УРЕДБА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ УПРАВЕ СРПСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ ЕПАРХИЈА (МИТРОПОЛИЈА) У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

fgr.jpg
Подели:

Аутор: др Боривоје Милошевић

 

Апстракт: Ураду је анализирана Уредба црквено-просвјетне управе српских православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини проглашена 1905., и представљене најважније одредбе документа по којем су се до Првог свјетског рата руководиле српска црква и школе у Босни и Херцеговини. Уредбу чине Основне одредбе и шест поглавља која имају укупно 264 члана.

Кључне ријечи: Црквено-школска аутономија, Босна и Херцеговина, Српска православна црква, српске школе, Уредба црквено-просвјетне управе, Аустроугарска.

Покрет Срба за црквено-школску самоуправу (1896-1905) један је од најважнијих политичких и уопште друштвених покрета који је српски народ у Босни и Херцеговини водио током аустроугарске управе. Искуство стечено у вишегодишњој аутономној борби на размеђи XIX и XX вијека било је од великог значаја за касније политичке акције Срба у покрајинама.1 Аутономна борба Срба превазишла је границе чисто црквено-школске проблематике и обухватила је и друга питања од значаја за будућност српског народа у Босни и Херцеговини, иако је аграрно питање било донекле занемарено што је био повод каснијим критикама упућеним на рачун српског политичког вођства.[1] [2]

Покрет је кренуо из Мостара, града који је већ крајем XIX вијека по- стао важно културно, економско и политичко средиште Срба у земљи, док се мостарска црквено-школска општина развила у центар српске опозиције окупационој управи. „Злоупотребе чиновника и њихово изазивачко насртање на наше народне и црквене светиње, аманете и обичаје“ створило је потребу да се у Беч пошаље изасланик са пуномоћима херцеговачких црквено-школских општина који ће цара лично извјестити о приликама у земљи. Као најподеснија личност за овај посао изабран је Тодор Милић.[3] У представци мостарске црквено-школске општине из 1880. цар Франц Јозеф је упозорен да је положај Срба у покрајинама сада тежи него што је био под османском управом. Од аустроугарског владара затражено је да „надлежним властима ових земаља императивно нареди да се наше народне верске светиње: цркве, школе, општине и њихове установе не узнемиравају, нити да се од стране месних власти пречи досадашње слободно развиће њихово“.[4]

Аустроугарске власти ставиле су након окупације под пуну контролу рад српских црквено-школских општина, основног организационог оквира унутар којег се одвијао црквени и школски живот Срба. Самовољни поступци владе и одбијање да се службено реагује на званичне жалбе подстакли су представнике више црквено-школских општина да иступе солидарно и у једном меморандуму пред највишом инстанцом изложе неправде којима су били изложени Срби у свом црквено-просвјетном животу. Сарајевска депутација се крајем 1896. по доласку у Беч придружила мостарској, а потом су уз њих стале и депутације осталих црквено-школских општина које су истим поводом дошле у Беч. Огорчен због демонстративног наступа српске опозиције, министар Бењамин Калај им није дозволио контакт са царем него је само примио заједнички Меморандум и упутио га цару 27. децембра 1896.[5] У документу се најприје тражила слободна употреба српског језика и ћириличног писма, слободан избор свештеника и учитеља и учешће црквено-школских општина у избору митрополита. Насртање власти на српске конфесионалне школе схваћено је као ударац институцији која је важила за једног од најважнијих чувара српског националног идентитета.[6] Вођство покрета изражавало је страх због масовне колонизације католичког елемента у покрајинама страхујући да ће усељеници временом преузети потпуну контролу над привредом и трговином.[7]

Заједнички иступ више црквено-школских општина објединио је аутономни покрет Срба који је убрзо добио своје руководство (Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Владимир Радовић, Коста Кујунџић и Лазар Јовановић). Покрет је на историјску сцену винуо градску буржоазију, тзв. српске газде, који су кроз аутономни покрет настојали заштитити и своје економске интересе дјелимично угрожене током аустроугарске окупације. Водећу улогу градске буржоазије у покрету влада је објашњавала чињеницом да је економским назадовањем српско грађанство уједно губило и свој политички утицај међу становништвом.[8] Владимир Ћоровић је сматрао Глигорија Јефтановића за „човека са малом личном културом“, али „честитим родољубом и тврдим и постојаним борцем“.[9] За Јефтановића се у једном напису каже да је „поштован као полубог, обасипан цвијећем, његова слика са посвећеном химном стајала је код свих православних Срба упоредо са иконама“.[10] [11] Војислав Шола се у штампи назива „претечом новог доба у Босни и Херцеговини4.11 Дешавало се да су у неким мјестима грађани испрезали коње испред вођа покрета и „возили их сами у силном одушевљењу“.[12] Око вођа аутономног покрета временом је изграђен култ личности који је достигао „необичну висину, и многи хисторијски великани нису у свом кратком животу доживјели таквог поштовања, као што је њима милостива судбина била додијелила“.[13] Политички недовољно зрели, вође аутономног покрета за помоћ су се обратили Србима из Јужне Угарске који су већ имали богато искуство у борби за заштиту властитих црквених и школских привилегија. Међу њима се истицао адвокат др Емил Гаврила.

Неколико мјесеца по предаји првог Меморандума београдско Дело у чланку Писмо из Босне поновило је оптужбе на рачун аустроугарске управе и њиховог односа спрам српских националних институција, наводећи како су власти „ослањајући се на бруталну силу бајонета“ свим средствима окомиле на српску школу правећи сметње чак и приликом школских Светосавских прослава.[14] Даље се наводи како се Земаљска влада мијешала у најситније школске ствари које су поштоване и у вријеме османске власти.

„Настава је спутана у окове цензуре. Забрањују се школске књиге којима се његује српска свијест, име и језик српски, а натурају нам се такве које угушују наше народне осјећаје. Свештеницима се заповиједа да у црквама објаве народу да има уписивати дјецу у комуналну школу“, пише Дело.[15] Појашњавајући просвјетну политику Монархије у покрајинама лист наводи како „аустријска влада не настоји да одгоји интелигентну генерацију, она настоји да одгоји аустријску генерацију“.[16] Критикујући прилике у сарајевско/рељевској Богословији Дело пише да је „однарођавање и у овој школи систематски удешено и посљедица је да имамо доста младијех свештеника без икаквијех идеала осим трбуха“.[17]

Осјећајући снажан народни полет власти су оштро реаговале, па се на удару прва нашла мостарска црквено-школска општина која је распуштена 11. фебруара 1897.[18] Недуго потом иста судбина задесила је и сарајевску црквено-школску општину. Вође покрета биле су изложене политичким и економским притисцима, а влада је путем штампе настојала приказати покрет као резултат спољних утицаја и пропаганде. Власти су успјеле посијати раздор између вишег клера и парохијског свештенства, па се народ у многим срединама одлучио на бојкот свештенства блиског влади.[19] Термин „намет-поп“ користио се за свештенике који нису постављани по вољи народа. Послије првог, услиједила су још три меморандума (1897, 1901. и 1902.), а на измаку XIX вијека по угледу на Србе и босански муслимани придружили се се борби за заштиту својих вјерских и школских права коју је из Мостара повео муфтија Али Фехми Џабић.

