Мјесто Стаке Скендерове у српској историји, култури и филологији

staka_s1.jpg
Подели:

Срето З. Танасић1

Институт за српски језик САНУ, Београд

Апстракт: У раду се говори о Стаки Скендеровој, првој ученој Српкињи у Босни, која је постала јавна личност, отворила прву женску школу у Сарајеву, носила се с проблемима тешког времена у коме је живјела, успоставила везе са црквеним великодостојницима и српским двором у Београду, руским двором у Петрограду, примљена од султана у Стамболу, походила Исусов гроб у Јерусалиму, гдје се и замонашила. На приједлог руског историчара А. Гиљфердинга написала је Љетопис Босне, јер је по његовом мишљењу само она била способна у Сарајеву за такав посао. Љетопис је објављен у преводу на руски 1859. године и тек 1976. године преведен и објављен у Сарајеву[1] [2]. Свједочећи о мрачним приликама у Босни, свједочила је и о страдању српског народа у том времену насиља без закона, али и о израстању српског трговачког слоја, који је, на једној страни, скупо плаћао Турцима своје напредовање, а, на другој страни, према српској сиротињи није био ништа бољи од Турака. Стога се замјерила српским првацима, који су јој због тога и због примитивизма пружали велики отпор у отварању дјевојачке школе. Ипак, захваљујући јакој вољи, упорности и пожртвованости издржала је све то; њена школа је радила, а подршка је стизала, макар и недовољна, са стране: из Стамбола, Београда, Петрограда. Судбина је хтјела да трагично заврши живот – у биједи и без заслуженог признања.

Стака Скендерова има значајно мјесто у историји српског народа у Босни, у историји српске културе у Босни и у филолошким проучавањима. Иако се њен Љетопис појавио прво на руском језику, и он може бити од интереса за филолошка изучавања, а посебно њена писма која су сачувана. То мјесто, међутим, тек треба да се утврди на основу темељитог изучавања њеног живота и заоставштине.

Кључне ријечи: Стака Скендерова, Босна, женска школа, историја, култура, филологија.

Име Стаке Скендерове крајем двадесетог и почетком двадесет првог вијека углавном је било познато у српским интелектуалним круговима, у сарајевским свакако, а добрим дијелом и шире у Босни и Херцеговини. Ово захваљујући прије свега објављивању превода с руског језика њеног Љетописа Босне у едицији Културно наслијеђе, а трудом Војислава Максимовића. Ова у свему необична жена у своме мјесту, Сарајеву, и у своме времену заиста као да је пала ту из неког другог времена – или из времена стотињак година касније или неколико стотина година раније. Такву личност могли смо очекивати у Босни и Херцеговини да су Гораждани Ђурађ и Теодор Љубавић крајем друге деценије шеснаестог вијека започето дјело штампања (тада само) црквених књига могли наставити и да се та дјелатност учврстила, да није пресјечена у зачецима сабљом мрака из Анадолије. У каквом је, међутим, времену Стака Скендерова живјела, шта је видјела и проживјела, и још непоколебиво жељела да у том времену отвара школу за женску дјецу, нека нам послужи овај краћи одломак из њеног Љетописа Босне, дјела по коме се најлакше присјећамо ове необичне, упорне, храбре, пожртвоване и још и од својих сунарадника понижаване жене:

  • „Послије Кара-Махмуд-паше дошао је Дауд-паша (1833). Он се настанио у сарајевском беглуку, а Фазлију Шерифовића је именовао муселимом (окружним начелником) сарајевским, са налогом да суди и заповиједа у пословима. Прва његова наредба била је да се, на ранији начин, установе баше. Баше с једне стране гуле рају, а с друге их, несрећнике, пљачка, бије и кажњава Фазли Шерифовић. […]

Први му је допао шака коџабаша Петар Арнаут. Наредио је да га ухвате и баце у тамницу, не говорећи зашто и због чега. Људи долазе и питају Петра зашто сједи у затвору, због какве кривице. Петар им одговара:

Ја не знам и не говоре ми, али ми говоре да намјерава да ме казни и већ је наредио да сутра наквасе конопац, а прекосутра да ме на њему објесе.

