ПРВИ СТАНОВНИК ‘’СИЛОСА’’

jjjj.jpg
Подели:

 

Те 1992-е године , прољеће је било тмурно, хладно и сиво.Тмурни ехо рата из Хрватске се је ширио босанско-херцеговачким ријекама и као сарајевска зимска магла огрнуо фабрике, канцеларије и остала радна мјеста.У том сивилу људи се нису препознавали,а и како би када плата није било.Платни промет није функционисао.Крајем марта и почетком априла те 1992-е године многи су престали ићи на посао.
Тешко су се одржавали и минимални услови опстанка заједничких институција државе која је липсавала и чију утробу су кидали, пси подвијеног репа. Свој крвави плијен су сакривали, остављајући крвави траг,у своје тек формиране брлоге.

Очистили су и ЈНА.Грађанском непослусношћу, два преостала нам” братска” народа направише етничку чисту армију.

Јануар, 1993-е године, прође Нова Година. Ипак , надамо се у овом мјесецу је толико српских празника, можда неки да нас и обрадује .Чекамо и сањамо размјену.

Преко стотину заточеника “СИЛОСА”пребацили су у бившу касарну “КРУПА” у намјери да их сакрију од Међународног Црвеног Крста. Ми, понадали се размјени, мислимо, одвојили нас за размјену, међутим како се је касније испоставило одвојили нас за острел.Тешки радови, код још већих крвника чекали су нас на Игману и Храсници.

Заточеници, измрцваљени глађу,терорисани и физички и психички утонули су у још једну ноћ надајући се радосном сну, како би бар на трен били са својим најмилијим у размишљањима и у сновима.
.Крупа ријека извире подно Бјеласнице , одмах до ње је и Игман планина,инаце сјећајући се метеоролошких извјештаја , поред Хан Пијеска на Романији,најхладнији дио Босне и Херцеговине.Ријека хладна као лед,тик до ријеке импровизована два клозета.Асфалтни касарнски пут одваја бараку са три магацинске јединице у коју су смјестени логораши из “Силоса.”

Нико од нас не спава тврдим здравим сном.Ноћи проведене у “СИЛОСУ” које су биле испуњене тучом да ли колективном или по наруџби оставиле су дубоког трага у нама.

На скрипу залеђених баглама и шарки сви у трену смо били будни у тој ћелији бр.3 Био је јануар 5. 1993.Прозваше Лаку Савића у сусједној ћелији..Одскринуше се и дрвена двокрилна врата, на нашој ћелији. Мукла тишина, нико не дише,кроз кичму се провлаче змарци,знамо шта је а не знамо ко је несретник.

“Војно Милановић нека изађе”, проговори јад од човјека.Остали од страха главе не дигоше, усускаше се у рите и дроњке ,Бога призиваше за помоћ како њима двојици тако и себи самима.
Поноћ, ноћ ведра, небо чисто као стакло.Ријека Крупа утихнула, сакрила се иза бљеставог ријечног камена, како да слуша јаук и крик. Болни јаук који се одбија од једног до другог брда нестаје у тами, од студени помодриле Бјеласнице.Туку , ми то знамо , не знамо када ће престати. Ми логораши препознајемо двије врсте туча и батињања.Једна је “службена” а друга је “специјална наруџба”.Војно и Лако имају специјалну наруџбу.Треба је одрадити, треба је издрзати.

“Службена” знамо траје кратко.Неколико удараца ногама у гузицу, по ребрима, шакама по глави,пушком било куда.Сконтали смо, треба пасти што прије и дати крвнику да ликује да виде остали како он добро удара.Неколико пута, тако обамрло тијело,дотући ногама обувеним у војничке цокуле.Одоше…

“Специјална наруџба” е тоје добро припремљена представа у три чина.
Први цин:
Идеолоско-политицка припрема и образовање.Прво нам спомену насу “прљаву религију”,велико српске идеје и заврсе са гадостима о насим цетницким мајкама.
Други цин:
Поцињу туци , лагано испитујуци од ког дијела тијела да поцну.Укоцено тијело, којег смо припремили стајуци мирно обицно на једној нози, поцињу сикинирати.Обуцени поцињу са стемањем.Ко их обуци? Стемају кундаком наорузања по меканим дијеловима стомацне дупље да би на заврсетку савитљивих ребара пронасли јетру.Стемају, стемају…Придрузују се и остали да и они показу своје убилацке вјестинеДруги цин траје дуго.
Треци цин”
Убијено,омлитављено тијело у трецем цину спасава онај које и донио специјалну нарудзбу..Наравно објасњавајуци како су то неке нерегуларне њихове банде.

