МИТРОПОЛИТ ЂОРЂЕ НИКОЛАЈЕВИЋ (1807-1896)

22853451_1118850901584450_3137650788474351857_n.jpg
Подели:

Задивљујућа личност, потресна судбина и несагледив допринос науци пароха, учитеља, професора Богословије и протопрезвитера Ђорђа Николајевића заслужују посебну пажњу. Николајевић је рођен у Јаску, 1807, службовао је као парох од 1833, а од 1846. упућен је за протопрезвитера у Дубровник, где је остао до 1858. Затим је службовао у Задру и, од 1881, у Сарајеву. Од 1885. био је митрополит дабро-босански. Дописни члан ДСС постао је од 1842. (од 1850. члан његовог језикословног, историјског и природословног одсека), а СУД-а од 1864. Био је почасни члан Матице српске. У свом писму Друштву српске словесности из 1851. рекао је: „Сваком Србину срце заиграти мора кад види како се ви охотно трудите да српску историју на свет издате. Но да би она точнија и савршенија била, морали би сви српски научени књижевници, који се читањем књиге баве, свог српског историјописца у његовом послу подпомоћи.“ Поред подсећања на имена историографа које Јован Рајић није користио у Историји, обогатио је ризницу Друштва за два Карађорђева писма из 1808. године. Средином те 1851. Друштво је намеравало да упути Николајевића у Млетачки архив, али је тај план осујећен јер му аустријске власти нису дозволиле рад у Архиву и стога што му је вид ослабио. Било је то и време после велике Николајевићеве породичне трагедије. Године 1855. Николајевић је сакупио 2.000 речи које се не налазе у Рјечнику Вука Караџића, с којим је лепо сарађивао, а наредних година 8.387 латинских речи, као и српске речи и презимена која не настају од крштених имена. Током 1856. Николајевић је слао Жефаревићеву Стематографију (коју је Друштву српске словесности 1860. упутио и пештански трговац Пера Деспинић), рукописну књигу Republicae Ragusiane ejusque optimatum insignia и натписе међу којима је један био с камена Херцега Стефана, а други из времена бана Твртка. Идуће, 1857, Ђорђе Николајевић је сачинио преписе из књига Дубровачке републике, као и исписе из Дубровачког архива који се односе на Србе, из Liber viridis-a. Тада је с његове адресе у Београд стигло и четири писма патријарха Арсенија из 1734, 13 штампаних књига, четири карте и следећи рукописи: Житије цара Лазара, Хиротонија и литургија (из 1691), Слова (из XVIII века), О палатах Давидових (рукопис из 1763), Простеина, Дневник (из 1786) и Сведочанство архимандрита острошког Јосифа Павићевића игуману Никодиму Лучићу (1836). У извештају о раду Друштва за 1863. Ђорђе Николајевић је истакнут као један од оних који су највише помогли у брижљивом прикупљању старих рукописа којима се народна прошлост осветљава са историјске и језичке стране. Припремио је за штампу изворе из Дубровачког архива, писао прилоге из историје, географије, историје књижевности и историје цркве, моралне приче, менике, обичаје, умотворине, преводио с немачког и руског, италијанског, латинског. Те јесени послао је Друштву српске словесности Моралну филозофију, Званично описаније санџаката Скадарског, Молбе народа православног за права своје цркве поднешена Сабору у Крамерижу 1849, Жеље православног народа далматинског саопштаване од једног друштва до другог ради бољег споразумљења, речи за нови Речник, молбу да се укину имена „грко-унијата“ и „некатолик“. Крајем године, прикупио је на Цетињу рукописе и послао их по одобрењу кнеза (од 1910. краља) Николе. Николајевић је био значајан и као посредник, па је преко њега Георгије Бошковић из Дубровника 1852. послао Историографију народа словенског од Мавра Орбина, као и сребрне новчиће за Народни музеј. Богдан, Божо и Георгије Бошковић слали су књиге и стари новац. Достављао је Српско-далматински магазин (1842-1861), чији је уредник био, продавао књиге и слао новац Друштву. Осим уређивања Магазина, Николајевић је био сарадник Летописа Матице српске, Српског народног листа, Српских народних новина, Грлице, Данице илирске, Српских новина, Шумадинке, Јужне пчеле, Војина, покретач Дабробосанског источника. Отварао је школе у Далмацији, отворио Српски православни црквени музеј у Сарајеву, уздигао просвету у Босни, основао многе фондове, био носилац бројних признања. Иако већ у позном добу, митрополит Ђорђе Николајевић наставио је да помаже и Српском ученом друштву, којем је из Задра, 6. јула 1882, поштом послао једну словенску и једну грчку рукописну књигу. Умро је у Сарајеву, 1896. године.

Из књиге „Друштва свога доба“

Аутори: Василије Ђ. Крестић и Ивана Б. Спасовић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top