Мучење и убијање тузланских Срба – Шта је све учинила аустријска солдатеска у овом напаћеном крају –

22459251_1110259072443633_1892816166046552319_o.jpg
Подели:

Јесен тузланског краја пре петнаест година остаће дубоко урезана у сећању свих оних, који осетише или преживеше грозоте оних страшних дана. На све стране пустошио је бес подивљале аустријске солдатеске и разних неодговорних елемената, који су тада сматрали за најсветију своју дужност да униште што више Срба и упропасте што више њихових имања.

Убијало се у масама, без пресуде, без узрока. У списковима стално се помињу речи: заклан, убијен из пушке, обешен, жив закопан, жив одеран, силована, убијена и тако даље. Страдање је било најтеже у срезу сребреничком и власеничком. Целе породице извођене су и убијане. Вредни и честит сеоски свет умирао је са осмехом на уснама и надом у ослобођење.

Било је нечувених примера храбрости. Џелати су под вешалима нудили појединцима да им спасу живот само за један поклич Фрањи Јосифу или Аустрији. Али узалуд. Место жељеног одговора џелати су увек чули речи: „Живела Србија! Живео Краљ Петар!“

У граду није било нимало боље. Свак је стрепио за своју главу. Сви они који су се ма чиме истакли у националном раду, или су поубијани или су већ трунули по тамницама и интернацији. Старији свет одвођен је у таоце и тамо извргнут најгнуснијом малтретирању.

У самој Тузли од августа до октобра 1914 године, обешена су двадесет и три човека и три жене. Пресуде је доносио само „преки суд“ у коме су најважније функције имали мајор Оскар Фајгл и Емил фон Прауенспергер, како се то види из архиве војнога суда.

Довољан је био исказ само једног човека, па да буде обешена једна честита Српкиња из Братунца, Госпава Беатовић. Она је била оптужена да је узела из жандармеријске касарне једну војничку блузу и чакшире и дала српским комитама. И док је Госпава мученичком смрћу умрла на вешалима дотле је њен муж оптужен због учествовања у Народној Одбрани, трунуо у бањалучком затвору, где је брзо и подлегао.
Прошле године посетио сам тадашњег војног свештеника, који је био љубазан и дао ми неколико детаља о последњим часовима ових мученика.

За Госпаву Беатовић он нема довољно речи да оцрта њену хладнокрвност и јунаштво.
– Шта ћемо, господине, казала је Госпава непосредно пред вешање, мора бити жртава па да некоме касније буде добро.

А кад су је упитали за последњу жељу, она је одговорила: „Код куће имам неколико коза. Нека их покољу кћери и упастрме, јер боље је да их поједу деца него Швабе“.

Једнога јесењега дана, наставља г. Јунгић позвали су ме да исповедим неке који су осуђени на смрт. Кад сам ступио у влажну собицу војнога затвора, стао сам запрепашћен. Гомила стараца, жена и младића, измучених и бледих лица, поцепани, голи и гладни. Било их је осамнаест. Међу њима и две жене. Још је једна била осуђена на смрт, али пошто је била бременита вешање су јој заменили робијом. Почео сам их тешити.

Слушали су и говорили – Нека, оче, нека само једном сване нашем народу, а ми не жалимо умрети.
А сутра дан све је чекало спремно за убијање. У једној коњској штали данашњег западног логора, на средини је била испречена једна дебела греда, а на њој с једне и с друге стране, уковано по девет дебелих клинаца. Мрачног крвничког изгледа стајао је тузлански Циганин Рашид Вантић, који се био добровољно јавио да веша Србе у Тузли. Ту су и представници прекога суда и многи грађани.

Довели су осуђенике, њих осамнаест на броју. Сви су изгледали мирни, без и најмањег знака страха. После читања пресуде отпочело је вешање. Док су вешали мушкарце, дотле су женама одсецали косе. Није се чуо ни један глас који би одао бол или страх. Један за другим приступали су свештенику, целивали крст и с молитвом на уснама пењали се на столицу. Џелат је вршио свој посао уз цинички смех, страховито мучећи жртве, тако да су и неки присутни официри гласно протествовали. Приступа један младић снажан, здрав и стасит и скрушено моли Циганина да га не мучи много.

„Не бој се, Влаше, одговори џелат измичући му столицу. За непуна два сата осамнаест измучених тела висило је о дебелој греди.

Када су 1926 године ископане кости ових жртава, нашли смо их свих осамнаест у једној раци. Нашло се и сачуваних одела, кожних торбака и у њима празних сеоских новчаника и дуванских кутија.

Сви су платили животима само на пријаве једног злог суседа, да су примили и нахранили српске комите. Када је вођена акција око преноса костију повешаних мученика, у архиви војног суда наишао сам и на име Марка Павличевића Хрвата, јединог Хрвата који је у Босни био обешен. Разлог вешања био је што је Марко једном приликом рекао: „Живео Краљ Петар, ја ћу отићи и на Дрину да и тамо исто кажем, па макар ме одмах убили“. И убили су га. Обешен је 30. септембра 1914. Његове кости пренесене су и сахрањене заједно са костима повешаних Срба пред православном црквом у Тузли.

Сећајући се о петнаестогодишњици светих жртава, које својим животима искупише ову слободу, нека ово неколико редака да буде свећа на њиховим гробовима, за које се у највише случајева и не зна. А њихова дела, њихова имена живеће вечно у нашим душама.

Политика, 26. новембар 1929, бр. 7746, стр. 06.

В. Богићевић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top