СТРАДАЊЕ СВЕТИЊА: Храм Свете Тројице у Бањој Луци

bomba.jpg
Подели:

У Саборном храму, који су чекали пуних седам деценија, колико је прошло од добијања дозволе турских власти 1859., до 1929. године, кад је црква завршена, односно осам деценија, ако се рачуна кад је освећена, Срби, нажалост, нису дуго уживали.

Други свјетски рат је харао Европом, а почетком априла 1941. године стигао је и на наше просторе. Београд је бомбардован 6. априла, а већ сутрадан, лицем на Благовијести, прве бомбе пале су и на Бању Луку. Десетог априла проглашена је такозвана Независна држава Хрватска, монструозна творевина која је ускоро почела да показује зубе. Њемачки авиони, који су неколико дана кружили изнад града и митраљирали становништво, почеше бацати и бомбе на град.

“Дванаестог априла (1941) била је Лазарева субота. О богослужењу није могло бити ни говора. Противавионска одбрана сасвим је престала. Говорило се о капитулацији. Некако око 4,20 часова поподне, устреми се авион управо према Саборној цркви. У часу је пустио три бомбе, од којих је једна погодила цркву у кров олтарске апсиде, пробила кров и експлодирала у олтару. То се зби у 4,25 часова (поподне), јер је сат на звонику управо у то вријеме стао. Послије тога је бомбардовање престало“, биљеже хроничари.

Сутрадан, 13. априла 1941. године њемачке претходнице су ушле у Бању Луку, да би потом наставиле према Јајцу и Сарајеву. У граду су заузете све значајније зграде, па и зграда Митрополије, у којој су епископу Платону остављене само најнужније просторије. Богослужења су, послије бомбардовања Саборног храма, обављана у храму Св. Георгија на Петрићевцу.

Усташе су веома брзо преузеле власт у граду, а за стожерника је постављен овдашњи адвокат Виктор Гутић, чија ће злодјела ускоро у црно завити Бању Луку. Већ 19. априла, уочи Васкрса, стожерник Гутић издаје наредбу којом се Срби изједначавају са Јеврејима, што значи да им се одузимају сва права, забрањује се ћирилица, скидају се сва обиљежја која подсјећају на Србе и Краљевину Југославију, људи нестају преко ноћи, почиње вријеме усташке страховладе…

Средином јула 1941. године, сви преживјели свештеници Српске православне цркве одведени су у логор Цапраг код Сиска, одакле су протјерани у Србију. Заплијењене су матичне књиге крштених, вјенчаних и умрлих, а њиховим уништавањем требало је заметнути траг постојања Српског народа на овим просторима.

У граду се увелико говорило да ће Саборни храм Свете Тројице бити порушен до темеља, а на његовом мјесту предвиђена је изградња споменика Анти Старчевићу. Истина, стожерник Гутић је формирао стручну комисију да испита може ли се оштећени храм поправити. У комисији су били и бањолучи инжењери Стојан Боровница и Александар-Ацо Вулић, који су закључили да ће скупље коштати рушење, него поправак, дакле, да оштећења нису таква да би храм требало срушити.

У међувремену, у стожерников кабинет је стигло писмо грађевинског инжењера Фрање Микуша из Бање Луке, у којем се каже:

“Стављам вам на располагање све своје скромне способности и знање. Ова моја изјава је спонтан израз одушевљења за независну Државу Хрватску. Упитан уједно за мишљење о рушењу српске православне цркве, мислим да исту треба уклонити, без обзира на стручно мишљење архитеката инжењера Боровнице и Вулића. Не смијемо заборавити да су оба Срби…“

За Гутића мишљење стручњака и није било битно. Православна црква била му је трн у оку и сигурно би била срушена и да није оштећена у бомбардовању, што се види из чињенице да је срушена црква на Петрићевцу (ту су вршена и стријељања српских сељака из Лијевча поља, а она на Ребровцу је уступљена гркокатолицима. Бањолучанин Теодор-Тешо Брковић, један од савременика бомбардовања Саборног храма и силом прилика учесник у рушењу ове светиње, посвједочио нам је да је свима у Бањој Луци било јасно да оштећења на Храму Свете Тројице нису била велика и да су се могла поправити.