Много је народа отишло Шерифовићу молећи га за Петра. Петар му даје све што има. Морао је дати Шерифовићу све новце што је имао, а сам је без ичега остао. Тада га је Шерифовић пустио из затвора и саопштио му кривицу: – Чујеш ли ђауре! Захвали богу и свим тим људима који су ме молили за тебе. Иначе тебе не бих пустио за новце. Ти си ми нанио крвну увреду. Када је овдје био Махмуд-паша, ти си са њим сједио на истом ћилиму. О свему си са њим разговарао, а ја, као слуга, стајао у предсобљу. Чекао два-три сата, док буде воља папазу (папазом, то јест попом, Босанци су прозвали Махмуд-пашу због његове благонаклоности према хришћанима) да заврши разговор с тобом и мене позове. Тада, ако је било могуће ући, сједио сам у вратима на кољенима.

Послије тога у Петра ствари су се замрсиле, он је потпуно осиромашио, разболио се и ускоро умро. То је био узрок његове смрти.

У току године и по Шерифовић је отјерао у смрт 77 потпуно невиних хришћана, а оних који су имали какву кривицу – не зна се ни броја. Од тих жртава ми ћемо навести неке по имену, као Нешу Маринковића из села Висојевице, Јована Главоњу из села Мокрога, Петра Младеновића иза Требевића. Тај Петар био је јединак у мајке, а имао је седамнаест година“ (Љетопис: 177-181).

Па мало даље:

  • „Веџид-паша је проборавио у Сарајеву четири године. У то вријеме се десио случај са неким Хазим-ефедијом, који је био први човјек у Бањалуци и који се, како су причали, користио и личном султановом милошћу. Он је био предмет зависти Фазли- паше и Мустафа-паше, и они су га оклеветали код Веџид-паше. Веџид-паша га је позвао у Сарајево и одмах наредио да га убију. Али-паша Федахић, старјешина бијељински, чувши о томе, одмах се прогласио противником сарајевског управитеља и сакупио посавску војску“ (181-182).

Па још мало даље:

  • „У Ћемалуши, близу Жабљака (имена сарајевских махала) живио је неки Морњаковић, Турчин. Имао је паре, село и велику кућу. Био је из добре породице. У кући је имао мајку и сестру, дјевојку. […] Једном је његов брат, који је био старији, кренуо на село због некаквог посла око имања. А овај Морњаковић је повео са собом, увече, двојицу другова са својих пијанки, Кирјалана и Топала, свога сусједа, па их је довео кући. Када је било три сата ноћи, упутио се са друговима у собу своје мајке. Она је сједила на ћилиму и молила се богу, по турском обичају. Њена кћи је нешто везла, а синчић је заспао у углу. Ови злодјели су се прво бацили на мајку и заклали је као јагње. Затим су сва тројица ухватили кћер, која се није лако предала и дуго им се опирала. Ова дјевојка је била врло јака и чувена као љепотица. Причају да није било такве која би се с њом могла поредити. Међутим, малишан се пробудио, тихо изишао из собе и побјегао, а ови људи, пошто су се носили са дјевојком, нису га примијетили. Најзад су је савладали, заклали и сјетили су се тада малишана. Потрчали су да га траже, али га нису нашли. Уплашили су се да није побјегао на улицу, па су појурили на врата, али врата су била затворена. Почели су да претражују по свим ћошковима. На крају су пронашли несрећног дјечака, извукли га и заклали. Затим су сакрили његов труп и опљачкали сву кућу“ (192-193).

