КАКО СУ СЕЉАНКЕ ИЗ ОКОЛИНЕ САРАЈЕВА ПОДИГЛЕ БУНУ 1917 ГОДИНЕ

22366270_1109333002536240_5292041346107217419_n.jpg
Подели:

Разговор са вођом побуне Аном Њего

Данас у време када жене у целом свету постижу велике успехе на свима пољима људске делатности, држе ватрене говоре у парламенту, боре се у рововима, раме уз раме са својим друговима, треба забележити један необичан подвиг наших сељанки, из Среза сарајевског, један јединствен протест, догађај вредан пажње, али сасвим заборављен и нигде незабележен.
Борба наших сељанки, неуких и сасвим неписмених, вођена и извојевана по цену највећих напора, слична је донекле борбама које жене данас у целом свету воде. У овом случају, била је борба мајки, одбрана од глади, жена три разна племена, али једнаких осећаја. Борба сурова, лишена свих обзира, сукоб слабих и моткама наоружаних наших сељанки са моћним и снажним апаратом бивше Аустро-Угарске.

Коловођа Ана Њего

Да бих тачно приказао овај јединствен протест наших жена, отпутовао сам у Осеник, мало планинско сеоце у коме и дан данас живи вођа овог покрета Ана Њего и већи број њених другарица.
На прагу прастарог млина, у коме је одржан први састанак и донесена одлука о побуни, после краћег размишљања и неког урођеног устезања, стара сељанка почела је да прича о догађају о коме се толико мало зна и у најближој околини као да никада није постојао.
Разговор са вођом овог необичног покрета, текао је спонтано и невезано. Ми га доносимо овде онако како нам га је изнела Ана Њего.
– Било је то некако средином лета 1917, почиње да прича Ана Њего, мислим августа месеца. Рат је беснео на све стране, људи су нам били отерани на фронтове.
У то време војска је непрестано пролазила кроз наша села и носила све што би јој под руку дошло. Нарочито стоку и жито. Наша села су тог лета почели да обилазе и жандари и да нам одузимају стоку.
Дођу само пред тор па ти нареде: „Слушај, у среду дотерај нам ову краву, јуницу или товар жита. Шта виде да имаш и шта бегенишу …
По селу завлада глад. Деца почеше да силазе на друмове, да лутају и траже ма шта за храну. Оно стоке што је било преостало, није могло да нас исхрани.
Догора народу до ноката. Свакога јутра по селима пљачка и наређење да се тера стока на пијацу и продаје лиферантима будзашто.

Тајни састанак

Ја се посаветујем са сестром и решим да позовем жене из свих околних села на тајни састанак. Као зборно место одредим да буде мој пространи млин. Позив по свима селима разнесу у највећој тајности две моје одане жене.
Мој позив имао је успеха. У одређену ноћ, окупи се овде преко хиљаду жена из најудаљенијих села. Ко кад невоља натера.
Прво решење је било да напишемо „премилостивом“ генералу Саркотићу молбу. То нам је извршила моја сестра Јованка, која је била једино међу нама писмена.
У њој смо рекле овако: „Молимо да нам се обустави одузимање стоке, јер ће деца да нам помру од глади.“
Молбу смо однеле нас три лично генералу. Он нас није примио, али се његов чиновник тада много драо на нас зашто смо је написали ћирилицом.
На одговор смо чекале неколико дана. На крају видесмо да од ње нема вајде. Ја наредим да жене поново зађу по селима и разнесу моју одлуку:
– У идућу среду нека нико не гони стоку на пијацу. На Илиџу нека дођу само жене и нека се добро наоружају: кољем, моткама и вилама. По нашим селима нема више пљачке, наша деца не смеју да умиру од глади ради туђег ћефа.
И овога пута мој позив имао је успеха. На Илиџанској пијаци место стоке дође нас преко две хиљаде жена. Свака за битку расположена, обучена у црно, измргођена и „до зуба наоружана“.
Свет избечио очи и чуди се куда ће оволике жене. Лиферанти скрстили руке, а ми се правимо невеште и само ћутимо и обилазимо око вашаришта.

