КРСНО ИМЕ У ОКОЛИНИ ДОБОЈА

933_001.jpg
Подели:

I

Православни Срби у околини Добоја славу зову крсним именом а свечара кршњаком. Крсно име се „служи“, не „слави се“. Свака православна породица држи крсно име, а многе још и прислужбу. „Послужује“ се на пр. код Ђурђевштака Ђурђиц, али то је „послужица“ а не крсна слава. Код „послужице“ изостају сви славски обичаји и обреди, изузев једне, обичне свеће, кољива, и постављања ручка, али много скромнијег. Крсно име се служи и тад, кад се тога дана деси у кући смртни случај или спровод-погреб из куће. У таквим случајевима постављају се две синије-софре: крсна и „укопна“ тј. за „укопнике“ засебно. Песма и весеље тад изостају. Свештеник не долази зато што не може да обиђе за дан-два 100-200 кућа кршњака у 2-3 села.

II

Много пре славе гоји се прасе „кршњаче“, које се коље и на ражњу пече уочи славе. Ован или овца не могу бити „кршњачад“, али теле може, и то у недостатку прасета, на пр. кад покрепају крмци. Изабере се и одвоји ракија и добро чува у бурету или великој „вучији“. Вина овде нема никако. Пред славу треба остругати „шашавце“ на тавану у соби (дрвену таваницу) од чађи. Зидове треба намазати масном земљом да добро сакрију чађ, што креч не може учинити. На дан уочи славе коље се кршњаче и пече се на ражњу. То већином ради домаћин са синовима. Од срца, бубрега и џигерице прави се „ћевап“ за мезе. Ћевап су комади: срца, бубрега и џигерице, посољени, негде и у кукурузном брашну ваљани, нанизани на дрвене ражњиће и на њима печени.
Увече уочи славе, домаћица, „кува“ „крсни кру’ “. У њему не сме бити „прашка“ (соде бикарбоне) нити кваса, нити он сме бити од белог брашна. Брашно мора бити чисто пшенично. Кад се овај крсни хлеб умеси, онда домаћица утисне на њега, са горње стране, „слова“ су пет печата, у облику крста са огњилима, смештеног у једном четворокуту. Једно је слово у средини, а остала су распоређена унакрст око њега, ближе окрајцима круха. Ти су печати нарочито за ударање на хлеб изрезани у једном дрвету, и чувају се у кућама. „Крсни кру’ “ се пече под сачом.
Кољиво домаћица куха изјутра, на дан славе, али ако је свештеник далеко, онда се спреми и пре славе да би се на време могло однети на освећење. Кољиво је обична пшеница, очишћена и скувана, понегде и зашећерена. Спреми се у филџан и носи се у цркву на освећење. Славска свећа и славски колач не носе се у цркву уз кољиво. Уз кољиво се носи једна мања, обична свећа, која остаје у цркви.
„Крсну свећу“ прави домаћин изјутра на дан славе. Дуг комад „стијења“ (фитиља) ваља рукама са топлим, чистим, пчелињим воском. Тад прави крст. Један крај свећа узме као десни хоризонтални крак. Њега савија и вуче доле вертикално. Доле га савија и иде горе, према средини крста, где га опет савије, довршујући тим десни хоризонтални крак, где је почео. Тако крст испадне дуплим. Од десног хоризонталног крака, тј. почетка, прави сад круг, идући око крста са свећом горе, на горњи крај вертикалног крака, и, обмотавајући је према доле, све око крста, унаоколо, много пута. Тај је котур велик, јер свећа мора да гори и на слави и на „појутарцу“ или „испратњи“.
Како котур изгара, тако га домаћин одмотава.
