастера а у неким местима пела се чак до 45 пијастера.

Разрезане суме војнине на херцеговачке кадилуке износиле су око 20% више него суме које су пре скупљане за харач.

Тако је требало да хришћани скупо плате макар и теоретско признање њихове равноправности с господарским муслиманским елементом.

 

ИЗВОР: Васиљ Поповић, Аграрно питање у Босни и Турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839-1861), Београд 1949.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top