Уредба о аутономији свечано је прокламована у сарајевском Конаку 18. августа 1905. на царски рођендан, у присуству свештенства, вођства аутономног покрета и вишег чиновништва Земаљске владе.[20] У царској прокламацији наводи се како је доношење Уредбе од значаја за напредак „српско-православне цркве“ и „српско-православног народа“ у Босни и Херцеговини те се захтјева да се народ, свештенство и влада покоравају њеним одредбама и тачно их извршавају.[21]

Новостасала српска факултетски образована интелигенција, незадовољна резултатима борбе Срба за црквено-школску аутономију, повела је почетком XX вијека акцију за остваривање већих грађанских слобода и политичким организовањем народа. Насупрот старијим носиоцима покрета за аутономију који су задовољни резултатима препоручивали како не треба „гонити вјетар капом“, млађа интелигенција се залагала за стварање политичке организације са широким програмом која би повела борбу за демократизацију политичког живота у земљи.[22] О супротностима између старије и млађе генерације српске националне елите свједочи писмо барона Пинтера, управника Мостарског округа, из 1908. у којем наглашава како имућни српски трговци за српске идеале дневно имају пола сата времена, док новинари умиру од глади „али за те идеале живе и даље желе да живе“.[23] Ипак, ни исказана спремност на компромис и сарадњу са властима није поштедјела старију генерацију српских политичара од прогона у Првом свјетском рату. Против Јефтановића и Шоле вођена је истрага због злочина велеиздаје извршеног тиме „што су почев од 1899. до данашњег рата (Први свјетски рат; прим. Б. М.) у намери да се на силу откине Босна и Херцеговина од Аустроугарске монархије и припоји Краљевини Србији“ ступили у везу са многим политичарима, дипломатама и чиновницима Краљевине Србије, а посебно др Емилом Гаврилом за кога се наводи да је био плаћеник српске владе.[24]

Петар Кочић је лик типичног оновременог српског газде уврстио у Јазавца пред судом. Дјело је настало у јеку борбе Срба за црквено-школску аутономију, а Кочић није пропустио прилику да оштро нападне вође покрета јер у својим политичким акцијама нису помињали аграрно питање – животно питање сељачких маса. „Сељак је народ, и док је сељак роб не може бити ни народ слободан“, говорио је српски књижевник.[25] Кочић је Јазавца пред судом прочитао 28. новембра 1903. пред публиком у Српском академском друштву „Зора“ у Бечу послије чега се међу присутнима развила дискусија и препирка због Кочићевих критика упућених на рачун богатих српских трговаца који су у својој политичкој борби против аустроугарских власти запостављали живот осиромашених сељака.[26] Давид Штрбац, главни лик Кочићевог дјела, наводи да српске газде „траже од Земљане владе да нам изволи да се више не зовемо само Србови ко до Косова, већ српски, прекославски, школски, црквењски и ауто-но-то“. Коћић је проговарајући кроз уста Давида Штрбца јасно изнио своје политичке ставове које ће касније упорно бранити на страницама штампе и у босанском Сабору: „Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели неке будалаштине збијати“.[27] Један савременик догађаја писао је како вођама аутономног покрета није био непознат тежак живот сељака „али по оној народној – сит гладном не вјерује – нису управо осјећале сељачку животну борбу“ те су мислили да аграрно питање није на реду за рјешавање.[28] Са старијом генерацијом српских политичара није се слагао ни Васиљ Грђић који је исте године када се завршила борба за црквено-школску аутономију постао уредник управо покренутог листа Српска ријеч. Његов одлазак са мјеста главног уредника листа, чији је власник био Глигорије Јефтановић, није стога био неочекиван. Грђић је 1906. у Новом Саду објавио чланак Ријеч двије о нашем спору у којем је објаснио размимоилажења у ставовима са вођама аутономног покрета: „Вјеровати у поштене намјере владе, ићи на поклон Буријану који наставља и хвали Калајев режим, честитати највећим српским противницима – Бенку и Херману – наименовање, излазити сваком приликом са изјавом лојалности и оданости, увијек понизно молити и никад не тражити своје право итд. није никако пут којим би народни представници требали ићи, да себи љубав народа стекну“.[29] Веселин Маслеша је сматрао како аутономна акција „вође на помоћу народа, али без њега“ није могла бити потпуна ни као успјех, већ представља компромис са аустроугарским властима који је више био посљедица промјене политике званичног Беча.[30] Због сарадње са вођством муслиманског аутономног покрета српско грађанство је по Маслешином мишљењу аграрно питање и положај кметова оставило по страни. „Ова сарадња српског грађанства и муслиманског беговата, значила је да је град, спроводећи своју концепцију националне политике, жртвовао интересе села“, закључио је Маслеша.[31]

Лист Српски Сион[32] из Сремских Карловаца назвао је вишегодишњу борбу за црквено-школску аутономију „тумарањем од Понција до Пилата“, „трошењем грдног новца“, свађама, инатом и пркосом. Лист је био увјерења да ће усвојени статут представљати велико зло за православну цркву, свештенство и народ у Босни Херцеговини, сматрајући га много либералнијим у односу на важеће законске уредбе у Карловачкој митрополији. „Ми се и данас од њега не само не надамо никаквом добру по наш народ и цркву у Босни и Херцеговини, него да ће устав учинити чуда и покор док само ступи у живот и док се онако по српски распале страсти и освета“, наводи Српски Сион[33]

У пригодном говору приликом отварања прве сједнице Епархијског управног и просвјетног савјета у Бањој Луци новембра 1905. владика Евгеније Летица је навео да су након вишегодишње борбе Срби добили потпуну слободу на пољу просвјетних и црквених послова назвавши црквено-школску аутономију мачем са двије оштрице. „Ваља се њом дакле врло опрезно служити, да не би њом самом у корјену већ посјекли стабло автономног живота свог“, навео је Летица, додајући: „Пазимо стога добро браћо, да нам се не рекне, да смо се у свом автономном раду показали неспособни и незрели за самоуправу, да нам се не би можда рекло, да смо неискусна дјеца, која нож с двије оштрице у руке њихове приспјели употребе често на то, да себе саме посијеку, озледе и оштете“.[34]