На неколико дана пред славу зову се: „главни“ кумови и пријатељи. Њима се шаље „поштење“, тј. ракија у једној полуоци (боца од 1/2 л). Шаље се по детету или понеком од комшија дотичног званице. Кум и пријатељ „поштење“ примају и не одговарају ништа, јер се зна да ће сигурно доћи. Комшије се зову без „поштења“. Зову се уочи славе, и на сам дан славе, изјутра, по детету. И на појутарце зове се комшија, а може и незван доћи, јер је обичај да се испратња са њим обави. Увече, уочи славе поставља се вечера. На вечеру се позивају: комшије и „узовници“. Узовник је нека врста кућњег пријатеља, који се зове на разне свечаности и друге прилике, а коме се такође такве посете узвраћају. Дакле: задужен пријатељ. Има нпр. првих комшија, који нису узовници. Овдашњи свет сматра да су узовници бивше, старе комшије, из оних времена кад су куће биле ређе. Треба знати да је „узовништво“ наследно. Ко није „својат“, узовник или комшија, тај је „јабанџија“ (странац), али и знанац. За знанца има и назив „дост“, што би било као нешто више од „јабане“, јер јабанџија може бити и непознат човек, а дост не. „Јабани“ није место за вратима о слави! Они који су били уочи славе на „пићу“ неће и не морају сутра, „на лице“, доћи на ручак. Ни најближа својат кад се зове не мора доћи на ручак, тј. ни на славу. Са једне славе отићи исти дан код другога кршњака на славу сматра се великом увредом за првог.
Кад се долази пред кућу кршњака, уочи или на дан славе, виче се пред кућом: „О, домаћине!“ Из куће се одговара: „Чујемо“. — „Има ли вас?“. — „Има, има и више с тобом. Улази!“ Ако је гост својат, њега треба дочекати пред кућом, тј. изићи пред њега са „поштењем“ у боци. Ту се одмах понуди да наздрави. Тај је дужан три пута наздравити и кратко се захвалити нпр.: „Хвала, домаћине (куме или пријатељу итд.), на поштењу. Помог’о те Бог и твоје крсно име св. Н…“. Тек се онда гост уводи у кућу. У „кући“ (кухињи) скида торбу, коју домаћица прихвата. У торби су: „поштење“, тј. једна плоска или боца ракије, и „милоште“, тј. дарови за сву кућну чељад. „Поштење“ и „милоште“ доноси само својат, а комшија и други не. Из „куће“ се гост уводи у собу и седа на понуђено му место за синијом. Око синије је сламна простирка, покривена поњавама и ћебадима. Под кума и пријатеља меће се по њој још и јастук.

III

Кад се уочи славе искупе очекивани узовници и комшије, послуже се ракијом и кафом. Једно женско чељаде, обично млађе, донесе леген, воду у каквом лонцу и пешкир. Почиње прање руку. Најпре се пољева домаћину, а онда осталима од домаћина десно. Кад се то свршило, домаћица са другом женском чељади доноси из „куће“ и поставља на синију: једну обичну свећу, погачу, сир, колачиће, ћевап скинут са ражњића и метнут у један чанак, со, нарезана меса од кршњачета у чанку, покривена одозго десном плећком, куван кисели купус са сланином одозго, „пирјан“, чорбу са месом и пиринчем на ретко, и „ју’ку“, куване резанце од пшенична брашна, посуте кајмаком. Онда се донесе „вучијица“ пуна ракије. Домаћин тад устаје и са речима: „Е, браћо, да се сад молимо Богу!“ крсти се и жеже свећу. Устају сви и крсте се. Домаћица доноси тамјан на жару, у земљаној кадионици, а ако ове нема онда на „ожегу“. Домаћин узме тамњан и кади: синију и све што је на њој унаоколо, три пута, с десна на лево. Онда поднесе тамњан себи, крсти се и три пута га навраћа себи десном руком. Тако га подноси и осталима на десно и даље да се и они окаде. Кад то сврши, преда га домаћици. То све ради ћутећи. Ако зна очита Оченаш, он или неки од присутних. Ако се не зна никаква молитва, онда се нешто у себи говори, мрмља. Тад домаћин узима ону вучијицу са ракијом и стојећи говори: „Драга браћо, комшије и узовници, свима вам добро вече!“ — „Дао Бог добро“, одговара се. — „Свима вам љубав и поштење!“ — „Фала за љубав и поштење!“ — „У име мога крсног имена св. Н., да га и години, ако Бог да, у здрављу и весељу, и у бољем, дочекамо и потрачимо!“ — „Амин, Боже, дај!“ — „Е комшија (или каже име неког узовника, ако комшија није ту), љубав ти и поштење!“ Преда му у руке ону вучију, овај је прими обема рукама, захвали се са жељом да се крсно име и години у свему боље дочека и три пута наздравља. На исти начин домаћин и другима по реду даје вучију. То се обреди и онда се служи филџанима. Тад се почиње јести. Једе се најпре сир и ћевап, па онда све по реду, како ко жели и воли које јело. Уз јело се непрестано припија ракија, насута из вучије у боцу, а коју служи домаћин. Овде су у употреби највише филџани, ретко чашице, али каже се на пр.: „наспи му чашу (а не филџан) ракије!“ Око пола ноћи гости се разилазе, пожелевши домаћину и укућанима: „збогом“ а не: „лаку ноћ“ У овом крају није уопште у обичају поздрав „лаку ноћ“.
