Севдах и јади Пешутове Маре

taslihan.jpg
Подели:

Једна ташлиханска прича

Требевићу, висока планино,

с тебе ми се види Сарајево

и сва села око Сарајева;

на чаршији дућан до дућана

и мејхана покрај Ташлихана,

гђе се купе дичне Сарајлије,

у њој служи Пешутова Мара.

На њој коша од стотину гроша,

антерија, триста маџарија,

испод тога два нова фистана,

један мави, што бекрије мами,

други жути што хануме љути.

Као да видим сарајевске бекрије, уз звуке саза, чашицу мехке шљиве, како пијаним и уњкавим гласовима тихо пјевају ову севдалинку спјевану у част љепоте Маре, кћери старог сарајевског трговца и механџије Петра Пешута. Замишљам их попут Мустафе Маџара, Але Ђерзелеза и злехуде браће Морића којима пласт сијена освјетљава теферич док изгарају у фаталистичком дерту.

Изгледа да је још једна много познатија севдалинка “Дуњалуче голем ти си” или “Браћа Морићи” такође спјевана у част ове славне сарајевске ташлиханске љепотице. Тако су бар говориле Марине братичне шесдестих година прошлог вијека родбини из Љубиња. А и има смисла. Као да је први дио пјесме у коме се набрајају сарајевске махале и спомиње лијепа Мара придодат дертли балади у хунцутли браћи Морићима који су живјели бар стотину година раније од љепотице Маре.. То је она пјесма што је Пепи Лаковић уз звуке гитаре пјева у филму Отац на службеном путу, док некада мргудни и асоцијални а данас комични Мустафа Надаревић разбија чаше од главу.

Није Мара Пешутова остала само у севдалинкама. Није она попут многих, именом само знаних љепотица остала упамћена у болним ашик пјесмама. Изданак чувене сарајевске породице Пешута, Мара, исписала је животну причу, тако сличну а опет различиту на свој начин и трагичну, попут других прича српског грађанског слоја у Босни и Херцеговини. Ти слојеви настали по махалама босанских градова током 16. и 17. вијека, упамтили су и вријеме страха, кад се као што би рекао Андрић “затвори чаршија” и вријеме стицања и еманципације када су изданци ове српске аристократије доносили дах неког цивилизованог западног свијета у учмале и мемљиве босанске касабе. Памте они и рушилачке погроме и шиканирке после Видовдана 1914. Памте и арадске и добојске казамате као што памте и паклени вртлог Другог свјетског рата када је дефинитивно тај српски грађански слој доведен до уништења и деградације. Нису таквим породицама потребни сценаристи, сценографи, драматурзи и режисери да поставе на даске или сниме представу о њима. Живот и историја су се постарали за то.

Марин отац Петар Пешут родио се 1829. у селу Градац код Љубиња. Његови рођаци, градачки Пешути причали су да је пут Сарајева отишао као нејаки момчић од једва десет љета не могавши више трпити невоље које му је задавала маћеха. Колико има истине у овим тврдњама, није ми познато, али ми је знано захваљујући неким сарајевским љетописима да је Петар прво био помоћник у трговини безђетнога ташлиханског трговца Гавре Јелића, поријеклом Требињца, послије чије смрти је наслиједио посао. Бавио се трговином, организовањем трговачких каравана а отворио је и механу код Ташлихана. А Ташлихан је био посебно мјесто у историји сарајевских и прекодринских Срба. Овај вакуф Гази хусреф бега био је национални еманципаторски стуб српског народа. У Ташлихану се стварао слој српске трговачке чаршије више од два вијека. Ташлиханци уједињени око Ташлихана гдје су се низале њихове трговачке радње и око Цркве светог архангела Гаврила још 1713. године, писали су патријарху пећком Мојсију Рајевићу како се и они изједначују са “осталим народима и земљама нашег језика србскословенскаго”., као у инат сарајевским псеудоисторичарима који веле да су Срби измишљени од стране Васе Пелагића крајем 19. вијека.