Уредбу цркеено-просејетне управе српских праеослаених епархија (митрополија) у Босни и Херцегоеини отварају Осноене одредбе које чини 21 члан. Српску православну цркву у Босни и Херцеговини сачињавају четири епархије: Дабро-босанска, Захумско-херцеговачка, Зворничко-тузланска и Бањалучко-бихаћка.[35] У члану II изричито се наглашава да се Уредбом неће мијењати Конвенција из 16. (28.) марта 1880. и постојећи односи босанско-херцеговачких православних епископа и Цариградског патријарха.[36] Управни и просвјетни послови од интереса за све епархије стављени су у надлежност Великог управног и просвјетног савјета. Плате митрополита и финансирање Богословије у Рељеву вршено је из буџета Владе.[37] Иако независне једна од друге, православне епархије у покрајинама могле су оснивати заједничке фондове и просвјетно-хуманитарне заводе које ће издржавати из заједничких средстава. Дотадашњи свештенички бир је укинут, а умјесто њега свештеници су добијали плате које су им исплаћивале аутономне црквене власти. Пословни (службени) језик у пословима српске црквено-школске управе био је српски са ћириличним писмом. Народна црквена застава била је тробојка (црвено-плаво-бијела).[38]

Прва глава Уредбе третира права и обавезе црквено-школских општина, основне ћелије унутар које се одвијао црквени и школски живот Срба. Нове црквене општине могле су се формирати уколико се најприје о томе позитивно изјасне свештенство и Епархијски управни савјет. Више мањих мјеста могла су се удружити и образовати једну црквену општину. Црквено-школске општине имале су свој печат са ликом Св. Саве у средини. Послове српских црквених општина обављали су црквена скупштина и црквени одбор.[39]

Црквену скупштину чинили су сви мушкарци који су навршили 25 година, уредно плаћали прилоге намјењене цркви и школи и обављали прописане црквене дужности. Из чланства у црквеној скупштини искључена су сва лица судски осуђена, лица у стечају или она која су водила неморалан живот. Сви свештеници и ђакони који су живјели у једној општини, били су по положају чланови црквене скупштине.

Сједнице скупштине могле су бити редовне и ванредне. Редовне су одржаване два пута годишње, у марту и октобру. Сједнице је водио предсједник скупштине који је уједно био законити представник и заступник скупштине пред државним властима. О свакој скупштинској сједници морао се водити записник. Црквене скупштине имале су, између осталог, задатак да бирају пароха и његовог помоћника, одлучују о приједлозима црквеног одбора у вези градње и оправака цркве, школе или парохијског стана и брине се о прикупљању средстава за општинске потребе.

Црквено (школски) одбор чинили су предсједник, потпредсједник, перовођа, парохијски свештеници и одборници. Одборничко звање било је почасно и није се плаћало. Црквено школски одбор одржавао је сједнице по потреби, а најмање два пута годишње, у фебруару и септембру.[40]

Другом главом Уредбе дефинисане су надлежности парохија и дужности парохијских свештеника. „Српска православна парохија је скуп правовјерних т.ј. исповједника источно-православне вјере при једној парохијалној цркви, а у духовној области једног те истог пароха односно душестаратеља“. Мјеста која нису била у стању издржавати пароха и цркву морала су се придружити најближој парохији као филијала. Једна парохија могла је обухватити више мјеста, а у том случају би Епархијски црквени суд одредио сједиште пароху. Парохија је могла имати више цркава, али је само једна била парохијална. У парохијско свештенство, према 72. члану, спадали су: пароси, парохијски помоћници и ђакони. Од пароха, као духовног старјешине, захтјевало се савјесно испуњавање обавеза, узоран хришћански живот, поштовање државних и црквених закона и оданост владару. Од посебних парохових дужности треба истаћи вођење црквених књига, матица рођених, крштених, вјенчаних и умрлих. Надзор над радом пароха водио је окружни протопрезвитер. Мјесто парохијског свештеника упражњавало се смрћу, премјештајем, пензионисањем, губитком звања или давањем оставке. Упражњене парохије морале су бити попуњене у року од три мјесеца. Епархијски црквени суд је у вези попуњавања парохија расписивао конкурс у званичном црквеном листу.[41] О примању кандидата изван Босне и Херцеговине одлучивала је Земаљска влада. Дотација парохијског свештенства састојала се од сталне плате коју му је издавала аутономна управа, епитрахељске наплате за разне свештенорадње и бесплатног стана у парохијском дому уз уживање врта и воћњака.[42] Тамо гдје није било парохијске куће, свештеници су добијали станарину од дотичне црквене општине. Висину поменутих накнада одређивали су Епархијски црквени суд и Управни и просвјетни савјет.[43]

Трећа глава Уредбе бави се манастирима и манастирским црквеним општинама. Манастир је дефинисан као „пребивалиште онијех лица монашког реда, која су се свечаним објетима канонично удружила, да проводе заједнички живот у потпуној уздржљивости, јеванђеоском сиромаштву и строгој послушности према својим старјешинама“. У тренутку доношења Уредбе у земљи су регистровани сљедећи манастири: Папраћа (Дабробосанска епархија); Житомислић, Завала, Добрићево и Дужи (Захумско-херцеговачка епархија); Тавна и Озрен (Зворничко-тузланска епархија) и Моштаница, Гомионица и Рмањ (Бањалучко-бихаћка епархија). Оснивање нових или укидање старих манастира било је у надлежности епископа, за шта је претходно била потребна дозвола Земаљске владе. Да би неко постао монах морао је да прође кроз искушенички статус, а потом га је у своју заједницу примао сабор манастирског братства. Сваки православни манастир имао је свој печат на коме се налазио лик светитеља којем је посвећена ма- настирска црква.

Све послове православних манастира обављали су сабор манастирског братства и манастирско настојатељство. Сабор је представљао збор свих јеромонаха, јерођакона и монаха једног манастира на чијем се челу налазио настојатељ манастира – игуман или архимандрит. Манастирско настојатељство чинили су игуман или архимандрит, манастирски намјесник и туторство изабрано од манастирског црквено-општинског одбора. Манастирски настојатељ био је законити представник и заступник манастира и манастирске црквене општине пред свјетовним и духовним властима. Чин игумана могао је имати само јеромонах за завршеним богословским наукама. Сваки манастир имао је економа који је руководио економским пословима на манастирском добру. Манастирску црквену општину чинио је манастир са парохијама из околних села. Послове манастирских црквених општина обављали су манастирска црквена скупштина и манастирски црквени одбор.[44]

Четврта глава Уредбе описује статус епархија: „Црквена власт, која се састоји од више црквених парохија, протопрезвитерата и манастира, и која стоји под духовном управом, судом и надзором свог канонично постављеног епископа, који је у смислу канона позван, да непрестано – посредно и непосредно – настојава о религиозности, моралности и просвјети својега стада и свештенства“. Члан 143. дефинише сједишта епархија: Дабро-босанска (Сарајево), Захумско-херцеговачка (Мостар), Зворничко-тузланска (Д. Тузла) и Бањалучко-бихаћка (Бања Лука).

