Босанци и Херцеговци као четници

cetnici.jpg
Подели:

У четничкој борби, од дана прве појаве наших чета у Турској, па све до свршетка последњег рата, Босанци и Херцеговци, без обзира на веру, својим јуначким делима доприносе много општој четничкој слави, заузимајући међу четницима кроз цео тај крвави период увек завидно место. Њихов број је стално велики тако, да изгледа као да се четује у првом реду за ослобођење њихове уже отаџбине, а не Маћедоније. Пре ратова није се могла замислити ни једна наша чета у којој није било бар два Босанца или Херцеговца, а имало их је више у којима су они сачињавали добру трећину целокупног људства. У ратовима тај број непрекидно расте да би достигао највиши број у 1914. години. Одреди: великог Танкосића, Чеде Поповића, Косте Тодоровића, Душана Димитријевића, Вемића и других, који су ратовали око Дрине, бележе скоро половину својих људи од њих. А легендарни војвода Вук саставља од њих цео свој 2. батаљон, јачине 1000 људи, и ставља му на чело официра високих школских и јуначких способности, мајора Радоја-Рашу Пантића.

Кад се има на уму да су поједине четничке војводе одбијале да приме знатан број пријављених из Босне, (Танкосић је одбио чак и Гаврила Принципа 1912. године, јер му је изгледао неспособан), онда је потребно нарочито подвући ову чињеницу, јер она најбоље показује високо родољубље и неукротиву народну свест Срба из босанско-херцеговачких гора.

Докле је пожртвовање четника Херцег-Босне у петнаестогодишњој крвавој борби за наше народно ослобођење и уједињење, као и какве су и колике њихове заслуге, најбоље ће се видети из ових неколико примера.

Месеца августа 1905. године, чета чувеног нашег војводе Ђорђа Скопљанца, продирући ка Овчем Пољу, имала је крвав сукоб са турском војском на вису Гуглину, близу друма Куманово–Крива Паланка. У том сукобу узео је учешћа и добро познати четник Риста Дуждевић Тохољ из Мостара, онда студент београдског Университета, најбољи певач међу четницима, после његовог побратима Ристе Милићевића, такође из Мостара. У часу кад су несравњено многобројнији Турци већ почели да се пењу уз сам вис са свих страна са намером, да једним јуришем изврше обрачун са малаксалим четницима, и кад су четници због овог почели да сумњају у срећан исход борбе, Тохољ једним смелим гестом изокрете ситуацију у корист својих. У киши куршума он скочи на ноге и запева својим сјајним баритоном, звучно и заносно, добро познату песму: „Ој Србијо мати мила“. Ова песма збуни Турке, који у недоумици застадоше, не знајући шта да мисле о овој шачици људи на кршевитом вису. Тај час њихове забуне искористише четници, који, морално препорођени овом песмом, бацајући бомбе на Турке, извршише испад са виса, пробише опсадни ланац и вешто користећи неравнине земљишта срећно умакоше.

Риста Дуждевић Тохољ погинуо је у Добруџи, као командир једне добровољачке чете, а његов достојни побратим Риста Милићевић на Крупњу, као четник у одреду славног Танкосића.

Средином јесени 1907. године неколико наших чета налазило се у пространим шумама око Криве Паланке, очекујући напад бугарских четника на наша села, која нису хтела да примају бугарске свештенике и учитеље. У једној од тих чета био је и осмнаестогодишњи младић, четник Лука Крајиновић, родом из Босанске Крајине. Одмарајући се више дана са друговима у густој шуми, Лука је лежећи на дебелом лишћу, које је годинама опадало са џиновских букава, имао прилике да свакодневно слуша од сељака, који су долазили код војводе по разним пословима организације, како је за сво зло, које бугарске чете причињавају нашим селима у тој околини, крив једино Атанас, виђени трговац, у Кривој Паланци, иначе најзатрованији бугараш (побугарени Србин) тога краја. Као прави крајишник Лука се није дуго премишљао шта му ваља чинити после овог сазнања. Знајући да га војвода као врло младог не би пустио да потражи Атанаса и да се с њим обрачуна, он се искрада из чете и прерушен у сељачко одело, поневши собом од оружја само револвер, одлази у Криву Паланку. Издајући се за бугараша, врло лако сазнаје где је радња Атанасова и одлази тамо, где стиже баш у часу кад овај излази из радње да би прешао у један омањи магацин недалеко од исте. По опису, који је од сељака добио, он је одмах начисто да пред собом има оног кога тражи, стога му журно прилази и употребљавајући тамошње наречје, обраћа му се овим речима:

– Имаја сам једну малу работу стеб газда Атанас.

А газда Атанас окрушаст човек кратког бичјег врата и огромне главурине, чију одвратност у пуној мери појачаваху неуређени риђи бркови и злобне зеленкасте очи испод густих као надстрешнице обрва, изразит представник оних Маћедонаца који су се побугарили ради пљачке, мислећи да пред собом има једног сиромашка, који хоће за нешто да га моли, и не погледа у њега већ му, намештајући на свом облом трбуху широки црвени појас испод кога се назирао револвер, набусито одговори:

– Зар аз и за теб да трошим време магаре едно?

– Ми смо брзо готови зликовче бугарашки, цикну Крајиновић, вадећи муњевитом брзином револвер иза паса, и, уперивши га запрепашћеном Атанасу у чело, опали три метка, од којих се овај сруши као клада, не пустивши ни гласа.