Живот у покрајинама Босни и Херцеговини проучавали су историчари; описани су вријеме турске владавине у овим земљама, ратови који су се водили, одлазак турских поглавара са војском из ових крајева да ратују за турску царевину, међусобни сукоби, тежак, све тежи живот хришћанске раје. Али оваква жива свједочења нисмо могли наћи у тим дјелима, природно је. Историјска дјела пишу се на основу докумената, у њима се може наћи података о различитим злодјелима, али, по правилу, нећемо се сусрести с детаљним описима тих злочина. У одломку [ 1] дато је свједочење о понашању турских поглавара у Сарајеву према Србима (хришћанима): ту није било никаквог закона, турски владари у Босни нису се држали ни оних одредаба којим је султан штитио голи живот и минимално част српског становништва. Није оно само пљачкано, ту су Турци проводили законе звјерињака. Чак и ријетки Срби који су се уздигли и пред ранијим турским главарима до високог угледа, плаћали су животом, а разлог је био управо љубомора на углед који су били стекли. Да је у Босни постојало свакојако разбојништво, такође нам увјерљиво свједочи Стака Скендерова описујући турска међусобна трвења све до уништавања, што је овдје илустровано одломком [2]. Не само што су се међусобно сукобљавали; они су у те сукобе увлачили и хришћанску рају и, чак, њихове владике, који су послије, сви, ако би преживјели те сукобе, плаћали главом кад дође на власт страна против које су били вођени. О свему томе свједочи Стака Скендерова. У овоме одломку можемо видјети двије важне ствари.

Прво, не само да су осиљени Турци из љубоморе могли да убију угледног Србина, тако би прошао и турски угледник који би некоме моћнијем запао у око – такође ни крив ни дужан, како се десило бањалучком прваку Хазим-ефенцији. Друго, случај бијељинског Али-паше Федахића, у одломку само дотакнут, говори о честим међусобним борбама турских великаша по Босни тога времена. О таквим сукобима се у Љетопису доста говори, свједочи. И, на крају, за сада, одломак [3] свједочи о Босни с почетка деветнаестог вијека као о земљи која се налази на љествици испод било кога звјерињака. Ако су се таква звјерства могла чинити турским житељима, онда ни машта није могла досегнути шта све може стићи српске житеље. Нешто такво се десило и у породици самог нашег љетописца – Стаке Скендерове: звјерско мучење њеног брата Јове Скендеровића. О томе звјерству Стака Скендерова свједочи такође; тај одломак Љетописа представља посебну причу, састављену спајањем личног доживљаја и легенде. Започиње овако:

„Био је тако један млад човјек Јован Петровић, по надимку Скендеровић. Био је врло лијеп и одлично је учио. Научио је читати и писати из књига, знао је тумачити сваку књигу и објашњавати словенски српским ријечима. Умио је правити часовнике. Још у дјетињству је ишао у Београд. Знао је турски језик, а изучио је ћурчијски занат, који је знао добро обављати, тако да је зарадио добре паре. Као младић, имао је другова с којима је о празницима ишао по кафанама и механама, па је научио још једну вјештину – свирање на тамбури и на ћеманету и на свим врстама свирала. Знао је и пјевати тако лијепо као дјевојка. Све је лако учио зато што је био оштроуман. Није био ни у каквој служби. Насупрот Ташлихана (име једног старог свратишта у Сарајеву) налазила се механа коју је држала жена по имену Чебеџинка. Она је имала кћер Савку, необичну љепотицу, какве није било у цијелој Босни. Сав народ је због ње силазио с ума: и Турци и хришћани, али јој хришћани нису смјели прићи од страха пред Турцима, осим младог Јована Петровића. Она се у њега необично заљубила. Зато су му Турци почели завидјети и тражити против њега оптужбе, али ништа нису нашли“ (197-198). Овај почетак казивања о страдању Јове Скендеровића, у идиличном стилу као да не представља причу о личном приповједачевом доживљају, о страдању Стакиног брата.