Али да се вратимо приповјести о Мари Пешутовој. Петар је оженио ћерку сарајевског трговца Христе Николића и изродио са њом бројну породицу. Поред Маре која је као дјевојка радила у очевој механи забављајући сарајевске бекрије и севдахлије имао је и сина Јову, чувеног трговца и хотелијера, беспрјекорног националног раденика којег је Владимир Дедијер прославио у свом монументалном ђелу Сарајево 1914. које је најспектакуларнија књига о фаталним хитцима Гаврила Принципа. По Дедијеру, Јово Пешут није дао да Гаврила упишу у војну школу јер за Бога милога, како ће једно српско дијете служити војску окупатора, те тако Гаврило заврши у трговачкој школи гђе је имао времена да се узноси националним идејама а не дође под строгу паску аустријских каплара и наредника, бесциљно вршећи обуку у егзициру и ратним вјештинама једне морално срушене и деградиране царевине чије се вријеме постојања ближило крају. Јово Пешут држао је један од пет сарајевских хотела. Миљенко Јерговић у својој хроници о сарајевским угоститељима биљежи:” У Краља Петра 57 хотел је Империјал, који држи газда Јово Пешут, стари сарајевски ханџија, крчмар и угоститељ. То је мјесто без репутације. О другима се говори свашта, лоше или добро, испредају се легенде о собама у Европи и о стјеницама код Баковића, а о Империјалу се не говори ништа. За шнајдера или шустера било би то погубно, али је за хотелијера или ханџију добро. Чудо су они који су избјегли да их овај град за живота оговара. Такви су спашени и од сваке друге невоље.”

Ипак ни Јово ни његова сестра Мара нису спашени других невоља како је написао Миљенко. Јово ће током Првог свјетског рата бити интерниран а у Другом свјетском рату усташе ће убити његовог сина Перу. Са Маром, живот ће се још суровије поиграти. Када је Мара рођена и када се удала за Ристу Бесеаровића није ми познато, али из документације знам да је 1889 родила сина Саву, потоњег чувеног сарајевског адвоката. Саво потомак двије угледне сарајевске породице на трагичан начин скончаће свој живот. Као изданак посебног слоја пречанских Срба, оног градског кољеновићког, студирао је правне науке у Бечу а потом и у Загребу, гдје ће се својим усудом зближити са будућим поглавником монструозне Независне Државе Хрватске. Шта их је зближило ко ће знати. Миљенко Јерговић на пародичан начин биљежи: “… ако није склоност Павелићева босанским пјесмама и тврдим босанским главама, јер се, ето, помало и игром случаја, родио у Брадини код Коњица.”

Несрећне 1941. године, живот за сарајевске Србе еуемистички речено био је тежак. Убиства, интернације у логоре смрти постали су свакодневница. Неки извори тврде да је пут Загреба, у посјету свом школском ахбабу Поглавнику, кренуо и Саво Бесаровић, наводно да код њега интервенише за неке сарајевске Србе. Павелић га је срдачно дочекао, можда су у разговору спомињали и евоцирали успомене на своје младалачке дане куртоазно се смјешећи док се у тој креатури од државе дешавао незапамћени прогон Срба и Јевреја. Ваљда је Саво успио спасити неке ухапшене Србе ( брата од ујака Перу није) али ће вјечита непознаница остати зашто је прихватио понуду да уђе у Хрватски сабор а касније да постане и министар у Влади НДХ. Можда је морао, а можда је и мислио да ће тако више учинити за свој народ. Међутим учинио је фаталну грешку која ће га 1945 коштати главе. Било је неког достојанства у смрти Саве Бесаровића. Није попут осталих дужносника НДХ кокшарски побјегао, него је сачекао побједничку партизанску војску и мирно се, свјестан судбине, предао новим властим. После судског процеса осуђен је на смрт и објешен 10 септембра 1945.

Да ли је лијепа Мара жива дочекала смрт свога сина Саве није ми познато. На старом српском гробљу нисам успио наћи гробницу Бесаровића. Недалеко од капеле видовданских јунака је Пешутова породична гробница. На њој пише да је стари Петар умро 1899, а да је Јово дочекао завршетак Другог свјетског рата и умро 1948. Каква је то била духовна калварија за Јову Пешута, који је као доказани српски национални радник морао гледати усуд свога сестрића Саве, не може се ни замислити.

Нестаће Ташлихана, власти су му дошле главе. Утонуће у земљу и стари споменици у сјенци капеле видовданских јунака, о Сави ће се вјероватно бавити историчари у својим залудним мненијима али вјерујем да ће се пјесма о лијепој Мари, исто као што сам убјеђен да је то пјесма о њој и даље пјевати:

Дуњалуче, голем ти си.

Сарајево, сеир ти си.

Башчаршијо, гани ти си.

А Вратниче, гази ти си.

Ој Бистриче, стрмен ти си.

Ћемалушо, дуга ти си.

Латинлуче, раван ти си.

Безистане, мрачан ти си.

Ташлихану, широк ти си.

Л’јепа Маро, л’јепа ти си,

доста си ме напојила

од душмана заклонила.

 

АУТОР: Раде Ликић

ИЗВОР: МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top