Послове православних епархија у Босни и Херцеговини водили су: окружни протопрезвитери, Епархијски управни и просвјетни савјет и Епархијски црквени суд. Окружни протопрезвитерат је дефинисан као скуп више парохија које стоје под духовним надзором једног истог окружног протопрезвитера. Епархијски управни и просвјетни савјет је главни управни и надзорни, а у неким случајевима и уставотворни орган, за спољне и црквено-школске послове једне епархије. Чинили су га: епископ, настојатељ манастира, 12 свештеника мирског реда, 24 свјетовна члана и два учитеља основних или средњих школа. Мандат чланова трајао је три године. Чланство у савјету било је почасно и није се плаћало, а савјет се дијелио на ужи и шири.

Епархијски црквени суд представљао је главни управни и надзорни орган за унутрашње црквене и духовне послове у епархији. Осим митрополита, у његовом саставу налазила су се два стална и 12 почасних чланова. Чланови Епархијског црквеног суда могли су припадати мирском и монашком свештенству. Функцију предсједника суда обављао је епископ. Суд је био дужан да сједнице одржава два пута мјесечно, а по потреби и чешће. Сједнице су биле тајне. Сталне чланове плаћала је Земаљска влада, а почаснима су плаћани само путни трошкови.

Члан 197. Уредбе дефинисао је права, обавезе и надлежности епархијског епископа. Између осталог, он је издавао пастирске посланице свештенству и народу, прегледао манастире, цркве, црквене општине, школе, освећивао нове цркве и благосиљао градилишта, давао дозволе за изградњу цркава и манастира, рукополагао свештенике, чувао учење православне цркве, вршио каноничне визитације и др.[45]

Пето поглавље Уредбе бави се тзв. средишњим и призивним властима. Велики управни и просвјетни савјет дефинисан је као врховна управа и просвјетна власт за све српске православне митрополије у Босни и Херцеговини. Његови чланови били су сви митрополити, по један презвитер из сваке епархије, по четири световна лица из сваке епархије и по један учитељ или професор из сваке епархије. Сједиште Савјета било је у Сарајеву. Редовне сједнице одржаване су свака три мјесеца. У дјелокруг његовог рада спадао је надзор над свим нижим и вишим средњим школама изузимајући Богословију, надзор над фондацијама, избор главног школског надзорника и учитељског особља за просвјетне заводе и др.

Велики црквени суд представљао је призивну власт са надлежношћу да суди свештенству и народу у свим босанско-херцеговачким епархијама, а са сједиштем у Сарајеву. Чланови суда били су сви православни митрополити у земљи, по један презвитер из сваке епархије и предавач канонског права у Богословији. Судом су предсједавали сви митрополити са двогодишњим мандатом. Велики црквени суд засједао је редовно свака три мјесеца, а по потреби је било могуће заказати и ванредне сједнице. Надлежност суда је била ограничена на расправљање и суђење свих другостепених црквених и брачних послова народа и свештенства. Жалбе на одлуке суда подносиле су се Светом Синоду Васељенске патријаршије.[46]

Шеста глава Уредбе утврђује надлежности црквено-школских и манастирских фондова, заклада и добара. Црквено-школске фондове оснивао је народ једне или више епархија заједнички; закладе (фондације) оснивали су поједници – добротвори; манастирски фондови били су намијењени потребама манастира или појединих братстава. Српско-православна црквена, школска и манастирска добра била су у власништву православних епархија, црквених општина, цркава, манастира, њихових школа, фондова и заклада и служила су подмиривању њихових потреба. Фондовима и закладама управљали су општински црквени одбори, настојатељи манастира, Епархијски управни и просвјетни савјет и епископ.

Почев од 260. члана почињу Закључна и прелазна наређења. Ступањем на снагу Уредбе престале су да важе све друге уредбе, статути, наредбе и обичаји који су били у супротности са њеним одредбама. Органи предвиђени Уредбом требали су бити конституисани у року од три мјесеца. „Доказавши санкционисањем овог штатута српско православном народу у Босни и Херцеговини наново Своју очинску благонаклоност, као што је намјеравамо и у будуће засвједочавати, надамо се, да ће нови штатут по служити на славу Божју, на узвишење српско-православне цркве и на благодат народа, и да ће у срцима свију усадити и утврдити слогу, мир и задовољство“, наводи се на крају Уредбе.[47]

Српска православна црква у Босни и Херцеговини живјела је и дјеловала по Уредби све до Првог свјетског рата када је суспендована. Доношење статута о црквено-школској аутономији оцјењено је као фатална грешка управе, па је наређена њена суспензија. Давање црквено-школске аутономије Србима је по мишљењу власти довело до изградње такве свијести код Срба да се они више нису осјећали као „Босанци православне вјероисповјести“ и поданици Монархије, већ као посебан привилегован елемент који има сепаратистичке тенденције.[48] Према мишљењу владе, тај статут омогућио је Србима да у Босни и Херцеговини створе државу у држави.[49] Заједничко министарство финансија је навело како је српско вођство, умјесто да ради на културном и материјалном развоју народа, искористило црквено-школску аутономију за своје националистичке циљеве. „Тако је православна аутономија за својег десетогодишњег постојања постала држави непријатељска организација у својој земљи и као дјело радикалног српства опасно политичко средство“, наводи се у једном извјештају. Даље се каже како су код ширења иреденте и велеиздаје у широким масама становништва учествовали свештеници, учитељи и предсједници црквено-школских општина. Из свега наведеног произилазила је неопходност брзог предузимања одређених мјера у вријеме рата, мада су се у Бечу двоумили између привремене суспензије или потпуног укидања црквено-школске аутономије. Заједничко министарство финансија наводи како укидање српске, а остављање на снази муслиманске вјерске аутономије није неправедно јер је „исламска аутономија одувијек била лојална“.[50]

Уочи рата (према званичном стању из новембра 1913.) на мјесту предсједника Великог црквеног суда у Сарајеву налазио се владика бањалучко-бихаћки Василије Поповић.[51] Чланови Великог управног и просвјетног савјета у Сарајеву по звању су била сва четири митрополита, 20 чланова свјетовњака[52] и четири свештеника.[53] Предсједник Савјета био је митрополит зворничко-тузлански Иларион Радонић, секретар др Димитрије Васић, врховни школски надзорник Војислав Борић, уредник званичног листа Петар Кочић, канцелиста Душан Ђокић и адвокат Данило Димовић.[54]

На челу епархије Дабро-босанске налазио се митрополит Евгеније Летица који је уједно био и предсједник Епархијског црквеног суда. Предсједник ширег Епархијског управног и просвјетног савјета у Сарајеву био је митрополит Летица, а потпредсједник Ристо Хаџи Дамјановић. Савјет је имао 22 свјетовна члана и 12 чланова свештеника. Ужи Епархијски управни и просвјетни савјет чинило је девет чланова: настојатељ манастира Папраћа, два свештеника и шест свјетовњака.[55]

Епархију Дабро-босанску чинило је осам протопрезвитерата (сарајевски прота био је Коста Божић): сарајевски[56], сребренички[57], власенички[58], бугојански[59], варцарски[60], герзовачки[61], ливањски[62] и гламочки.[63]