Истовремено, и да га не читамо у контексту казивања о свакојаким страдањима Срба, он сам собом предсказује велику трагедију. О тој трагедији – Јовиној и трагедији цијеле породице даље говори љетописац. О лажној оптужби, хапшењу, пребијању и сваким звјерским мучењима, уништењу цијеле угледне куће. И на крају, завршава приповиједање. Послије силних страдања, обогаљења младићевог, кад су и из Травника стигли прекори због таквог мучења младића без икакве кривице, кад је љекар саопштио да ће младић умријети, ћехаја је позвао породицу:

„Онда ћу вам га дати на вјеру, а ви продајте нешто из куће и донесите нешто пара.

Дали су дозволу и однијели га кући. Много су потрошили, на крају су продали и кућу, а новац дали болеснику за лијекове. Остао је жив, али је те двије године проживио сакат, не могавши ништа радити. Мајка му је седам година боловала срдобољу, коју је добила, и затим умрла. Породица је све похарчила што је имала. Осим Бога, нису имали помоћника“ (201-202).

Има у овоме казивању о страдању Јована Скендеровића нешто и од библијских легенди о страдању за Хистову вјеру, има и крика из душе страдалникове сестре и опет вЈерног описа[3].

Да је само ово оставила записано о бесудним временима у Босни с почетка деветнаестог вијека, било би довољно да се сачува историјска истина о турској окупацији српских земаља и свему ономе што је она значила. О једној побуни некако из тих година – о поп Јовичиној буни 1834. године у дервентском крају, писали су историчари Алекса Ивић и Драгослав Страњаковић, доста докумената из архива је сакупио и коментарисао и др Станиша Тутњевић и приложио заједно с текстовима поменутих историчара у својој књизи о тој буни. У књизи историчари освјетљавају и Градашчевиће из Градачца, њихове међусобне издаје у борби босанских турских великаша и султана, и злодјела над Србима:

А. Ивић каже да је један од главних криваца за дизање буне, чија се главна битка одиграла у Подновљу (ту је буна и сломљена) – управо „Ахмедбег Градашчевић, брат од стрица чувеног одметника султанова Хусејинбега Градашчевића, ’Змаја од Босне’“[4]. Наводе се у овим изворима турска звјерства, посебно као одмазда послије слома буне, сачувала их је и гусларска пјесма, али овакво свједочанство, какво је дала Стака Скендерова, ипак није изнесено.

И зато није чудо што Скендерова причу о страдању Јове Скендеровића завршава оном реченицом: „Осим Бога, нису имали помоћника“. Баш тако ова времена описује и Милош Окука: „Тако су босански и херцеговачки Срби 17. и 18. вијек углавном провели без већих књижевних остварења, иако се књижевност у другим српским покрајинама развијала, особито у Црној Гори и Војводини. Они су били осуђени, прије свега, на преписивачку дјелатност и на изоловано и фрагментарно монашко оглашавање, на записе монаха, дијака и даскала на књигама и зидовима манастирским. И видјело се свијетли у тами и тама га не обузе (Јеванђеље по Јовану I, 5). Тако су срицали ти калуђери чрталци нечисте и умашћене рукописе’ и примали ову оптимистичку библијску филозофију као слабу наду у нешто нејасно, примамљиво и неухватљиво као божанство. Док се ти тренуци освијетљености никада нису појављивали, упирали су очи небу а мисао далеко православној Русији и њеном моћном цару господару и урезивали су дане непресушне туге – за познање потомству, за незаборав и присјећање наредним[5].“

Осим Бога, нису имали помоћника. Та реченица изражава мисао којом се руководила Стака Скендерова. И она је постала свјетло које је готово једино свијетлило Србима у босанској тами у једном дужем времену.

