„КРАЉИЦА“ НИЈЕ ПАЛА: Фрулом против непријатељске офанзиве

repetitor.jpg
Подели:

У мају 1994. године тзв. Армија БиХ извела је напад на релеј Столице на Мајевици „радио и телевизијског репетитора и жиле куцавице ПТТ саобраћаја у овом дијелу Републике Српске“. Офанзива је почела 10. маја нападом на српске положаје на Лисачи, али је тај први напад одбијен. Главни непријатељски удар изведен је 13. маја изведен је по врховима Мајевице, око релеја Столице, уз истовремене нападе и на друге дијелове Мајевице и Зворничку бригаду са циљем да се развуку српске снаге и прикрије главна намјера.

Колико је непријатељ био увјерен у свој успијех говори и чињеница да је припремао за 15. мај, у Тузли, на годишњицу мучког напада на колону бивше ЈНА, велику прославу. Након што је привремено овладао положајима Прве семберске бригаде на Киковима, Томанића Коси и Спасовинама, непријатељ је предузео, из два правца, пјешадијски напад уз артиљеријску подршку на релеј Столице, дошавши на неких 150 до 200 метара од овог објекта. Међутим, наилази на одлучан отпор и добро организовану одбрану припадника Прве мајевичке бригаде који и не помишљају да овај важни објекат уступе непријатељу. Води се блиска борба, у којој је била немогућа подршка артиљерије већих калибара а српски борци не одступају ни за метар.

Један муслимански старјешина ће у то вријеме пренијети својој команди поруку: „Краљица се љуља“, алудирајући на директне поготке непријатељске артиљерије по самом релеју и то да је њихова пјешадија пришла релативно близу самом циљу. Радио Тузла је тог дана јавила да је само питање сата када ће релеј пасти.

Положаји који су кључни за одбрану релеја чврсто су се држали, ни један непријатељски напад на њих није уродио плодом, али је непријатељ своје снаге стално задржавао релативно близу српских положаја. Појавила се сумња да је ватром из тенкова и других оруђа, као и навођењем истих из авиона који су непрекидно наљетали релеј, муслимане тих дана подржавао и УНПРОФОР.

„У појединим моментима смо размишљали и о пробоју ка нашим снагама али је ипак превладао разум и остали смо да бранимо своје положаје увјерени да ће нам помоћ стићи. Распоредили смо преостале резерве хране и муниције не помишљајући да непријатељу препустимо нашу Лисачу“, причао је касније водник Перо Тодоровић.

У недјељу, 15. маја, слиједи  можда кључни догађај за сламање непријатељске офанзиве на Мајевици. У раним јутарњим сатима кренуло се у контранапад и пробој непријатељске блокаде између Мале и Велике Јелице. О стању духа код бораца пред пробијање блокаде најбоље говоре ријечи Богдана Филиповића, командир Друге интервентне чете, изговорене ноћ пред ову акцију:

„Морамо разбити непријатељску блокаду и, упркос жртава којих ће бити, пробити се до наших на Лисачи и Великој Јелици. Крећемо скупа, радимо заједно и нека то буде наш заједнички успијех. Немојмо да после неки појединац или нека група успијех приписује себи…“.

И кренули су заједно: Прва интервентна чета (познатија под именом Јединица „Мандо“), Друга интервентна чета (познатија само као „Интервентна“), Први противдиверзантски вод капетана Владе и Други противдиверзантски вод (Жицина јединица) сви из Прве мајевичке, а касније кад акција већ буде у току придружиће им се и Извиђачки вод ИБК (Црни). На непријатељској радио вези један од муслиманских старијешина са тих положаја тражећи помоћ ће, између осталог, рећи: „Не знам ко су ови што нас нападају али они имају лавовска муда…“

А и како би се могли осјећати муслимански бојовници кад је до њих, у јеку најжешћих борби, све вријеме допирао из рова удаљеног свега 100-200 метара од попришта борби мелодија „Ужичког кола“ које је један српски борац свирао на фрули. Против таквих бораца и таквог морала не може се борити.

У овој борби храбро су, јуришајући на челу борбеног ешалона, погинули водник Богдан Филиповић, командир Друге интервентне чете и Ристић Јосиф, припадник Прве интервентне чете. Тог дана је отупљена оштрица муслиманске офанзиве и непријатељ од тада, у наредних неколико дана, губи иницијативу. Финале ће уследити 27. маја када ће у силовитом контранападу јединице Источнобосанског корпуса, без икаквих губитака, поново овладале Спасовинама, Томанића Косом и Киковима, који су у претходним борбама били привремено изгубљени.

Бијесни што су доживјели још један пораз муслиманска војска ће се још исти дан светити по цивилном становништву а од њихових пројектила испаљених на село Прибој рањено је шесторо цивила од чега двоје дјеце. Тачка на сламање муслиманске офанзиве на Мајевици стављена је 1. јуна кад су у сјајно изведеној акцији, контраудару са брда Колијевка протјеране муслиманске снаге.

 

ИЗВОР: ГЛАС МАЈЕВИЦЕ – Лист Прве мајевичке бригаде, број 4, Угљевик јун 1994.

ФОТОГРАФИЈА: Насловна страна „Гласа Мајевице“ број 1, 1993. године.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top