БИТКА ЗА ВОЗУЋУ: Возућа-бастион јужне границе РС

vozuca1.jpg
Подели:

„Црвене беретке“

Возућа и Лозна су почетком 1993. године у потпуном опсадном стању, са три стране опасане војничком потковицом од 6. 000 посадних војника, који су у својој инфраструктури изградили 800 земуница, са преко 2. 000 утврђених заклона, 42 командна мјеста и преко 50 километара траншеја ископаних кроз шумске предјеле и беспућа. Ако се овоме дода четдресет квадратних колометара минских поља, и други фортификацијски објекти, онда се без претјеривања добија слика Стаљинграда! Тиме су стечени сви услове да Организација УН опсједнуто возућко подручје прогласи „заштићеном зоном“, како је то учињено седам пута у сличним околностима на муслиманској страни.

Јужно од Возуће није било Срба. Проф. др Стево Пашалић у књизи „Страдање Срба и српских насеља“ износи прецизне податке да је са простора Средње Босне до краја 1992. године етнички очишћено 60. 000 Срба из 150 насеља, гдје су живјели у већини или мањини. О тим масовним прогонима, појединачним и групним страдањима написао је потресну књигу Милан Митровић из Зенице под насловом „Голгота Срба из Средње Босне“.

Оваквим развојем ситуације у Средњој Босни, Возућа је почетком 1993. избила у центар интересовања. Рурално подручје у долини Криваје са педесетак разуђених села постало је границом између двије војске, двије воље, двије политике, два свијета. Полигон за борбу, војно надмудривање, испробавање тактике и ратне технике. Вруће ратиште које је последње ратне године опсједала разнолика војска афро-азијских интернационалаца из преко 40 различитих земаља свијета. Овдје су се сучелили интереси моћних, који су преламани преко леђа 5. 000 Срба православаца колико је живјело по последњем попису на том простору. У сливу Возућице 1350, Вуковинама 250, Свињашници 485, Миљевићима 620, Васовинама и околним селима 320, МЗ Стог 260, МЗ Рибница 241, Подволијак 55, Лозна и Сеона 1. 032, и села око Вијенца 322. Овдје није урачунато око 600 Срба Предражића, Врачевца и Жељове који су прве ратне године напустили свој завичај.

Који парадокс! Почетком друге ратне године било је више непријатељских војника на границама Возуће и њеног десног крила Вијенца, него српске војске, цивила и избјеглица унутар ватрене линије, у „четничком гнијезду“, како су то називали муслимански ратни пропагандисти.

Ватрена линија раздвајања 1993.

Без обзира на малобројност у односу на опасност и силу која је била сконцентрисана около, борци опсједнуте Возуће, Свињашнице и Лозне сврстани у чете Другог пјешадијског батаљона Друге озренске бригаде у 1993. годину улазе са чврстом ријешеношћу да заштите цивилно становништво од уништења, задрже под контролом средишњи дио путне комуникације  Завидовићи-Бановићи, и спријече спајање два муслиманска корпуса чиме би непријатељ остварио оперативно-стратешку иницијативу на ратишту средње Босне. Налазили су се између „чекића и наковња“, гледали директно смрт у очи, без одступнице и резервне линије. Са козијом стазом која их је повезивала са Озреном. На оштрици мача, али свјесни тежине задатка и власите одговорности за животе цивилног становништва и избјеглица.

Испред-ватрена линија и метак, иза кућа, очевина, и најмилији. Одлучни да те вриједности бране по сваку цијену браниоци су трпјели знатне губитке у људству, уносећи бол и црнину у породице. Главама су потврђивали да појмови „кућни праг“ и „родна груда“ и „отаџбина“ нису пуке фразе. Нашли су надахнуће и снагу у христоликој поруци жртвовања коју је својим животом потврдио Свети свештеномученик Јован Зечевић-Возућки на челу свог народа у протеклом рату. Бранили су се успјешно без обзира на бројчану премоћ нападача и тешке метеоролошке услове: кишу, снијег, маглу и вјетар.