Војну Милановица туку сесторица.Без милости ударају ногама, кундаком од аутоматске пуске,дрвеним палицама,ланцима.Непрепознеје катиле.Тијело није од целика али његова унутрасња снага је немјерљива.Згрцено,савијено тијело под налетом удараца се испруза мијења облик и страну. Окрецу га зле комсије муслимани као да је на разњу.Из несвјестице га враца студена ноц и неких минус 20 степени Целизијуса.И тако цијели сат.Уморисе се катили туци на овој хладноци.Остависе њих двојицу нека цркну на овој хладноци а они се вратисе у стразару да огрију своје крваве руке.
У безнадју кад гледас смрт у оци, Бог ,невидљивом снагом прузи руке спасења,послије сат времена лезеци на боку не леденој сњезној поврсини унијесе га , боље реци простресе га по целији бр.3.

Ми који смо га гледали, нисмо могли вјеровати.Унаказисе га!То је предсмртницка боја.Његово лице деформисано зуто,поплавило,помодрило.Он не мозе да прица.Јутро свануло, логораси прилазе,гледају,врте гавом..не он ово не мозе презивјети..закљуцак је свију нас.Подсјети нас на египатске мумије,укоцено тијело опрузено на ЕУРО палетама, да имали смо искуство са ЕУРО-палетама ,користили смо их за мјеста на којима смо спавали.Војно је спавао и сјецао се како је поцео радити као резервиста за плату у тој истој “Крупа” касарни да би зарадио који динар и прехранио породицу са два малољетна сина.
Маја 09-ог 1992 године вратисе се са неуспјелог напада муслимански бојовници на српске Хадзице.Постидјени, Алијини ратници , бијес искалисе на војницки састав касарне “КРУПА” Цетири стотине Алијиних ратника,опколи касарну , нападосе из свих располозивих средстава, малобројни незастицени војницки састав који је јос представљао легитимну ЈНА.Састав су цинили осамнаест младих војника,сест резервиста и један активни заставник Владо Бозовиц.Иако малобројни прузили су отпор.Муниције је понестајало и капитуалција је била на видику.Затразена помоц није долазила од стране ,многобројније и техницки супериорније касарне у Пазарицу,која је бројала око 400-500 војника.Погибе млад војник,неколико израњавасе,нас резервисте одвојисе од младе војске.У Пазарицу нас доцекасе комсије које су били формирали спалир за доцек.Уз погрдне псовке , спомињуци нам “цетницке”мајке просли смо праву канонаду разноврсних удараца.Ту ноц 09/10 .маја 1992-е преноцили смо у Пазарицу.Наредни дан није био другацији испитивања , псовања мајке српске и све сто је вукло на српско било је споменуто у малтретирању нас.Слиједецу ноц су нас пребацили у Тарцин у Ватрогасни Дом,да би 12.маја досли у сада вец злогласни “Силос”-Тарцин.Нас сест резервиста и активни заставник И. класе Владо Бозовиц.Одмах по доласку у “Силос”радили смо по цијели дан на празњњу силоских целија које су биле препуне псеницног зита.Псеницу су дијелили,мању колицину,народу а вецу колицину возили за Кресево и Кисељак у замјену за наорузање и гориво.Како је то био добро организован крај и добро снабдјевен имао сам прилику слусати касније, на истовару камиона ,хрватски радио…И, иде реклама..све сто не мозете купити у Загребу,додјите и купите,у Херцег-Босни, у Кисељаку…Радили смо и празнили целије за преостале српске цивиле који слијепо вјеровасе у братство и јединство као у зјеницу ока свога.Бојазљиво,али из дана у дан све сигурније пунили су целију до целије са младицима од 16 година до стараца од 86 година старости.
Муслиманске власти су бивале све осорније и безобзирније како су празнили зитне целије а попуњавали их са зивим људским месом.Од јуна 1992-е године , резим је бивао све тези и тези.Свакодневно крвницко батињање.Нема сата а да неодјекују зидине “Силоса”од паценика ,претуцених, рањивих,насјецених…Срби смо,од када постојимо увијек га је било теско носити, тај крст нас православни.На Спасовдан,био је то 04.06.1992-е године бивси комунистицки лидери са новопеценим партијцима Странке демократске акције(муслиманска странка) су приредили невидјено батињање логораса.
Група сандзаклија допуњена са локалним дзихадлијама( Тиро,Минерални и понеки фасиста из западне Европе) срдацно доцекана од стране Енвера Дуповца,нацелника СУП Хадзици,Сабрије Хебиба,командира станице милиције у Хадзицима је добила директне упуте како и кога посебно да обраде.Батине су добили сви,заставник ,резервисти,остали видјенији Срби,наравно и нас Војно Милановиц.Није успио залијецити и оне из мјесеца маја а вец стигле нове.У тим околностима тијело огугла а дух постаје јаци и сназнији.Невидљива снага удје у тијело и тјера те да издрзис.Видао је убоје нас Војно , као и остали,с времена на вријеме долазили су бојовници да јос једном на робљу провјере вјестине ударања и батињања.Борили смо се јунацки ,ми са упорносцу да опстанемо ,они са кундацима,палијама,пендрацима и ко зна циме све убијали у нама оно сто се убити не мозе.Српски понос и усправни кицмени стуб.Увидјесе брзо да нам на овај нацин наудити немогу.Подуцени и науцени од уцитеља а имали су од кога науцити у ИИ. Свјетском рату, окренусе тактику унистења.Унисти хљебом ,унистити само хљебом!Уведосе глад.Мајке насе,сестре насе,супруге насе , цусе за тортуру, обилазе око силоске ограде,носе сакривене комаде хљеба,сира,сланине узесе им стразари али не долази та храна до насих целија.Нас хране,како то објаснити,парце хљеба као пакло цигарета од 20 комада на 24 сата.Копнимо.Непримјетно нестајемо.Дани одмицу.Цело постаје све веце,оцне дупље све сире и сире а оци хоце да испадну.Губимо снагу направити два –три корака по уској целији.Падамо у несвијест.Несретници који би нагло устали,аутоматски би се вратили на бетонску плоцу и то прво директним ударцем главом од бетон.Снага одлази,глас се губи у тим околностима добра би била и имитација предсједника Југославије:”Другови и другарице вас несмије нико да бије…”
У свом том безнадју нас Војно бодри самог себе:”Изаци це Војно, ј…