О посним славама служи се на посту. Те су славе: Никољдан и Лазарева субота. Посни јеловник је следећи: ротква „рендисана“, зачињена сирћетом и зејтином; „колачићи“; грах, гњечен и на чорбу, запржен зејтином и црвеним луком; кромпир, на чорбу и изрезан, запржен исто као и грах; купус; пиринач, са кромпиром и сам, на чорбу; на зејтину пржена, пресна и слана риба (харинга); пита, посута одозго пиринчем, медом или пекмезом; „ју’ка“, кувана на води, посута зејтином, и пиринач, густо варен у шећерној води, служи се најпосле.

IV

На „лице“, на сам дан, славе, а пред пола дана, очекују се позвани главни кумови и пријатељи, друга својат, комшија и по неки од узовника, ако нису били на вечери. „Јабана“ се не очекује, али, ако бане неки знанац („дост“), добро је дошао. Он је, како ће рећи у здравици домаћину, дошао њему не зато што је „гладан и жедан већ да се наједе и напије!“ Гости се дочекују исто онако, као и на дочеку славе тј. на вечери уочи славе. Пред кума, пријатеља и својат треба изићи са „флашом“. То чини домаћин. Рекли смо да својат доноси „поштења“ и милоште у торби да их у „кући“ скида и предаје домаћици. Те све милоште, донешене од стране својати свој кућњој чељади, жене ће делити укућанима после завршеног ручка, кад се погаси свећа и кад се почне кафа пити и пушити. Са кумом дође већином кума, са пријатељем прија, са зетом кћер итд. Сва та женска чељад остаје у „кући“, код домаћице, где се за њих поставља синија.
Кад је госта увео у собу и сместио на одговарајуће му место за синију, домаћин наспе из боце филџан ракије и пружи му. Овај прими, кратко захвали, до пола испије и враћа домаћину да би и другима насуо. Кад су се сви позвани и очекивани искупили, свима се обреди с десна на лево ракија из истог суда три пута. Онда се донесе кафа. Ракију служи домаћин, а кафу домаћица. Код старих и врло угледних домаћина често се види у соби, око врата, његов најстарији син, који му цео дан у свему помаже. Уз ракију и кафу може се пушити, али кад се ужеже свећа и све док се она не погаси, не пуши се и не пије се кафа. Пошто се кафа попила, а попије се највише два филџана, доноси се, као и код вечере, вода и перу се руке. Тад домаћица доноси, а домаћин меће на синију: „крсни кру’“, на коме је у средњем „слову“ кољиво, а на њему крсна свећа. Затим жене доносе: главу кршњачета, у чијим се устима негде виђа јабука, ваљда зато да лепше изгледа, и вучију пуну ракије, која се сметне уз синију, недалеко домаћина. Затим се донесе: сир; ћевап у чанку, па се пред свакога руком одвади неколико комада за мезе; резано месо од кршњачета, у чанку, покривено левом плећком а не десном као на вечери. Пред свакога се постави и кашика, проста, куповна, не дрвена. Ножеви се не постављају, јер их свак готово има и носи уза се.