Због недостатка људства и перманентне пријетеће опасности по становништво и нејач, одбрамбена тактика је базирана на комбинацији садејства прве линије, артиљерије и интервентних група које су биле попуњене најхрабријим младићима. Прва, укопана линија, састављена од старијих и мање способних је спремно дочекивала нападаче и држала их под ватром. То је истовремено био знак артиљерији да дјелује, а интервентним четама да крену у помоћ. Али, проблем је настајао када би непријатељ ударио истовремено из више праваца, пошто није било довољно интервентних водова да покрију нападне тачке. Ров је могао да падне, али је морао бити врађен у току 24 сата.

Подређен војно-тактички положај на јужном дијелу зоне одговорности узроковао је људске жртве и висио над браниоцима долине Криваје као мач над главом. Није било времана ни за светковање Божића. Ратно предсједништво је стално засједало, расправљајући о новонасталој ситуацији, тражећи могућност да се повремено контролисани простор на потезу Мала царина-Велика царина-Крст-Локва-Жедни врх-Каменичка премет, запосједне људством и покрије сталном ватреном линијом. Акцију је требало извести што прије док се непријатељ не утврди на привремено запосједнутом Крсту (тт 1044) и Локви (тт 994). Бровинг са Крста је тукао цивиле у Јелчићима, а од његове ватре нису се могле обављати сахране на гробљу код Манастира Свете Тројице на Возућици. Врло озбиљно су доведени у питање комплетна одбрана Возуће и сигурност цивилног становништва. Интеврентне групе су покушавале повремено покрити празан простор, али то није било трајно рјешење.

Команда Друге озренске бригаде издаје наређење да се мора овладати Крстом и Локвом, кога су муњевито и веома успјешно, без губитака у људству, извршиле “Црвене беретке“, “Колачев вод“, “Шубаре“ и остале интервентне групе. На Крстовдан, 18. 01. 1993. године непријатељ је одбачен са Крста и Локве, којом приликом су од МТС-а, заробљени: два МБ 82 мм, бровинг 12, 7 мм и веће количине експлозива.

Да ова акција није изведена благовремено и успјешно, битка за Возућу би била много краћа и изгледала би сасвим другачије.

Након успјешно извршеног задатка на Крсту, успостављена је линија ватреног разграничења дуга преко 60 км, са непокривеним простором у дужини око шест километара, од Локве до Каменичке премети. Није било довољно бораца да се и овдје утврди стална линија одбране. Управо ће тај непокривени простор у наредном периоду служити муслиманским снагама за насилно извиђање и припремање офанзивних акција.

Команду Ударног батаљона у марту 1993. године, на основу наредбе капетана Милутина Мишића (команданта Друге Олпбр), преузима инж. Зоран Благојевић-Зока из Маричића, који се раније налазио на челу „Црвених беретки“. На мјесто замјеника команданта постављен је старији водник Перо Лукић из Гостовића, активно војно лице. Помоћник команданта за позадину Зоран Пантелић из Пантелића, за безбједност Радован Пантелић–Рале, такође из Пантелића, док је послове моралисте обављао Илија Матичић из Јањила. Сједиште Ударног батаљона је пребачено у Калаише.

Зоран Благојевић-Зока и Зоран Савић-Колач

У том периоду, поред већ постојећих храбрих „Црвених беретки“ за чијег је командира именован Милан Божић-Терзија из Стога, формирани су извиђачки водови необичног назива: „Швабе“, “Шубаре“и „Колачеви“. Ови водови, организовани у оквиру Ударног батаљона, стизали су у помоћ гдје затреба, и по потреби одлазиле као појачање на ватрене линије у зоне одговорности других бригада. Њима је дан трајао 24 сата, и тако 365 дана у години. Истовремено, 8. марта Команда 3. Корпуса А РБиХ, наредбом број 02-33-628 у циљу што бољег планирања и извођења борбених дејстава на возућком ратишту, формира Оперативну групу „Босна“, са сједиштем у Завидовићима. За команданта ове ОГ, истом наредбом, постављен је Рефик Лендо, родом из села Бистро код Травника, дезертер из ЈНА, а за начелника штаба Ахмет Оџечкић, ранији радник ОпШТО Завидовићи.

У састав ОГ „Босна, поред двије завидовићке бригаде (318. и ТО-320.), ушле су двије какањска и једна маглајска бригада, са укупно 12. 000 војника!