Један турски заптија (жандар) видевши ово, јурну са револвером у руци да препречи пут разјареном атентатору, који беше почео да бега ка мосту на Кривој Реци, али га овај неустрашиви крајишник четвртим метком обори, и продужи бегство. Пред самим мостом испречи се пред њега један нижи жандармеријски официр, кога он петим метком теже рани и скочи на мост. Али у том моменту из једне оближње куће плану једна турска пушка и метак из ње погоди га у ногу. Не могући даље да бега он скочи с моста у воду и да би избегао да буде жив ухваћен од многобројних гонилаца, чију грају већ чује за собом, он шестим – последњим – метком покушава да прекрати себи живот. Али у томе не успева услед умора и велике узбуђености, већ се само лакше рањава испод левог пазуха. Тог часа већ стижу више гонилаца, који су за њим скочили у воду и хватају га.

Ударен на муке, какве су само Турци у стању да измисле, јуначки их је подносио близу годину дана, не хтевши да ода ни једног од наших људи. Умро је на неколико дана пред младотурски преврат (хуријет) 1908. године у злогласном куршумли-Хану у Скопљу. Обесмртио га је песник Милосав Јелић у свом „Србијанском Венцу“, дивном песмом: „Лука Крајиновић“.

21.марта 1912. године вођена је огорчена борба између неколико наших чета и турског аскера у селу Шуматој Трници. Том приликом, између осталих, погинуо је и најомиљенији четнички друг Светозар Михаиловић-Пурца из Тузле. Мајка Пурцина сазнавши за смрт свога сина послала је пријатељима у Београд телеграм овакве садржине:

„Не жалим смрт свог љубљеног сина, јер је погинуо за слободу свога народа“.

Шаљући овакав телеграм ова велика мајка можда није ни слутила, да ће и њен млађи син Александар погинути после четири године у страшном јуришу на Сиву Стену. Али кад се и то десило она опет није нарицала, већ је угушивши бол у свом ојађеном срцу, савила своје старачке руке око два заостала сина, најмлађег и најстаријег, преклињући их свакодневно да се на случај потребе покажу достојни изгинуле браће. Пример заиста достојан дивљења.

4.августа 1916. године, одред војводе Вука, који је држао фронт према Битољу, повлачио се под борбом заједно са осталим нашим трупама, пред наступајућим Бугарима, чије су снаге само према одреду пребацивале јачину једне дивизије. Како је тог дана владала несносна жега, то су се људи преоптерећени разном спремом, веома тешко кретали, нарочито они пунији. Том приликом четник Михаило Јовановић родом из Јање, услед јаког сунца, које је просто пекло, добије несвестицу и остане крај једног кукуруза. Кад се после дужег времена потпуно освестио, он на своје велико запрепашћење види да путем крај њега пролазе већ и бугарске коморе, што је значило, да је његова команда далеко одступила, из чега је сасвим јасно могао закључити да се налази у средини Бугара, и да не може бити ни говора о брзом састанку са друговима. Нашавши се у оваквој ситуацији имао је да бира двоје: Или да се преда, или да покуша да се пробије кроз непријатеља, и оде својима. Он је без дужег размишљања изабрао ово друго. Истина није успео да ово приведе и у дело и поред више покушаја, али је за то успео да се крије по планини Вичу иза Лерина, више од месец дана, хранећи се корењем од разних трава све док га нису нашли Руси, који су у нападају наших трупа наступали тим правцем.

Затекли су га полумртва од глади и обрасла у браду, тако да је пружао изглед правог пустињака. Кад им је рекао да је Србин и четник, нису му у прво време веровали, већ су мислили да имају посла са неким грешником, чији се ум замрачио услед неког великог душевног потреса. Тек када им је изнео извесне појединости из борбе од 4. августа, и показао им доглед са почетним словима његовог командира чете, који се доглед случајно код њега затекао кад је остао, они су му поверовали и братски га изљубили, како то само Руси умеју. Затим су га гостили два дана, док се мало поправио, па су га по том испратили у одред, који је био у близини. Дошавши у своју чету, замагљених очију од среће, притрчао је командиру и у колико му је то онако изнуреном било могуће весело рапортирао:

– Господине поручниче донео сам ваш доглед.

– Поклањам ти га, јер то је једино што ти овога часа могу дати у знак признања за часно држање, – узвикнуо је његов одушевљени командир.

Честит и храбри човек. Он је и у часовима највише личне несреће, више мислио на доглед командиров, него на свој млађани живот.

Прави четник и јунак.

19.септембра 1916. године у добро познатом јуришу Вуковог одреда на утврђени бугарски положај Сиву Стену, Босанци и Херцеговци су се обесмртили. Кидајући голим рукама бодљикаве жице, они су успели да продру до самих бугарских ровова, и врло је вероватно да ни један од Бугара, који би се тамо затекли, не би изнео главу, да ноћ није прекинула борбу и да командант њиховог батаљона храбри мајор Пантић пред саму ноћ није пао погођен са више бугарских зрна.

Описујући овај јуриш, песник и књижевник, мајор у пензији Милосав Јелић у песми „Радоје Пантић“ овако вели за Босанце:

„Крвав кличе Пантићу Радоје:

„Ил успети или изгинути“

Тад Босанци кидисаше љути,

Челик жице сломише на троје…

Крвав кличе Пантићу Радоје“.

Веродостојнија оцена од ове не може се ни пожелети, кад се има на уму, да је Јелић заменуо погинулог мајора Пантића на положају команданта Босанско-херцеговачког батаљона у Вуковом одреду.

Сви ови блистави примери пожртвовања несумњиво утврђују истину:

да су херојска деца са обала Босне, Врбаса и Неретве, и у најскоријој крвавој прошлости успела да својој ужој отаџбини и на даље обезбеде почасни назив „Босне поносне“.

 

 

Аутор: Илија Ж. Трифуновић

Извор: Просвета (Сарајево), 1930. године, број 6.

 

ПРИРЕДИО: Горан Легеновић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top