Пошто се сврше те припреме, сви устају да се моле Богу, као и на вечери. Почиње „служба“. Домаћин пали свећу, крстећи се, и моли се Богу. Ако не зна никакве молитве онда подуже мрмља нешто у себи. Кад се молитва заврши, домаћин као привуче — добро приближи — себи ону вучију ракије, што је стајала недалеко њега уза синију. Напомињемо да домаћин, нити је седео нити ће сести целог дана, све док свећа гори. Тад са свима узме са синије „крсни кру’ “ и подигну га сви у висину прса. На њему домаћин начини следећи распоред: у средње „слово“ метне крсну свећу, у горње филџан са кољивом, у доње, тј. у оно до себе, и у преостала два (десно и лево) по један филџан пун ракије. Сад сви окрећу тај хлеб, с лева на десно, према истоку, подижући га све мало по мало у окретању. Кад су и трећи пут окренули, онда га три пута добро увис подижу, говорећи сваки пут: „Живели!“ При окретању су ћутали. Домаћин тад узме ону чашу са хлеба што је пред њим и преда је ономе преко пута себе. Чашу с десне стране преда ономе на десно. Тако је начинио крст чашама над синијом. Тад скине кољиво и свећу са круха и метне их на синију. Ћутећи тад ломи хлеб само са комшијом, љубећи се с њим. Не гледа се је ли комшија млад или старији човек. Хлеб преломе на четири четвртине, које поставе на четири стране синије. Тад узме кољиво, три пута се прекрсти и три пута га „огледа“, узимајући прстима из филџана. Тако га даје и другима с десна на лево, да и они на исти начин „огледају“. Онај који је добио прву чашу са хлеба — преко пута домаћина — треба да му први наздрави. Та је здравица кратка. Тако наздраве домаћину и она двојица: десни и леви. Чаше испију и врате их. Домаћин се ником не захваљује, све док „поштења“ не дођу. Оне враћене три чаше сипа и даље служи унаоколо. Ракија се сипа у те чаше или филџане из оне плоске или боце, из које је домаћин служио пре постављања синије и „службе“. То се тако обреди унаоколо три пута. И они остали кратко захваљују домаћину и честитају му славу, како ко зна и уме. Кад се и то свршило, онда домаћин, или неко други који зна, очита Оченаш. Ако се не зна молитва, онда се у себи нешто мрмља, крстећи се. Најпосле домаћин, крстећи се, рашири руке и метне их на прса, уз један дубок поклон. То је знак да се може седати.
Када су гости поседали, домаћин узима вучију и обраћа се свима са речима: „Драга браћо, кумови пријатељи и комшије, и сви моји дости. Свима вам помози Бог!“ — „Дао Бог добро!“ одговара се. — „Свима вам љубав и поштење и у име мога крсног имена св. Н.“ — „Фала за љубав и поштење!“ — „Боже, дај да га у здрављу и весељу потрачимо и години у бољем дочекамо!“ — „Амин, дај Боже!“ Сад се обрати комшији који је са њим ломио крух речима: „Ех комшија, љубав ти и поштење! Свима волим, понајвише комшији“. Комшија, примајући у обе руке вучију, захваљује на „љубави и поштењу“, жели сретну славу, три пута се поклања и подиже вучију, наздрављајући. Та је здравица следећа: „Фала ти, комшија, за љубав и за поштење! Помого те Бог и твоје крсно име, св. Н., да и години дочекаш и прослужиш. Пуно љета и пуно година, све с браћом и са срећом!