Сви који пишу о Стаки Скендеровој највише се задржавају на Љетопису Босне и њеној женској школи. И несумњиво и једно и друго су од великог значаја; зато сам се и ја досад највише задржавао на Љетопису. Нажалост, немамо његов изворни рукопис, а то би било од великог значаја и за језичко проучавање. Љетопис је с руског преведен на савремени српски језик. Истина, преводилац познаје и епско причање и стил, али превод ипак не може служити за језичке анализе какве би се могле чинити на изворном тексту. То је ипак језик преводиоца. Наравно, има ту такође материјала за анализе. Узгред да напоменемо, на превод оставља извјесне трагове и оригинал[6], па се то опет с руског преводи на српски, с могућношћу да се опет руски одрази на српски превод; чак се провуче и покоји русизам или калк. Тако у Љетопису наилазимо на сљедећу реченицу: „У то вријеме се десио случај са неким Хазим-ефендијом, који је био први човјек у Бањалуци и који се, како су причали, користио и личном султановом милошћу (181). Израз користити се милошћу, користити се популарношћу, користити се успјехом, користити се правом јесте калк према руском полЂЗоватЂСН + инструментал. У српском се другачије преводи: бити у личној милости, бити популаран / уживати популарност; бити успјешан; уживати право. Гиљфердинг је неки израз који говори да је речени ефендија био у султановој милости или сл. превео руским изразом, а на српски је требало превести одговарајућом српском реченицом. Такође, у Љетопису читамо реченице: „Она је имала кћер Савку, необичну љепотицу, какве није било у цијелој Босни. Сав народ је због ње силазио с ума: и Турци и хришћани, али јој хришћани нису смјели прићи од страха пред Турцима, осим Младог Јована Петровића“ (198). То је такође калк према руском Народ сходил с ума из-за нее; српски би било: народ је лудио због ње или сл. Руски преводилац је употријебио за то карактеристичан руски израз, који се не преноси дословно у српски Језик[7].

Послови око оснивања и вођења дјевојачке школе, око обезбјеђивања услова за рад, као и други послови, упућивали су Стаку Скендерову да се дописује с разним људима – све до царског двора у Петрограду, како сам већ истакао. Драгоцјена су та писма, колико и сам њен Љетопис. Свакако би их требало припремити и штампати. Та писма су драгоцјен материјал и за језичка истраживања. Писана су вуковским језиком, али предвуковском, црквеном ћирилицом. Ми знамо да је она знала одлично и црквенословенски језик богослужбених књига, којим се тада служила (и) сарајевска црква. Овдје желим да обратим пажњу на један детаљ који сам запазио прегледајући неколико њених писама. Ради се о проблему чувања гласа ч. Наиме, Стакини родитељи су се доселили у Сарајево из Пријепоља, а она се родила у Сарајеву. Она, у прегледаним писмима показује да не чува глас ч: чешће га замјењује гласом ћ него што га пише тамо гдје му је мјесто. Тако се у писму београдском митрополиту од 20. априла 1861. године сусрећу примјери такве замјене: 120 дквоићица; добро ућинили; у попећателству. Такође, у писму истоме митрополиту од 27. јуна 1861. године налазе се слични примјери: да се смилујете отећески наклонћни бити; милоств за нашу школу ућинити; тое в^ћита задужбина; што сам писала за ућителшу да тражи; како се усудила бити ућителЂка; интриге ћинити. Такође у молби упућеној Високо славномЂ РускомЂ ПравителЂству од 30. јуна 1862. године сусрећу се слични примјери: на сваки наћинЂ; послаћу вамЂ раћунЂ; дужници неће ме више ћекати. У писму се једанпут правилно пише: рачуне давно сам послала. С друге стране, интересантно је да се ријеч величество, која се сусреће више пута у писму, пише правилно са словом ч: како ће Ваше Величество наредити; да пише Вашему Величеству; молимЂ Ваше Величество; ову школу завела и нкзина Величества рука; подђ именомЂ Вашега Високовеличества; молимЂ Ваше високо Величество. Такође тако и: у ваше Велико чесне руке ставити; мош честЂ одржати. Међутим, у првој реченици писма стоји: вашему велићеству, а опет у истој тој, првој, реченици правилно је написано са словом ч: директорЂ школе д^војачке, па опет, мало даље, ћ: нећеме више ћекати. Разлог за употребу слова ч треба тражити у чињеници да се оно јавља у ријечима које нису свакодневне, да се ради о специфичном лексичком слоју; те ријечи нису употребљаване у свакодневном животу Срба у Сарајеву.