У честим оружаним окршајима, мањег или већег интензитета, по до тада непознатим чукама, Главици, Пиклићу, Омару, Клупама, Локви, Крсту, Брадињу, Царини, наношени су знатни губици у људству и материјално-техничким средствима муслиманским диверзантима који су покушавали продријети на слободну територију из правца Какња, Завидовића и Бановића.

У долини Свињашнице одбрана је била на висини задатка у спречавању пробоја ватрене линије, а ИДГ су предузимале акције како би се заузели повољнији тактички положаји у рејону Шадићке рудине. Спријечен је упад једне диверзантске групе, којој је припадао и ликвидирани Асиф Хасанчић (1971) из Завидовића. На Шадићкој рудини, 20. марта вођена је борба „прса у прса“ у муслиманскм траншеjама, гађало се пиштољима и бомбама када би се испразнили оквири од пушке. Поред храбрих специјалаца ВРС, посада тенка Драгана Ђорђевића, и оклопног транспортера гдје су били Десимир Пашалић и Драган Јовић показују невиђену присебност дејствујући из непосредне близине са неких 50 метара.

Са циљем да у тешкој војно-политичкој ситуацији организује што нормалнији живот, у прољеће је консолидована власт Српске општине Завидовићи. На сједници одржаној на Стошници, половином фебруара формирано је Ратно предсједништво на челу са шумарским инжињером Стојком Благојевићем. У Извршни одбор су изабрани Цвијетин Божић, Чедо Божановић, Раденко Лукић, Ратко Кесић, Бранислав Макрић, Слободан Његомировић и Рајко Достанић (секретар).

Дио Ударног батаљона

Као предсједник СДС остао је и даље Младен Божић, просвјетни радник. На слободном подручју успостављена је ефикасна извршна власт, формирана болница, двије амбуланте, породилиште, санитетска и стоматолошка служба, Црвени крст, школа и предузеће ‘’Криваја’’.

Хуманитарна помоћ за избјеглице и домаће становништво стизала је са многих страна, из Србије, од Српске православне цркве, Међународног Црвеног крста, УНХЦР-а, а најчешће у храни из сремског Кузмина. Девизне дознаке земљака запослених у иностранству трошене су за куповину погонског горива. Током 1992. године 68 радника „са привременог рада ван домовине“ донирало је око 50. 000 ДМ.

Обзиром да је овај простор био у својеврсној привредној, саобраћајној, и телекомуникационој изолацији, привредних капацитета није било, а бављење пољопривредном производњом онемогућено ратним дејствима, исхрана цивила је углавном зависила од хуманитарних донација. Само током 1993. године економски осиромашеном домицилном становништву је из хуманитарне помоћи, између осталог подијељено више стотина тона прехрамбених артикала: 337 тона брашна, 43. 000 литара јестивог уља, 29 тона шећера, 30 тона пасуља, 50 хиљада комада разних конзерви, 49. 420 комада сапуна за веш, 6 тона детерџента, 4. 600 комада паштета, три тоне кухињске соли, три тоне кромпира. . .

За разлику од становништва, борцима Другог батаљона испоручиване су углавном конзервиране намирнице. Током 1993. године ВРС је издато: 129 тона брашна, 28. 764 комада говеђих нарезака, 13. 000 комада рибе у конзерви, 11. 836 комада месних нарезака, 6. 768 комада паштете, 1. 670 комада готових јела, тона и по млијека у праху. . . И само девет тона свјежег меса.

За разлику од претходне године, током 1993. није обезбијеђен ни један килограм мармеладе, тако да су најмлађи били ускраћени за овај слатки ужитак. Чоколада је била мисаона именица и недосањана жеља за возућке малишане. Али је хљеба било довољно. Пекара је дневно пекла 4. 500 векни хљеба за борце и цивиле. У простору Данковог млина на Криваји, властитом памећу и средствима, монтирана је централа за производњу електричне енергије снаге 7 КW. Нешто мање снаге од 4 КW инсталирана је у простору Војиновог млина на Возућици. На тај начин је обезбијеђено нормално функционисање болнице, команде, пекаре и других јавних установа, те пуњење батерија средстава везе. Сличне мини-централе, мање снаге, за потребе расвјете и слушање радио-апарата изградили су предузимљиви домаћини на сплавовима, уз Кривајину обалу. Позадинско обезбјеђење је радило без обзира на тешкоће. Борци су редовно добијали муницију, дио МТС, одјећу, обућу и храну на првој линији.