Имо с чим, а имо с ким. Здрав си, комшија, и, коме пружиш!“ Вучију тад врати домаћину, а овај је предаје са истим речима осталима, који из ње наздрављају, исто онако као и комшија. Домаћин, кад предаје ту вучију као „љубав и поштење“, са свима се љуби три пута. Кум и пунац љубе се и у руку. Неког „читања славе“, како видимо, нема. Кад се вучија обредила једанпут унаоколо, домаћин је сметне, сипа из ње ракију у боцу, и служи унаоколо. Служи се само она три филџана са круха. При трећем служењу, тј. кад трећа чаша дође пред кума, он дадне знак „прикумку“, кога је собом довео. Овај се дигне, оде у „кућу“ и одатле се врати носећи „кумовски кру’ “. Ако се то неће вршити или не врши, онда пријатељ зовне жену која је са њим дошла и она донесе „пријатељски кру’ “. Нема ли ни кума ни пријатеља са круховима, онда се доносе „поштења“ својати по реду, на пр. најпре кумово, па пријатељево итд. Све се то мора „отрачити“ пре ручка! Већ при другом служењу, тј. обређивању ракије из боце, а која је насута из оне вучије, може се помало почети јести, управо мезити, али само и најпре: сир и ћевап. То је зато да ракија не би „освојила“, како домаћинова, тако и она из многих, разних, „поштења“ својати, па се „помело“ око њихове примопредаје.
У описима слављења крсне славе у разним крајевима наше отаџбине, сусрећемо се код описивача, поред „читања“ славе и са неком врстом здравице-говора, после „дизања“ крсног колача, а при првом наздрављању домаћину кршњаку. Изгледа да се та здравица меша код описивача са „читањем“ славе, тј. са самом крсном славом, и да многима није јасно на шта се она односи. Није јасно: да ли се она односи на крсну славу и на крсни колач домаћина или на неки други обичаји обред, који се врши на дан славе тј. на хлеб, који није славски, него је унешен у кућу кршњака тај дан, а од стране кума или „пријатеља“. У селима западно и југозападно од Добоја та се здравица не односи на крсну славу, нити на крсни колач, него се односи на „кумљење кума“ на слави и на кумовски „кру’ “ односно на „пријатељски“, ако је и пријатељ пријатељу дошао на славу са „кру’ом“. („Пријатељство“ настаје женидбом и удадбом чељади из две куће). Кум са „прикумком“ доноси куму кршњаку на дан његове славе „кумовски кру’ “ и први пут га, за ручком, „куми“ на томе круху „Богом и св. Јованом“, иако кум домаћин слави нпр. Ђурђев-дан. Други и трећи пут такође долази са крухом, али више не „куми“, јер је кум „примио кумство“ први пут. Нови пријатељ са пријом доноси пријатељу кршњаку три пута „пријатељски кру’ “ на славу. За ручком му га предаје и ломи га с њим. Сви крухови приликом примања морају бити „оговорени“ од стране једног госта, који зна „оговорити“ крух. То је она, горе поменута, здравица. Може се кум кумити и другом приликом: једним празником, недељом и на „послужици“, али у околини Добоја то се од давних времена ради на крсној слави. Најревноснији су у томе овдашњи ђурђевштаци и они то најбоље знају. Они и чине велику већину православног елемента у овоме крају. Објаснићемо одмах и ко се „куми“ и ко кога „куми“. Куми се „на кру’ “ онај који је био позван и примио се за венчаног кума. Тај ће остати и крштени кум будућој деци свог венчаног кума. А кад он умре, остају то: његова жена, деца, отац, и, што је карактеристично, и брат, и ако по црквеним канонима брат није кум. Брат се наново не „куми“. Кума треба „кумити на кру’ “, дакле једанпут, а други и трећи пут крух се само доноси, без „кумљења“, прима се и „оговори“ се, иначе од кумства — нема ништа! Нови кум ће крух узвратити куму, који га је окумио, такође три пута, наравно без онога „кумљења“. Он ће то учинити такође на кумовој крсној слави, и његов ће крух такође, и на исти начин, бити „оговорен“.