На челу епархије Захумско-херцеговачке био је митрополит Петар Зимоњић, који је био и предсједник Епархијског црквеног суда. Митрополит Зимоњић је био предсједник Епархијског управног и просвјетног савјета, а на мјесту његовог замјеника налазио се др Урош Круљ. Епархијски адвокат био је Душан Васиљевић, док је положај епархијског школског надзорника обављао Саво Вученовић. У ширем савјету налазило се 13 свештеника, 24 свјетовњака и два учитеља. Ужи савјет чинила су три свештеника и шест свјетовњака као редовни чланови, те два свештеника и четири свјетовњака као замјеници.[64]

Захумско-херцеговачку епархију чинило је осам протопрезвитерата: мостарски[65], билећки[66], гатачки[67], невесињски[68], столачки[69], требињски[70], фочански[71] и чајнички.[72] На простору епархије налазила су се четири манастира: Добрићево (архимандрит-настојатељ Јевстатије Гаћиновић), Дужи (архимандрит-настојатељ Герасим Јовановић), Житомислић (архимандрит-настојатељ Христифор Михаиловић) и Завала (игуман-настојатељ Никанор Дутина).[73]

Епархијом Зворничко-тузланском руководио је Иларион Радонић, по функцији уједно предсједник Епархијског црквеног суда. Радонић се налазио на челу Епархијског управног и просвјетног савјета. Епархијски адвокат био је Никола Стојановић, а мјесто школског надзорника није било попуњено. Чланство ужег савјета чинила су три свештеника (са два замјеника), шест световњака (са четири замјеника) и два учитеља. У ширем савјету налазило се 13 свештеника, 24 световњака и два учитеља.[74]

Зворничко-тузланска епархија имала је шест протопрезвитерата: тузлански[75], бијељински[76], брчански[77], градачачки[78], грачанички[79] и зворнички.[80] У епархији су регистрована два манастира: Тавна (архимандрит-настојатељ Константин Јовичић) и Озрен (архимандрит-настојатељ Леонид Јергић).[81]

Митрополит Василије Поповић налазио се на челу епархије Бањалучко-бихаћке и Епархијског црквеног суда. Суд су чинили два редовна и 13 почасних чланова и њихових замјеника. Митрополит Василије Поповић био је уједно предсједник Епархијског управног и просвјетног савјета. Епархијски адвокат био је др Душан Иванишевић из Бање Луке, а школски надзорник Милош Костић.[82]

Бањалучко-бихаћку епархију је чинило 12 протопрезвитерата: бањалучки[83], бихаћки[84], босанско-градишки[85], босанско-костајнички[86], дервентски[87], кључки[88], крупски[89], петровачки[90], приједорски[91], прњаворски[92], старомајдански[93] и тешањски.[94]

На простору епархије налазила су се четири манастира: Гомионица (игуман Гаврило Стојнић), Моштаница (настојатељ Петар Иванчевић), Липље (послужује Ристо Вуковић) и Рмањ (мјесто игумана непопуњено).[95]

[1]   Милорад Екмечић аутономни покрет назива „основном школом“ у умијећу вођења политике и „уводом у праве борбе наговјештене Калајевим падом“; Милорад Екмечић, Национални покрет у Босни иХерцеговини, Историја српског народа, У[-1, Београд 2000, 622.

[2]   Владимир Ћоровић, Мостар и његова српска православна општина, Београд 1933, 101-102.

[3]   Ђорђе Ст. Бекић, Борба српско-православног Општества у Мостару против аустро-босанске управе 1880-1882. године и друге с тим повезанеуспомене, Сарајево 1936, 13.

[4]   Божо Маџар, Митар Папић, Политика и Српска православна црква у Босни и Херцеговини 1878-1945, Бањалука 2005, 65; Ђорђе Ст. Бекић, Борба српско-православног Општества у Мостару, 16.

[5]   Божо Маџар, Митар Папић, Политика и Српска православна црквау Босни и Херцеговини, 97.

[6]  „Учитеље на тим школама нашим прогоне, у сред школске године маме их бољим платама у владине школе, гдје се не негује тако ћирилица, стари календар и православље, само да би наше православне школе остале без наставе, исто тако не допуштају да нови учитељи наши започну свој рад, док дозвола политичких власти не стигне, што многе мјесеце траје, а наша дјеца остају без наставе, глобе оне који раде и говоре у прилог нашијех православнијех школа и субвенцијом трују наше свештенике – катихете на владиним школама само да и они маме онамо нашу дјецу“; Боривоје Милошевић, Пропаст православља у Херцег-Босни – свједочанство из времена борбе Срба за црквено-школску аутономију, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, год. VII, бр. 8, Бањалука 2016, 257.

[7]  „И те се католичке колонизације по земљи тако смишљено распоређују да ће за кратко вријеме свугде већина бити швапско-католичка, коју да богме свугде потпомаже шпекулативна чивутерија у чијим је рукама новац и подузећа, а биће им наскоро и посјед“; Боривоје Милошевић, Пропаст православља у Херцег-Босни, 255.

[8]   Тomislav Kraljačić, Кalajev režim u Bisni i Hercegovini 1882-1903, Sarajevo 1987, 373.

[9]   Владимир Ћоровић, Босна и Херцеговина, Бања Лука-Београд 1999, 219.

[10]   Драгољуб Влатковић, Јазавац пред судом као повод и подстицај за политичко раслојавање и груписање босанскохерцеговачке омладине, Зборник радова о Петру Кочићу, Сарајево 1979, 332- 333.

[11]  „Војислав Шола је једно светло име у нашем народу; оно обележава онај бурни период у коме је Калај сматрао да од окупираних земаља створи аустријску колонију. Он је преданим радом стекао право да се уврсти у ред народних великана“; Време, Београд, бр. 2.934, 25. фебруар 1930.

[12]  Веселин Маслеша, Млада Босна, Сарајево 1945, 84.

[13]  Драгољуб Влатковић, Јазавац пред судом, 333.

[14]  Писмо из Босне, Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот, Београд, књ. XIV, 1897, 83.

[15]  Исто, 85.

[16]  Исто, 90.

[17]  Исто, 93.

[18]   Божо Маџар, Митар Папић, Политика и Српска православна црква у Босни и Херцеговини, 104.

[19]   Владислав Скарић, Осман Нури-Хаџић, Никола Стојановић, Босна и Херцеговина под аустроугарскомуправом, Београд 1938, 41.

[20]   Божо Маџар, Митар Папић, Политика и Српска православна црква у Босни и Херцеговини, 149.

[21]  Источник, Сарајево, бр. 8-9, 1905, 234.

[22]   Мustafa Imamović, Оsnivanje i program  Srpske narodne organizacije u Bosni i Hercegovini 1907. godine, Istorija XX vека, XII, Веоgrad 1972, 89; В. Ћоровић, Босна иХерцеговина, 221.