Истовремено, на линијама раздвајања браниоци нису попуштали, и због сталне опсаде повишена борбена готовост никада није укинута. Због тога су муслимански медији Возућу прогласили „привремено заузетом територијом“, „озлоглашеним четничким леглом“ и ‘“Српска Москва“. Српска средства информисања су је означавала „Српским Стаљинградом“, а муслимански народ “табут ратиштем!” Били су то крвљу зарађени епитети, за у ватри прекаљену неискусну народну војску, компоновану од дојучерашњих пољопривредника, милиционера, занатлија и интелектуалаца. Али, то су поносни домаћини који су имали воље и храброст да сачувају дједовину, своје добоке коријене, и стану на пут пријетећем геноциду и масовном истребљењу. Такав став подразумијевао је жртве.

За медицинско особље у долини Криваје није било предаха. Медицинска екипа Ратне болнице Стог у саставу: др. Данко Трипуновић, др. Ружица Божић, медицинске сестре Нада Пејић, Јасенка Марић, Јелена Тодоровић, Раденка Ђурић и Зорица Стјепановић, као и екипа Болнице у Возући: др Вјекослав Сорак, медицинске сестре Зора Благојевић и Винка Божић, техничари Богољуб Станковић-Буба и Брано Пашалић, били су такође у стању пуне борбене готовости. Указују прву помоћ рањеним борцима и болесним цивилима, лијече, обављају лакше операције често уз свјетлост свијеће, а теже случајеве шаљу у више здравствене установе, пошто нису имали специјалисту хирурга. Болничке собе су биле у школским учионицама. Превоз тешких рањеника од Стога до Тумара, или Добоја који је био удаљен 84 километра, вршили су преуређеним путничким аутомобилима возачи Бошко Лазаревић, Срето Лазендић звани Чутура и Боро Петровић-Јуп. Понекад је недостатак бензина представљао озбиљан проблем. Хитни случајеви су транспортовани хеликоптером. У спашавању рањеника, када су границу између живота и смрти одређивали минути, нарочито се истакао млади пилот хеликоптера, Раденко Панић из истоименог возућког села, који је до крата рата забиљежио 350 спасилачких летова. Бригу о зубима водио је зубар Милош Спасојевић, мобилисани Крајишник.

Како би прва помоћ била што бржа и ближа ватреној линији ратне амбуланте су формиране у Калаишима, на Вијенцу и у Лозној, гдје је здравствено особље такође било на висини задатка. И њима је највећи проблем  представљао недостатак санитетских возила, појединих лијекова и санитетског материјала. Рањеници су са мјеста рањавања до амбуланти углавном допремани по беспућу, на носилима, што је понекад узроковало искрвављење и смрт рањеног.

Кроз ратне болнице Стог, Лозна и Тумаре су до тог периода, лакше или теже рањени, прошли сви припадници ‘’Црвених беретки’’, а неки више пута: Зоран Благојевић, Душко Благојевић (једно вријеме био командир), Давид Матичић (тешко рањен на Пиклићу крајем 1992), Мирко Савић-Глумац, Раденко Благојевић-Тришо, Милијан Блашковић-Брка (тешко рањен), Маринко Блашковић-Греба, Зоран Јелисћ-Мали, Миодраг Марковић-Мико, Леонид Боњаш-Лено, Стјепо Мркаљевић-Четник, Јанко Цвјетковић-Меха, Стојко Пејић-Цоље, Брано Панић, Миленко Смиљић-Шиљо, Иван Стакић, Раденко Петковић. . . До краја рата ни један возућки борац није остао неуписан у докторску биљежницу, само је разлика била у тежини и врсти ране.

 

ИЗВОР: Ненад М. Цвјетковић, Битка за Возућу (1992-1995), Добој 2012.

ПРИРЕДИЛА: Редакција

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top