И код нових пријатеља ови се крухови морају такође „отрачити“, иначе од „пријатељства“ нема ништа! „Отраче се“ на исти начин као и кумовски, тј. доносе се на славу пријатељу, „оговарају“ и ломе исто као и кумовски. Ово „оговарање“ је, дакле, она здравица, која се код неких описивача меша са здравицом и „славом“, намењеном домаћину кршњаку и његовом крсном колачу. У случају да се на слави сретну са „кру’овима“ и кум и пријатељ, увек је старији кумовски крух, као што је и кум старији од пријатеља. Кумовски крух прима се и „оговара“ пре пријатељског. Кумово је место за „синијом“ почасно, у прочељу. Кумови и пријатељи „отрачили“ су наизменично крухове шести пут, закључно у оној, кумовској или пријатељској, кући у којој су их по трећи пут један другом узвратили. Тек тада су прави кумови односно пријатељи. Том приликом и рекну један другоме: „Е, куме (пријатељу), сад смо кумови (пријатељи) и отрачили смо круове!“
Обичај „кумљења кума“, примања и „оговарања“ кумовског и пријатељског круха баш на крсној слави њиховој, овде је врло стар. И, кажу, да се „спријатељи“ од оне породице, која слави другу славу.
Кад прикумак улази из „куће“ са кумовским крухом, на коме је плоска ракије, окићена смиљем и босиоком, устају сви. Он свима назива Бога, љуби у руку кума, који је донео крух (не домаћина!) и предаје му обоје. Овај, држећи то у рукама, обраћа се свима са речима: „Е, куме, и сви дости унаоколо, свима вам помози Бог!“ — „Дао Бог добро!“ — „Свима вам љубав и поштење!“ — „Фала за љубав и поштење!“ Тад се окрене куму домаћину са речима: „Кумим те, куме, Богом и часнијем крстом и св. Јованом Крститељем! Кумим те моме брату Н.“, ако старији брат долази за млађега, или „моме сину Н.“, ако отац долази за сина, наводећи имена тих нових кумова). Други пут дода: „тебе и сву твоју кућњу чељад“, а трећи пут: „тебе и сву твоју фамилију“. Кум домаћин, са десном руком на прсима поклањајући се, сваки пут, одговара: „Примам, куме, кумство и Бога и св. Јована“. Кум потом дадне крух и плоску домаћину и, ако је тај старији од њега, пољуби га у руку, иначе обратно. Домаћин то прими, али преда једном комшији или и нарочито за то позвану лицу, које зна „оговорити“ крух. Овај, примајући то, говори: „Хвала, домаћине, од овога дома! Бог ти дао, Бог те помогао,кад си се ти за ме осјетио. А фала и твоме куму, који је донио у овај дом овај љебац и поштење. Сад да Бог да да вам ваше кумство буде сретно и напредно, темељито и непромјенито, и међу браћом непоговорено!“ Сад то сметне на синију и то мало ту стоји док му не дође чаша „редњица“, прва или друга. Тад узме само хлеб, док плоска стоји на синији, помало га окреће и говори: „Сада, драги кумови, фала вам и да Бог да да ваше кумство буде сретно и напредно, темељито и непромјенито. Ђе се овај љебац мијесио туј се мијесила свака добра срећа и нафака, и род, и берићет, здравље и весеље. Којијем путем овај љебац дошо, тијем путем расло сваковрсно биље, а највише босиље и смиље. У који дом овај љебац дошо, и туј дошла свака добра срећа и нафака, и здравље, и напредак у свему, ако Бог да! Родила вам пшеница бјелица, била по дну бусата, по среди модра, а по вр’у родна. Била стрњика колик врљика, клас колик попов штап, сноп колик поп! Родила вам још: у брду винова лозица, а у кући мушка дјечица! Сад, кад вас Бог помого, нитко вам ништа не мого! Волови вам букали, а душмани укали, краве вам рикале а телад блечала! Душмани вам на коленима клечали! Увијек вам пријатељи на пут, а душмани под пут! Отишли вам душмани у неке даљње лугове наплаћивати неке старе дугове! Ноге им биле лијене, а руке воштене! Нит могли дугова наплатити, нит се икад вратити! Сада драги кумови: ко зна боље, родило му поље, ко зна више, родиле му вишње, а ја не знам више. Нож сам извадио, хоћу љебац нарезати, а Бога помињати, унакрст, како вам је лакше преломити. И, овако велим: четири четврти, осам комада, 360 добрије часа. Ако Бог да: сваки час добар час, а овај најбољи, кад се љебац ломи!“ Тад дадне хлеб куму, који га је донео. Кумови се пољубе и преломе га на четири четвртине и пометну комаде на синију унакрст. Онај који је „оговарао“ поиште себи један комад, ако није близу њега, па га метне преда се . Онда узме ону плоску са ракијом, која је била на круху, и опет захвали кумовима: да им буде сретно кумство и да их Бог помогне, ударајући три пута у дно плоске да из ње сваки пут прсне ракија. Плоску преда куму, који је донео. Он се опет пољуби са кумом домаћином и дадне му је да наздрави. Тако и свима редом. Кад ономе који је „оговарао“ дође трећа чаша, онда зовне домаћицу куће, узме онај комад кумовског круха, метне на њ филџан ракије, и рекне домаћици: „Ево ти поштење и комадић за колачић, ев’ ов’лики!“ (ту растегне рукама). Домаћица зна шта то значи. Она мора исти такав хлеб спремити уз „милоште“ куму у бисаге или торбу, кад пође. „Поштење“ кумово, као и остала, само се досипају, онолико колико се испило, а нова се не спремају.