[23]   Драга Мастиловић, Генеза настанка нововјековне српске елите у Босни и Херцеговини, Зборник радова са Научног скупа „Наука и политика“, књ. 5, том 2, Пале 2011, 36.

[24]   Јефтановић и Шола ухапшени су 5. јуна 1917, а суђење је одржано од 6. јуна до 21. децембра исте године када су Јефтановић и Шола ослобођени; Данило Димовић, Из мојих успомена, Правда, Београд, бр. 12.360, 8-11. април 1939.

[25]   Veselin Masleša, Grupa „Otadžbina“, Коrijen, Бг. 8-9, Вапја Luка 1956, 19.

[26]  Горан Максимовић, Свијет и прича Петра Кочића, Бања Лука-Београд 2005, 95.

[27]   Драгољуб Влатковић, Јазавац пред судом, 335.

[28]   Реtar Kočić, čovјек, borac, književnik – ogledi i uspomene (priredio: Todor Kruševac), Sarajevo 1955, 185.

[29]   Слободан Шоја, Васиљ Грђић између патриотизма и велеиздајништва, Алманах Просвјете за 2015. годину, Сарајево 2015, 74.

[30]  Веселин Маслеша, Млада Босна, 86.

[31]  Исто, 87.

[32] Званични лист Архијерејског Синода Карловачке митрополије за духовне, црквене и јерархијске ствари; Прим. Б. М.

[33]   Српски Сион, Сремски Карловци, год. XV, бр. 15, 31. јулија 1905, 443-444.

[34]  Источник, Сарајево, бр. 11-12, 1905, 376.

[35]   У току борбе за црквено-школску аутономију 1900. основана је Бањалучко-бихаћка епархија са сједиштем у Бањој Луци. За првог владику именован је Евгеније Летица; Прим. Б. М.

[36]   Аустроугарски владар је 1880. добио право да поставља и смјењује архијереје без учешћа народа пошто их формално одобри цариградски патријарх. Текст конвенције код: Ханс Шнелер, Држаено-праени положај Босне и Херцегоеине, Београд 1898, 37-41.

[37] Богословија је почела са радом 1882. године у Сарајеву, да би 1884. била пресељена у село Рељево, десетак километара од града,у зграду на имању митрополита Саве Косановића за чију је изградњу новац издвојила влада; Прим. Б. М.

[38]  Источник, Сарајево, бр. 8-9, 1905, 235-239.

[39]  Исто, 239-241.

[40]  Исто, 241-253.

[41]  Дабро-босански источник (Босанско-херцеговачки источник/Источник); Прим. Б. М.

[42]   Свештеничке плате, које нису прелазиле 1.200 круна годишње, нису биле довољне за пристојан живот, што је код православног свештенства изазивало стално незадовољство и било предмет многих јавних полемика и протеста, посебно уколико се у виду имају плате чиновништва или жандармерије, које су биле знатно веће од свештеничких; Прим. Б. М.

[43]  Источник, Сарајево, бр. 8-9, 1905, 255-260.

[44] Исто, 260-268.

[45]  Исто, 268-283.

[46]  Исто, 284-288.

[47]  Исто, 295.

[48]   АБиХ, ЗМФ, БХ, през. бр. 1.994, 15. XII 1914; Боривоје Милошевић, Српска православна црква и свештенство у Босни и Херцеговини у Првом свјетском рату, Андрићград-Вишеград 2016, 78-80.

[49]   Božo Madžar, Suspendovanje srpske crkveno-školske autonomije u Bosni i Hercegovini 1914-1915.
godine, Veleizdajnički proces u Banjaluci, Banjaluka 1987, 156.

[50]   АБиХ, ЗМФ, БХ, през. бр. 1.682/1914; Боривоје Милошевић, Српска православна црква и свештенствоу Босни иХерцеговиниу Првом свјетскомрату,78-80.

[51]   Осим њега, чланови Суда били су: митрополит захумско-херцеговачки Петар Зимоњић, архиепископ и митрополит дабро-босански Евгеније Летица, митрополит зворничко-тузлански Иларион Радонић; присједници: Петар Јовановић (Тузла), Михаило Васић (Бања Лука), Стеван Правица (Требиње), Гавро Гашић (Сарајево) – уједно секретар суда; др Душан Лазичић, учитељ канонског права у Рељеву и адвокат Данило Димовић из Сарајева; Šematizam svijeh oblasti u Bosni
i Hercegovini (odgovara stanju od 1. novembra 1913.), Kalendar Bošnjak za 1914, Sarajevo 1913, 155.

[52]   Чланови свјетовњаци били су: Глигорије Јефтановић, Ристо Х. Дамјановић, др Милан Сршкић, др Сава Вукановић, Милан Шушљић, Перо Стокановић, Исаило Мичић, Стево Жакула, Војо Панић, Стево Николић, др Живко Њежић, др Васо Глушац, Никола Цикота, Јанко Мисаљевић, Светислав Бугарски, Атанасије Шола, Душан Васиљевић, Јово Тута, Јово Дучић и Павле Чонић; Прим. Б. М.

[53]   Чланови свештеници били су: Коста Продановић, Душан Кецмановић, Коста Драмушић и Василије Кондић; Прим. Б. М.

[54]Šematizam svijeh oblasti u Bosni i Hercegovini (odgovara stanju od 1. novembra 1913.), Kalendar
Bošnjak za 1914, Sarajevo 1913, 155.

[55]  Исто, 156.

[56]   Блажуј (Душан Бошковић), Биљешево (Благоје Козомарић), Бусовача (Јован Симић), Вареш (Богдан Петровић), Високо (Ристо Бошковић), Витовље (Петар Ћосовић), Вишеград (Милан Божић), Годомиље (Душан Милићевић), Добриње (Саво Ристић), Добрун (Алекса Ђуровић), Долац (Јован Марјановић), Жепче (Никола Николајевић), Завидовићи (Никодим Плавшић), Зеница (Јеврем Петронић), Илијаш (Трифко Максимовић), Которац (Петар Станић), Мокро (Ђорђе Стајић), Нишић (Ристо Ерановић), Пале (Ђорђе Грабеж), Пазарић (Петар Лалић), Д. Прача (Димитрије Јевђевић), Рогатица (Атанасије Косорић), Рудо (Данило Шиљак), Сарајево (Јован Ђокић, Лука Чупић и Љубомир Николић), Соколац (Симо Беговић), Соколовићи (Васо Косорић), Трново (Саво Савић), Травник I (Јован Кнежевић), Травник II (Петар Ћосовић) и Штрпци (Коста Поповић); Прим. Б. М.

[57]  Братунац (Саво Дангић), Височник (Драго Урошевић), Дрињача (Тимотије Поповић), Кравица (Хаџи Ристо Поповић), Прибојевић (Тодор Марковић), Сребреница (Саво Поповић), Факовићи (Радомир Блажић); Прим. Б. М.