Први окршај са полицијом

На крају увидеше да је по среди завера и да тога дана од догона стоке нема ништа. Однекуда изби и полиција и ми заметнусмо бој. Мене млатну један, али га ја одмах треснух једним коцем, тако да се сруши на земљу као громом погођен. Друге кад видеше шта ја урадих, кидисаше и оне и ударци почеше да пљуште. И бога ми ми ти тада њих премлатисмо на мртво име и навалисмо на лиферанте.
У том дојури читав вод коњаника из Сарајева и јурну међу нас. Борба коју смо тада издржале била је сада далеко тежа него она прва.
Сада смо ми извлачиле дебљи крај. Са коња ударци су пљуштали по нама као по марви. Разјарени коњаници, нека врста полицајаца, викали су на нас: – Коме чуваш стоку. Сигурно краљу Петру.
У једном моменту један полицајац паде случајно с коња. Ми се одмах снађосмо и почесмо да свлачимо остале. На земљи са њима било нам је много лакше и згодније за обрачунавање.
Најзад сви се устремише на мене. Неко им сигурно доказа да сам ја вођа па веле дај њу да уклонимо. Одједном ме четворица зграбише и хтедоше да одвоје из гомиле у коју смо се биле збиле. Али то им не пође за руком.
Нека луда снага мене обузе и ја поваљах као снопље по земљи сву четворицу.
Кад виде заповедник полицајаца шта ја урадих, он улете међу своје људе и и поче да их сам туче и да виче на њих:
– Срамота шта од вас раде жене. И ви сте ми неки солдати.
На крају ипак ми малксасмо. Мене са Јоком Јанковић и Илинком Сокнић тада затворе, а остале разјуре.
Моје хапшење значило је за остале жене крај наше буне и наставак глади и пљачке по нашим селима. Зато су се оне тешко тада од мене растале и одмах су све предузеле да ме ослободе.

Демонстрације пред Земаљском владом

Док сам ја седела у затвору у Сарајеву, у пустом млину почеше опет седнице. По селима зађоше опет гласоноше. Пуче глас по Срезу сарајевском: – У тај дан све жене пред Земаљску владу, да тражимо да нам пусте Ану Њего и остале ухапшене. Понесите камење и мотке.
Одређеног дана заиста пред Земаљском владом стаде до тада у Сарајеву невиђена поворка жена. На згради као по команди пукоше прозори, а преко три хиљаде жена као у један глас писну: – Пустите нам Ану Њего, иначе ћемо овде све изгинути. Власти нису имале куд, пустиле су ме одмах.
Покрет је био заузео још веће размере и ми нисмо хтеле назад.
Већања у млину, у моме присуству, су настављена. Решење је било:
борба до истребљења.
Други наш подвиг био је заузимање свих малти око Сарајева.
Тада смо биле запоселе и блокирале све прилазе у град.
Стоку коју су неки хтели да отерају тога дана лиферантима, ми смо силом вратиле. Нисмо дале да нас робе па то ти је.
После очајне битке и тада смо биле савладане. Мене су поново затворили и стрпали у један нужник. Остале жене су биле затворене у један простор ограђен бодљикавом жицом, који су чували наоружани војници.
Наша победа била је потпуна. После неколико дана мучења опет смо се обреле у нашим селима. Стоку није више нико одузимао.

Пред војним иследником

Кад сам мислила, наставља своју врло занимљиву причу Ана Њего, да је наша буна заборављена, добила сам позив од војнога суда. Неко ме је пријавио властима и оптужио за револуцију. Са мном пред војни суд су позване и остале истакнуте жене и моја сестра Јованка која нам је молбе написала. То је изгледа и иследник војни знао, зато је одмах на њу дрекнуо:
– Како сте се усудили да пишете ћирилицом. Ви сте учитељица и морате да знате обадва писма. Мени је судија подвикнуо: – Ви сте дизали револуцију.
Ви долазите под параграф, који осуђује на смрт. Место мене одговорила му је моја сестра Јованка: – Ми нисмо дизале никакву буну, ни револуцију. Ми смо само протествовале против незаситих лифераната, који су нас и нашу децу хтели да оставе без игде ичега, да нас приморају да помремо од глади. Биле смо се богами много тада уплашиле. Иследник је био много љут. Ко зна шта би било са нама да не оде Аустрија до врага и да не дођоше наши.

Значај овога догађаја

Подвиг жена из ближе и даље околине Сарајева од пре двадесет и више година, не би смео да се заборави. Он заслужује не само да се опширно забележи, него и да уђе у историју, поред подвига наших ратника, у сваком случају у једну књигу која би требало да изнесе све последње борбе за ослобођење ових крајева.
Овај заједнички иступ, значајан је у исто време и по томе, што је он обухватио жене свих вера и свих племена нашега народа, па чак и оне који су се до тада страховито мрзеле захваљујући разним непријатељским интригама …

Радомир Павловић

Политика од 3. јула 1938. године, бр. 10.809

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top