„ГЛАС СРПСКЕ“ – ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА – Бањалучки љекари у Краљевини Југославији (1929-1941): Бечки студент на челу ортопедије

20170710115648_240822.jpg
Подели:

Тодор (Тоде) Јеремић, љекар, политичар и национални радник рођен је у Фочи 1880. Студије медицине завршио је 1911. у Бечу.

Радио је као љекар у Тузли, Босанском Шамцу и на бечким клиникама. Као љекар добровољац је „међ првима радосно похитао у балкански рат, на бојишта јужне Србије и ту одушевљено поздравио победе српске војске као прве претече ослобођења и уједињења целог нашег народа“.

За вријеме Првог свјетског рата био је војни љекар. У Бечу је од септембра 1914. до фебруара 1916. оспособљен за вођење ортопедске болнице. Пред крај рата постављен је за војног љекара у Ортопедском заводу „Марија Звијезда“ у Бањалуци.

Послије ослобођења и уједињења преузео је љекарску и управну службу у Ортопедском заводу у Бањалуци. У то вријеме био је „једини ортопедски стручњак“ у БиХ. Рад на „рјешавању и консолидовању инвалидског питања сматрао је својом животном задаћом“. Априла 1922. постављен је за управника Ортопедског завода у Београду, а нешто касније, септембра 1922, за управника Ортопедског завода Требињу. Премјештај у Требиње сматрао је својим назадовањем у љекарском позиву, те је септембра 1923. поднио оставку.

Отворио је крајем 1923. „приватни лабораториј“ у Бањалуци, који је посједовао рендгенски апарат. Једно вријеме радио је и као шеф – љекар Окружног уреда за осигурање радника у Бањалуци. Често је добровољно асистирао приликом операција у бањалучкој болници. Био је први предсједник Љекарске коморе Врбаске бановине (1929 – 32). Именован је почетком 1930. у Бански санитетски савјет.

Народној радикалној странци приступио је 1919, одмах по њеном оснивању у БиХ. Биран је 1927. за посланика Народне скупштине Краљевине СХС. Послије обнове политичког живота након шестојануарског режима, др Јеремић је учествовао у оснивању Југословенске радикално-сељачке демократије (ЈРСД) за Врбаску бановину. На изборима 1931. изабран је за народног посланика.

Поред љекарског и политичког рада, „он је своју радну енергију посветио Народној одбрани и културном и економском подизању народа у Врбаској бановини и на том пољу је развио сву своју трезвену и смишљену активност“. У Бањалуци је био члан Акционог одбора за оснивање Народног универзитета, предсједник Рибарског удружења и почасни предсједник подружнице Руске матице. Објављивао је стручне медицинске и политичке радове. Одликован је Орденом Св. Саве ИВ реда (1912) и Орденом југословенске круне В реда (1930). За живота је био најпопуларнија личност у Бањалуци.

Умро је 1932. у Бањи Врућици након дуге и тешке болести, а сахрањен у Бањалуци.

Владо Јовановић је био управник Привремене војне болнице у Бањалуци непосредно послије Првог свјетског рата.

Радослав Јовановић, санитетски потпуковник, рођен 1897. у Новом Пазару завршио је медицински факултет 1923.

У војном санитету Краљевине Југославије службовао је у Новом Саду као секундарни љекар Унутрашњег одјељења Потиске сталне војне болнице и гарнизонски љекар (1923-27. и 1932–34), трупни љекар 7. пјешадијског пука (1927-30), секундарни љекар Унутрашњег одјељења Потиске сталне војне болнице (1930-31), љекар војног изасланства у Паризу на специјализацији за унутрашње болести (1931-32), в. д. шефа Унутрашњег одјељења Врбаске сталне војне болнице у Бањалуци (1934-36) и в. д. управника Јадранске сталне војне болнице (1936-38). Поред редовне дужности био је и шеф Унутрашњег одјељења Јадранске сталне војне болнице (1936-38) и шеф Унутрашњег одјељења Сталне војне болнице II армијске области (1940).

Руководио је двомјесечним добровољним болничарским курсом за даме у Хигијенском заводу у Бањалуци, који је организовало Друштво Црвеног крста Врбаске бановине 1936.

Божидар Јоветић (Ћеклићи, код Цетиња, 1888 – Херцег Нови, 1958) је студирао медицину у Аустрији, Француској и Швајцарској. Дипломирао је 1918. у Базелу. Једно вријеме обављао је дужност дворског љекара црногорског краља Николе Петровића.

Радио је у Државној болници у Сарајеву (1921-23) и као срески љекар у Коњицу (1923–24). Потом је одбио премјештај у Мркоњић Град и напустио државну службу. Вратио се у службу као љекар бањалучког Окружног уреда за осигурање радника у Дрвару (1924-32) и главни уредски љекар у Бањалуци (1932-41).

Након успостављања НДХ отишао је у Херцег Нови. На Цетињу је од октобра 1943. обављао дужност начелника санитетског одјељења, а од новембра 1944. до октобра 1945. љекара Хигијенског завода и градског љекара.

Од јула 1946. радио је у Здравственој станици у Херцег Новом, а од августа 1946. као хонорарни љекар Земаљског завода за осигурање у Титограду.

Добринка Јоцић је била приправник у Хигијенском заводу у Бањалуци. Јула 1937. премјештена је у Централни хигијенски завод у Београду.

Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архив Републике Српске

 

http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Becki-student-na-celu-ortopedije/240822.html

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top