Кад су у питању епски стихови које у Љетопису Гиљфердинг оставља непреведене, глас ч се пише гдје му је мјесто. Тако читамо стихове: Тако рече, у харем униђе (198); Бег је Бабић паши поручио (198); И већ тамо њима стигли бјеху/Височани са Зеничанима (198); Из народа једна пушка пуче (198); Али-паша Федаићутече (182); Тај владика свети чоек био (186); Пак владика с ефендијом рече (186); Похарчио и кућу купио (191); Ако буде синоћ исјечено (195) итд.

Занимљива је ова разлика између писама и стихова. Ако повјерујемо да Гиљфердинг није интервенисао у овом погледу, онда је могућа претпоставка да је Стака правила разлику између ова два регистра: да је стихове писала са ч по узору на епску пјесму. Ипак, ова претпоставка засад није ничим поткријепљена, могуће би било претпоставити и да је Гиљфердинг интервенисао, или је посриједи нешто друго. И уопштепојава губљења опозиције ч : ћ код Стаке јесте значајна појава – говори да су се Срби у Сарајеву брзо у том погледу прилагођавали муслиманском градском становништву у чаршији живећи у свакодневном контакту с њиме, већ у првом кољену. Остаје, рецимо, да се пореди брзина губљења ове опозиције код српског становништва у чаршији са губљењем код српског становништва у Сарајевском пољу[8]. Ако би се утврдило да ли је на стиховима или није и у каквој мјери оставила траг и Гиљфердингова рука[9], онда би њихов значај био већи и за језичко проучавање и за њихово поређење са другим епским пјесмама из Сарајева и Босне и Херцеговине, посебно онима које је објављивао Божидар Петрановић и, такође, Босанска вила. Ту би било значајно придодати и народне умотворине које је „у слободним часовима“ скупљала Стака Скендерова, о којим пише Јован Кршић, ако су сачуване.

Писма Стаке Скендерове, поред значаја за историчаре, од значаја су и за филолошка истраживања, и посебно кад је са њеним Љетописом тако како јесте. Вриједило би такође објавити, и њен дневник, ако је сачуван, а који спомиње Јован Кршић; учинити их доступним и за историчаре и за филологе. Рецимо, у писмима сусрећемо лексику коју не сусрећемо ни у Љетопису ни у њеним епским стиховима, да овдје поменем само ријеч директор (школе), интриге или учитељка. То је сасвим друга лексика, која ће заживјети кад се у Босни друштвене и културне прилике промијене, кад се српско друштво у Босни почне развијати.