“Једино је овдашњи инжењер Фрањо Микуш, да би се додворио усташким властима, написао да се црква никако не може поправити, да се мора срушити. Прво су срушили звоник и оборили звона. Била су четири звона, а кад је пало највеће, својом тежином зарило се у земљу, те се трећина звона није видјела“, сјећа се Брковић и наставља:

“Године 1941. у љето, не могу да се сјетим датума, позвани смо ми, ђаци 6, 7. и 8. разреда гимназије (узраста 16-18 година), да дођемо да нам се уруче спомен дипломе НДХ у школи. Ја сам тад био 6. разред. Нисмо знали о чему се ради, али кад смо се искупили повели су нас данашњом Јеврејском улицом, па улицом Краља Алфонса (Господском) и тако стигли на мјесто гдје је била оштећена црква.

Ту су около биле цигле које је требало тесати, скидати онај доста јак малтер, а потом смо тако ‘обрађене’ цигле слагали. Други су опет цигле товарили у кола предузимача Соравије, кога су усташе ангажовале за тај посао рушења цркве. Радили смо данима, све док и посљедња цигла није очишћена. Дакле, цркву смо рушили и ми, ђаци бањолучке гимназије, али били смо натјерани да то радимо, с усташама није било шале.

На галерији Банског двора повремено се појављивао стожерник Виктор Гутић, кога смо морали поздрављати усташким поздравом“, испричао нам је своје мучно сјећање Бањолучанин Тешо Брковић, напомињући да памти сваки детаљ тих догађаја са почетка Другог свјетског рата у Бањој Луци.

Професор Никола Зељковић такође потврђује да су најбољи овдашњи инжењери Боровница и Вулић закључили да оштећења нису од “виталног“ значаја и да се оштећени храм може поправити.

“Гутић је сматрао да њихов исказ не треба уважити, јер су они Срби, па је наредио да се црква поруши. Тај посао морали су да обаве Срби и Јевреји“, тврди професор Зељковић и додаје да је усташки стожерник желио да у коријену затре све што је српско и православно, те да ускоро, на мјесту храма, није остао ни камен на камену.

Неколико мјесеци доцније, на освећењу дома Хрватског пјевачког друштва “Нада“, Гутић је то потврдио, када је, ликујући, рекао: “Пред пар мјесеци стајала нам је пред очима једна зграда ‘пркоскућа’, споменик светосавља и српства. Хвала савезничкој штуки која ју је погодила. Она је почела, а ја сам завршио. Макар не било више штука, које ће бацати овдје бомбе, ја сам наредио да се и у цијелој покрајини поступи са великосрпским споменицима, као овдје. Хоћемо све да очистимо…“

Сав посао око рушења Саборног храма обавило је грађевинско предузеће Емилија Сора- вије, чији је брат Еторе био близак Гутићев сарадник. Истина, на суђењу 1946. године у Бањој Луци Соравија је изјавио да је био принуђен да то обави и да је његово предузеће урадило само оно што је комисија закључила: црква се мора рушити, очигледно, не узимајући у обзир мишљења инжењера Стојана Боровнице и Александра Вулића.

“Мене је позвао секретар Гутићев Момчиновић Стјепан у канцеларију, и дао ми је писмени налог, а по наређењу Викотора Гутића у којем је стајало да ја имам одмах преузети посао око рушења цркве и по завршеном послу да поднесем рачун на основу којег би ми се исплатило на благајни стожера. Рад око рушења цркве извршен је у августу мјесецу 1941. године и за тај посао ја сам наплатио око 300.000 динара“.

Како наводи историчар Драган Давидовић, Соравија је у марту 1942. године приступио усташкој припремној бојни, а 1945. године у фебруару је био сатник (капетан) у Јасеновцу. Ови подаци јасно говоре да Соравију (на старословенском ‘соравити“ значи рушити) нико није морао тјерати да руши цркву, он се са налогодавцима одлично разумио и још боље слагао.

 

ИЗВОР: Епархија Бањалучка

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top