[58]   Власеница (Коста Стефковић), Кнежина (Јанко Брежанчић), Пијесак (Милан Петковић), Јеремићи (Јован Брежанчић), Милићи (Матија Поповић), Осмаци (Душан Бобаревић), парохија манастира Папраћа (управитељ манастира Данило Билбија), Стрмица (Сава Савић) и Цикоте (Манојло Варагић), Прим. Б. М.

[59] Благај (Марко Поповић), Брезичани (Јово Поповић), Бугојно (Лука Лукић), Доњи Вакуф (Јован Обрадовић), Доње Вакуфско (Илија Поповић), Оброци (Михајло Вучковић) и Равно (Михајло Антонијевић); Прим. Б. М.

[60]   Бабићи-Глоговац (Јован Чулић), Варцар Вакуф (Стојан Тркуљић), Грбавица (Јован Чулић), Густовара (Шпиро Убавић), Јајце (Јаков А. Поповић), Језеро (Саво Шкаљак) и Подрашница (Никола Рожић); Прим. Б. М.

[61]   Бараћи (Јован Протић), Герзово (Павле Убавић), Медна (Илија Крпић), Пецка (Милан Илић), Пљева (Јово Шкаљак), Стројице (Тодор Марјанац) и Трново (Душан Бубњевић); Прим. Б. М.

[62]   Врбица (Јоаникије Петковић), Грахово (Коста Станишић), Губин (Урош Јовановић), Ливно (Душан Лапчевић), Пећи (Никола Скакић), Уништа (Владислав Гаковић) и Црни Луг (Милош Билбија); Прим. Б. М.

[63]   Вагањ (Бранко Поповић), Гламоч (Коста Продановић), Камен (Симо Бањац), Прекаја (Марко Савић) и Преодац (Марко Савић млађи); Прим. Б. М.

[64]Šematizam svijeh oblasti u Bosni i Hercegovini (odgovara stanju od 1. novembra 1913.), Kalendar
Bošnjak za 1914, Sarajevo 1913, 158.

[65]   Бијело Поље (Стеван Шиниковић), Благај (Тома Братић), Брда (Владимир Гвозденовић), Житомислић (Христифор Михаиловић), Жупањац (Михајло Самарџић), Коњиц I (Јован Гузина), Коњиц II (Јован Сломовић) и Мостар (Никола Којо, Марко Поповић и Душан Крњевић); Прим. Б. М.

[66]   Билећа (Ђорђе Периниовић), Врањска (Лазар Шакотић), Добрићево I (Прокопије Мулина), Добрићево II (Христифор Крстовић), Звијерина (Ђорђе Периновић), Љубомир (Марко Кисић), Плана (Ристо Бјелетић) и Фатница (Лазар Шакотић); Прим. Б. М.

[67]   Автовац (Спиридон Старовић), Гацко (Ђорђе Поповић), Корита (Стеван Авдаловић), Надинићи (Видак Вишњевац) и Самобор (Илија Ћук); Прим. Б. М.

[68]   Биоград (Василије Јовичић), Залом (Петар Говедарица), Кифино Село (Михајло Радовић), Невесиње (Душан Гаћиновић), Улог (Петар Радуловић) и Фојница (Аћим Братић); Прим. Б. М.

[69]   Габела (Васо Медан), Горње Храсно (Митрофан Симић), Дабар (Јован Ивковић), Драчево (Јован Мостарица), Завала (Никанор Дутина), Љубиње (Стеван Шаренац), Љубушки (Ристо Терзић), Поплат (Макарије Радоњић), Поцрње (Милан Кујунџић) и Столац (Владимир Поповић); Прим. Б. М.

[70]   Дужи I (Леонтије Поповац), Дужи II (Гедеон Биберџић), Зупци (Саво Даниловић), Корјенићи (Видак Парежанин), Крушевице (Васо Новаковић), Месари (Јевто Одавић), Пољице (Саво Поробић), Суторина (Шпиро Лучић), Требиње (Стеван Правица), Хум (Јефто Одавић) и Чичево (Марко Даниловић); Прим. Б. М.

[71]   Загорје (Ристо Кочовић), Јабука (Василије Кандић), Миљевина (Лазар Кочовић), Тетима (Владимир Ј. Поповић) и Фоча (Јосиф Кочовић); Прим. Б. М.

[72]   Горажде (Лазар Поповић-Косорић), Заборак (Гавро Комадановић), Закаље (Вукадин Зечевић) и Чајниче (Јован Јовановић); Прим. Б. М.

[73]   Šematizam svijeh oblasti u Bosni i Hercegovini (odgovara stanju od 1. novembra 1913.), Kalendar
Bošnjak za 1914, Sarajevo 1913, 160.

[74]  Исто, 161.

[75] Јабланица (Михајло Јовановић), Јасеница (Јеврем Лукић), Кладањ (Михајло Савић), Озрен (братство манастира Озрен), Миросавци (Ристо Митрашевић), Пожарница (Цвијетин Стевић), Пурачић (Павле В. Катанић), Тузла (Константин Драмушић, протопрезвитер) и Тумаре (Ристо Бабуновић); Прим. Б. М.

[76]   Батковић (Цвијетин Шовић), Бијељина-Варош (Захарије Поповић), Бијељина-Село (Лазар Марковић), Бродац (Михајло Јовановић), Дворови (Стеван Станчић), Драгаљевац (Јован Поповић), Забрђе (Алекса Глигоровић), Загони (Остоја Пантић), Јања (Тодор Ђукић), Међаши (Стеван Поповић), Модран (Максим Тодоровић), Обарска (Ђоко Опалић), Угљевик (Ђоко Лукић) и Црњелово (Стеван Михајловић); Прим. Б. М.

[77]   Бијела (Димитрије М. Лукић), Брчко (Цвијетин Пејановић), Буквик (Радослав Софреновић), Вршани (Никола М. Шкорић), Зовик (Ристо Накић), Коренита (Ђорђе Свитлић), Мртвица (Бранко Поповић), Обудовац (Ђоко Јовановић), Сандићи (Тоша Ђокић), Тутњевац (Ђорђе Госпић) и Човић Поље (Цвијетин Поповић); Прим. Б. М.

[78]   Врањак (Љубомир Свитлић), Градачац (Душан Тешић), Горњи Жабар (Миливој Стојчевић), Копривна (Василије Грујић), Милошевац (Душан Ђ. Поповић), Модрича (Стеван Ђ. Поповић), Поребрице (Ђорђе Лазаревић), Скугрић (Максим Максимовић), Слатина (Јован Јевтић), Толиса (Марко Поповић), Црквина (Светозар Лазаревић) и Шамац (Димитрије Димитријевић); Прим. Б. М.

[79]   Бољанић (Ристо Бакајлић), Возућа (Димитрије Текић), Грачаница (Петар Стефановић), Кожухе (Петар Ковачевић), Маглај (Душан Николић), Осјечани (Ђорђе Петровић), Раковац (Саво Божић), Српска Грапска (Јован Ковачевић) и Хрге (Гавро Гаврић); Прим. Б. М.