Буди се , у бунилу је, спомиње најмилије,брата му нема нестао на самом поцетку.Убијен негдје у суми у покусају да се доцепа српске територије.Отвара оци,схвата опет је у “Крупа”касарни,не није то висе касрна то је нови сакривени огранак “Силоса”Три мјесеца непомицан, солидарносцу осталих, Младен Главас који је дијелио цорбу, одвајао је мало висе за Војну.Помагао му је у узимању хране , питао га је.
Доцекао је размјену као логорас “Силоса”.Размјењен је.Хуманитарном визом са својом фамилијом досао је у Аустралију.Од имовине није пони ниста.У београдској канцеларији,УНХЦР је добио новац за пут, 120,- америцких долара,то му је била једина имовина и наравно његова дјеца и супруга.
Мислио је да неце понијети ниста из логора али ипак нико га није питао за то.Понио је а да није ни знао.Понио је 5-ти јануар 1993.,понио је специјалну нарудзбу од комсије Кеце Сафета.Оперисао је десни кук овдје у Сyднеy у Вестмид болници.Натруле кости десног кука замјенили су металним склопом.Војнине ране и сјецање неце моци никада.Остало је да се прица насој дјеци , насој браци, насој дијаспори…

Тхе Ассоциатион оф Сербиан Вицтимс оф тхе Босниан Цивил Wар 1992-1996, Аустралиа,инц.се захваљује г-дину Војни Милановицу сто нам је омогуцио објављивање овог текста.

 

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top