Кумовске „милоште“ су велике и компликоване. Овде ћемо само напоменути да својат уз „поштење“, доноси свима укућанима на славу следеће милоште: домаћину: пешкир, приглавке, сирац, јабуку и „паклић“ (дуван); домаћици: „крпу“ (за главу), сомун и шећера, деци и осталој чељади по: пешкир, јабуку и земичку. То се све односи и на кума и на пријатеља, изузев дана „кумљења“ односно „пријатељења“, кад су милоште много и много веће. Све уопште милоште домаћица мора узвратити својати на поласку и још у торбу метнути: досуто „поштење“, једну погачу и меса од кршњачета. Кад се заврши са кумовским крухом, долази на ред пријатељски. И он ће се исто тако примити и „оговорити“, предавати и ломити, наравно изостављајући све кумовско, а умећући у место тога све пријатељско. После тих крухова и „поштења“ долазе на ред „поштења“ остале својати по реду, тј. по сродству и старешинству. Њих доносе у собу домаћице дотичне својати или, ако оне нису дошле, онда неко од кућње чељади. Доносилац гост тад устаје и држећи „поштење“, тј. суд са ракијом (плоску или боцу), обраћа се домаћину и другима око синије речима: „Ти бабалуче“ (тасту), ти кума Марко, ти кума Тедо, ти пријатељ Дујко, ти кума Лујо, ти зете, ти амиџа“ итд., док их све за синијом не именује и не спомене по неком сродству, које често пута и у оној брзини на силу проналази само да не каже празно име, „свима вам помози Бог!“— „Дао Бог добро!“ — „Свима вам љубав и поштење!“ — „Фала за љубав и поштење!“ „Ево и ја дош’о овоме свом бабалуку (или: пунцу, зету, куму итд.) да видим шта он ради и како је. Чуо сам да му данас свијећа гори па дођо’ да се теке видимо! Е (каже сад назив сроства), љубав ти и поштење!“ Домаћин се пољуби са њим, прими од њега суд, захвали се, три пута наздрави и враћа му га. Овај га предаје свима даље, на десно. То се тако понавља са свима „поштењима“ својати. Сва се морају три пута обредити. Онда се оставе на страну, у близини домаћина, долију се онолико, колико се из њих испило, и на поласку се врате пуна дотичнима.
Кад су сва „поштења“ прошла, тек онда почиње ручак. Почиње се јести све, али најпре сир. Ракија се непрестано припија уз јело. Како видимо, прави ручак почиње тек некако око три сата по подне, јер су наведени обреди одузели најмање толико времена. Кад се неколико попило и појело, онда један рекне домаћину да запева. Домаћин мора увек први запевати. Један ће му „одговорити“. Тај не може бити кум ни пријатељ. Та је песма рецитовање пригодно импровизованих жеља и осећања, завршена унисоно двојицом, једним бескрајно дугим, таласастим „о“, завршено са „ој“.