[80]   Дубница (Петар Митровић), Зворник (Драгомир Остојић), Јасеница (Петар Опалић), Козлук (Петар Лазаревић), Локањ (Стево Ђурђевић), Прибој (Јово Јовановић), Растошница (Софроније Гаврић), Манастир Тавна (братство манастира Тавна); Прим. Б. М.

[81] Šematizam svijeh oblasti u Bosni i Hercegovini (odgovara stanju od 1. novembra 1913.), Kalendar
Bošnjak za 1914, Sarajevo 1913, 163.

[82]  Исто, 164.

[83]   Бања Лука (протопрезвитер Душан Кецмановић, парох Никола Костић), Бистрица (Коста Душанић), Блашко (Петар Варница), Бошковићи (Ђорђе Поповић), Бочац (Алекса Чавић), манастир Гомионица (Гаврило Стојнић), Имљани (Ристо Сировина), Јаворани (Серафим Вукојевић), Јошавка (Петар Иванковић), Кола (Ђорђе Врањешевић), Котор Варош (Ђорђе Јакић), Клашнице (Алекса Јерковић), Крупа (Станко Врањешевић), Манастир Липље (Ристо Вуковић), Лусићи (Јово Лазичић), Маглајани (Милан Радовановић), Масловаре (Коста Човић), Пискавица (Раде Милошевић), Ребровац (Димитрије Ескић), Скендер Вакуф (Младен Поповић) и Шљивно (Јован Марчетић); Прим. Б. М.

[84]   Бихаћ (Стеван Ковачевић), Врело (Михајло Богуновић), Врточе (Милан Латиновић), Глиница (Никола Грбић), Дољани (Илија Тинтор), Велика Кладуша (Петар Вујаковић), Притока (Лука Вукашиновић) и Рујница (Милан Карановић); Прим. Б. М.

[85]   Биљаковац (Миладин Ћирић), Гашица (Милош Радић), Градишка (Јово Суботић), Драгељи (Петар Шипка), Кукуље (Драгутин Којић), Ламинци (Душан Суботић), Милошево Брдо (Марко Поповић), Романовци (Стево Вукић), Стапари (Рувим Бубњевић) и Турјак (Лука Хаџић); Прим. Б. М.

[86]  Босанска Дубица (Славко Вујасиновић), Босанска Костајница (Светозар Карановић), Босански Нови (Симо Кондић), Двориште (Мирко Мацура), Демировац (Мирко Павић), Добрљин (Алекса Поповић), Драксенић (Милан Матавуљ), манастир Моштаница (Петар Иванчевић), Свињар (Милош Крагуљевић), Сводна (Ђорђе Умићевић), Чађавица (Илија Врањешевић) и Читлук (Илија Кецмановић); Прим. Б. М.

[87]   Босански Брод (Симо Поповић), Винска (Лука Џабић), Дервента (Коста Поповић), Детлак (Илија Инђић), Дугопоље (Јован Поповић), Лијешће (Михајло Недичевић), Мајевац (Стево Поповић), Новиград-Дубица (Јован Ристић), Оџак (Михајло Ристић), Подновље (Јосиф Поповић) и Сеочаница (Томо Анђелић); Прим. Б. М.

[88]   Врбљани (Ђорђе Мачкић), Градци (Никола Росић), Копљеница (Симо Карлаш), Кључ (Хаџи Миле Попадић), Ратково-Стражице I (Ђорђе В. Мачкић), Ратково II (Милан Бањац), Рибник (Димитрије Бањац), Саница (Ђорђе Кондић) и Соколово (Стеван Кондић); Прим. Б. М.

[89]  Хашани (Лазар Ожеговић), Бушевић (Марко Миљевић), Велики Радић (Милан Ђукић), Добро Село (Јово Врањешевић), Дубовик (Лазар Штековић), Збориште (непопуњено), Ивањска (Јован Татић), Јасеница (Лука Недимовић), Крупа (Марко Гаковић), Рујишка (Ђуро Марјановић) и Суваја (Петар Карановић); Прим. Б. М.

[90]  Бастаси (Тодор Срдић), Буковача (Томо Милановић), Вођеница (Душан Новаковић), Крњеуша (Петар Рађеновић), Кулен-Вакуф (Вукосав Милановић), Осредци-Трубар (Стеван Бодирожа), Петровац (Никодим Новаковић), Пркоси (Никола Кецман), Очијево Велико (Петар Зорић), Смољане (Владимир Кецман) и Трнинић Бријег (Обрад Бањац); Прим. Б. М.

[91]   Бистрица (Никола Прокопић), Буснови (Душан Кондић), Јелићи (Стево Поповић), Јеловац (Благоје Шиљеговић), Козарац (Светозар Шпирић), Љубија (Симо Стојановић), Марина (Милан Боројевић), Марићка (Илија Илић), Омарска (Симо Павловић), Паланчиште (Милан Поповић), Приједор (Душан Зеленика) и Ракелићи (Никола Богуновић); Прим. Б. М.

[92]   Вијачани (Лука Давидовић), Драговић (Дамјан Ђурица), Босански Кобаш (Јован Стефковић), Кокори (Душан Џабић), Лепеница (Петар Ђорђевић), Ножичко (Бошко Школник), Палачковци (Јосиф Ракић), Поточани (Милан Милановић), Прњавор (Јово Јовановић), Свињар (Милан Радукић), Српска Мравица (Симо Јанковић) и Штрпци (Душан Школник); Прим. Б. М.

[93]   Дабар (Јован Марјановић), Еминовци (Лазар Ћулибрк), Козица (непопуњено), Липник (Коста Мајсторовић), Лушци Паланка (Милан Јовановић), Мајкић-Јапра (Петар Мајкић), Оштра Лука (Ђорђе Павић), Сански Мост (Милан Марјановић), Стари Мајдан (Светислав Давидовић), Томина (Ђуро Грбић) и Хадровци (Јован Самарџић); Прим. Б. М.

[94]   Бјелобучје (Саво Илић), Брестово (Симо Петровић), Буковица (Љубомир Дучић), Добој (Михајло Васић), Осиња (Марко Јелић), Прибинић (Стеван Душанић), Тешањ (Хаџи Теодор Илић), Церовица (Коста Анђелић) и Чечава (Јеврем Станковић); Прим. Б. М.

[95] Šematizam svijeh oblasti u Bosni i Hercegovini (odgovara stanju od 1. novembra 1913.), Kalendar
Bošnjak za 1914, Sarajevo 1913, 167.

 

Зборник радова
СТОТИНУ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА
БОРБЕ СРПСКОГ НАРОДА У БОСНИ И
ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА ЦРКВЕНО-ШКОЛСКУ
САМОУПРАВУ
(1896–2016)
Бања Лука, 2017. 72-88 стр

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top