Браћа Орељ: Горан и Зоран – славонски соколови

braca.jpg
Подели:

„Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“

Некако, на данашњи дан, увек размишљам о онима који су своје младе животе положили 1990-их година. Младићи, који су одрастајући у једном антисрпском систему – социјализму, без икакве духовне вертикале, од клинаца „џинса, рокенрола и кока-коле“, постајали такви хероји, да можемо да кажемо, да су у рангу јунака са Кајмакчалана, Цера, Колубаре, Мојковца. Да би одбранили српску нејач која је по ко зна који пут у 20. веку доживела страшна страдања, за собом су остављали своје младалачке снове, жеље и надања.

За нас у Србији, ратови деведесетих година прошлог века добили су етикете „изрежираних сукоба“, „рата који и није био наш“, „рата профитера и шверцера“, као и многе друге етикете. Успели смо у нашој колективној свести, да све ове хероје, стрпамо у исти кош, са свим негативним појавама које су обележиле овај ратни период. Нисмо имали ниикакву жељу да загребемо испод површине и покушамо да сазнамо нешто више о овим младим људима.

Зато ћу данас, на овај свечан дан, да поделим животну причу, мојих даљих рођака, браће близанаца, Горана и Зорана Орељ.

Рођени су у те чувене 1974. године у Славонском Броду. Као и већина деце на овим просторима, волели су да играју фудбал, па су заједно, почели да тренирају у сеоском фудбалском клубу, у селу Клокочевик. Ово село је било национално мешовито, пола Срба, пола Хрвата.

Браћа Орељ су били весели, причљиви и искрени, увек спремни да помогну свима, у својим дечачким и младалачким данима, постали су омиљени у друштву. Не раздвајајући се, скоро никад, били су прави пример, дубоке повезаности која је својствена близанцима.

Рат у Хрватској, дочекао их је у средњој школи, тачније завршили су трећу годину. Славонски брод, већински је био настањен Хрватима, па су Горан и Зоран, морали да побегну у Инђију, где су завршили четврту годину.

Након средње школе, одлучили су да оду на служење војног рока. Постали су артиљерци, а обуку су прошли у Сомбору, након чега су добили прекоманду у Приштину. Пред сам крај војног рока, због изузетне спретности и обучености, прешли су у Српску Војску Крајине, где су обучавали старије борце како да рукују минобацачима. Након успешно завршеног задатка, команда бригаде шаље их у Бања Луку на дошколовање за официре. Пред сам крај школовања, почела је офанзива Петог муслиманског корпуса Армије БиХ на Бихаћком ратишту и цео школски центар тамо је упућен, како би се зауставило напредовање муслиманске војске.

Овде долазимо до кључног тренутка, у њиховим животима. Пошто су браћа близанци, њих двојицу нису хтели да поведу, зато што браћа обично не иду заједно у ратну зону, а они као и читав свој живот, нису хтели да се раздвоје један од другог. Храбри и поносити, какви су увек били, нису хтели да оставе своје ратне другове. Није постојао начин да се спречи њихова решеност да деле добро и зло са осталима.

У ратну зону, отишли су 29. октобра 1994. године и тога истог дана положили су своје младалачке животе за Републику Српску. Од мајчине утрубе, до самог краја живота, остали су заједно, један поред другог. Било им је само двадесет година.

Нека је вечна слава Горану и Зорану и хиљадама других!

 

AУТОР: Игор Стевановић Орељ

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top