Ево примера једне такве славске песме. Домаћин: „О-о-о-о-о-о-ој. Коме би’ ја пуном наздравио, Бог му дао здравље и весеље. О комшија, дико моја драга, у свом дому ништа не желио. Не желио крава ни волова, не желио кћери ни синова! О, о-о-о-о-о-о-ој“. Овде му помаже ојкати комшија, јер је њега споменуо: „Е, о-о-о-о-о-ој! Ја би’ теби ратко отпјевкао, ама ми је гр’це погрбаво. Ја ћу своје гр’це натјерати, па ћу теби мало отпјевати. О, о-о-о-о-о-о-ој!“ Домаћин сад пева целом друштву: „Хе-о-о-о-ој! Ој комшија, дико моја драга, кад пијемо да се веселимо, у овоме дому поштеноме, пуном чашом браћи наздравити уна’коло-о-о-о-о-ој.“ Комшија дакле комшији „одговара“, ојкују увек њих двојица. Домаћин трећи пут запева: „Хе-о-о-о-ој. Трећа сретна на сретноме мјесту, Бог помог’о и мене и тебе, и сву браћу уна’коло. Кад пијемо да се веселимо, у овоме дому поштеноме, Бог му дао, Бог га веселио, у свом дому ништа не желио-о-о-о-о-ој.“ Комшија му трећи пут „одговара“: „О комшија, моја дико драга, кад пијемо да се веселимо. Срамота је пити не пјевати, у овоме дому поштеноме. Бог му дао, Бог га помогао-о-о-о-о-ој“. Тако су домаћин и комшија један другоме, и целом друштву, певали и „одговарали“. То је била прва песма за синијом. Отада могу певати и остали: домаћину и један другоме и „одговарати“. Још за видна, а пред мрак, домаћин се прекрсти, узме један филџан ракије и три пута поспе помало свећу те је погаси. Тад седа и он. Сад се износи и служи кафа и дуван, тј. тек тада може се пушити! Онда почињу „милоште“. Жене из својати наспу један филџан из свога „поштења“, узму намењену укућану милошту, филџан метну на њу одозго и предају домаћину, поклањајући му се. Домаћин захваљује, као чуди се, разгледа мало милошту, узима ракију и испија. Филџан враћа дотичној жени, а она милоште предаје домаћици и осталим по реду тј. шта је за кога донешено. Ови све те милоште доносе домаћину и он их слаже себи на колена. Кад је на тај начин и по реду примио на колена све милоште, домаћин зовне домаћицу, наспе јој филџан ракије и преда јој са колена све милоште. Она ракију испије и однесе све милоште. Пред сам мрак или у мрак, кад се је и „п’јану и ситу“, опраштају се један по један и одлазе, сами или са женама, ако су тако дошли. Својат се испраћа са ракијом. Домаћица је већ свима метла у торбе: досута „поштења“, погаче, месо и њене милоште, тј. узвратила их је, али само доносиоцу, а не да шаље свима у својат. Домаћин, или његов најстарији син, при испраћају плаћају у новцу својати оне донешене милоште, а према њиховој вредности. Ако се „добро п’јану“, па се баш никако не може отићи кући, а то се често дешава услед мешавине разних ракија из многих „поштења“, онда ономе коме се таква незгода десила није никаква срамота и законачити се, сутрадан се „поправити“, па отрачивши и „испратњу“, тамо иза пола дана опростити се и отићи кући. Одлази се са песмом, јер је домаћину врло драго да су му гости отишли и сити и пијани.

VI

Сутрадан, на „појутарце“, треба отићи некоме кршњаку на „поправак“. Не баш истоме код кога се већ било уочи или на лице славе. То може само комшија незван да учини, јер је обичај да се са њим обави „испратња“. На појутарцу се такође поставља ручак: оно што је остало. Дају се и „поштења“ од стране домаћина. Свећа гори и тад, готово цео дан, јер је од славе још доста остало.

Вукашин Сировина

Етнологија – Часопис Етнолошког друштва – Скопље – II (1941); св.1; стр. 27-40

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top