Познато је како је скончала послије несрећног случаја Стака Скендерова. Босанска вила пропратила је Стакину смрт са лијепим ријечима; исти лист је истакао њену оданост Богу и пожртвовано служење своме роду, њену женску школу и проблеме с којим се у том послу сусретала. Читуљу  је  објавио и лист Босанскохерцеговачки источник, наглашавајући њене врлине и пожртвовање за српски народ, истичући и да ју је Гиљфердинг назвао првом женом на Балкану, те захваљујући Мис Ирбиној на старању о Стаки кад је она под старост допала биједе. Босанска вила је и 1903. објавила осврт на живот и дјело Стаке Скендерове. О културном раду Стаке Скендерове проговорио је и историчар књижевности Јован Кршић (р. 1898. у Сарајеву) у Политици 1932. године. Ипак, њено дјело и њен значај у српској историји остали су и до данас неосвијетљени. Остаје истина оно што је прије четири деценије у предговору за књигу Љетописа написао академик Војислав Максимовић: „Тек почетком овог вијека [двадесетог – С. Т.] неки су савременици […] покушали да рехабилитују Стаку Скендерову, одбацујући све оне инсинуације које су неправедно каљале ову заиста непорочну и прегалачку личност. Али то су ипак били само гласови надања да ће се Стакино дјело једном појавити на видјелу. […] Наше доба може беспристрасно да представи и Стаку Скендерову, да види њене напоре и заблуде јер је то стари дуг што почесто пада на покољења далеких потомака, који су присиљени да исправљају немар и злоћудност претходника“ (33). Објављивање њеног Љетописа тада представља само први корак да се из таме заборава извуче ова многозаслужна личност, у своје вријеме – једина таква, да се њено дјело прикаже у склопу објективног историјског описа прилика у Босни у деветнаестом вијеку до аустроугарске окупације. То би било неопходно да и није била једина таква личност у своме времену. С друге стране, пожељно публиковање свих писаних дјела Стаке Скендерове, па и поновно приређивање њеног љетописа, било би од значаја и за филологе.

Можемо се надати да ће публикација за коју се пише и овај рад бити довољан подстицај да се и учини доступним дјело Стаке Скендерове, како би било на располагању проучаваоцима, а сама Стака Скендерова добила заслужено мјесто у српској историји и култури.

[1] бге1о.1апаб1С@1бј.бапи.ас.гб

[2] П. Чокорило – Ј. Памучина – С. Скендерова, Љетописи, Приредили др Војислав Максимовић и Лука Шекара, Сарајево: „Веселин Маслеша“, 1976.

[3] Приређивач Љетописа Војислав Максимовић у своме предговору компетентно истиче: „Па ипак, и поред неоспорног Гиљфердинговог удјела, Љетопис Босне је задржао основну ознаку аутора, нарочито у дијеловима о страдању Јована Скендеровића и у обликовању социолошког профила православних сарајевских трговаца и свештеника, који чине и литерарно најјача мјеста ове мале књиге“ (29).

[4] Станиша Тутњевић, Поп Јовичина буна, Београд: Свет књиге, 2007, 24.

[5] Милош Окука, Појања и казивања у скрбна и бесудна времена, Источно Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2007, 25-26.

[6]    Приређивач Љетописа Војислав Максимовић, сигурно не без разлога, у Предговору пише: „Гиљфердингове интервенције на Стакином тексту очито превазилазе дозвољену слободу преводиоца приликом превођења с једног језика на други (29).

[7] У Стакиним епским стиховима то се каже овако: „И била је одвише лијепа, / И свијет се за овом мамио. / У Босни јој не била прилика, / мамили се турци и христјани… (188). Овдје глагол мамити се значи постајати омамљен од јаке жеље, жудње, заносити се јако, до помаме, помамљивати се, лудовати; уп. и Узалуд су се мучили … да докуче шта је то „безобразно и турско“ на њој што залуђује мушкарце и рад чега се успаљују и маме (И. Андрић; Речник САНУ, књ. 12, 66).

[8] Већина становника Сарајевског поља населила се из Херцеговине, Црне Горе и (једним дијелом) из Босне, још мање из Србије, током деветнаестог вијека. Податке о насељавању Сарајевског поља оставили су нам поп Стјепо и Владимир Трифковић у књизи Сарајевска околина I. Сарајевско Поље, Српски етнографски зборник, књига једанаеста, Српска краљевска академија, Београд, 1908. Потомци тих становника који су рођени почетком двадесетог вијека и у првим његовим деценијама изгубили су ту опозицију. Ипак, нисам прочитао да је неко устврдио да се то дешавало већ у првом кољену.

[9]    Приређивач и преводилац Љетописа академик Војислав Максимовић (са Луком Шекаром), у усменом разговору, рекао ми је да није сачуван, досад није пронађен, оригинални рукопис Стаке Скендерове.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top