СПОЉНИ УТИЦАЈИ НА КОНТАКТЕ ПРЕДСТАВНИКА СРПСКОГ И МУСЛИМАНСКОГ ПОКРЕТА ЗА ВЈЕРСКО- ПРОСВЈЕТНУ САМОУПРАВУ

sarajevo9823632tl4.jpg
Подели:
Аутор: Бошко М. Бранковић Филозофски факултет Универзитета у Бањалуци

 

Апстракт: У раду се говори о утицају спољних чинилаца на контакте вођа српског и муслиманског покрета за просвјетну и вјерску самоуправу у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини крајем 19. и почетком 20. вијека. Такође, обрађује се и проблематика немогућности договора између првака два покрета, што због међусобних несугласица, везаних за унутрашње проблеме, што због утицаја споља и калкулација спољних фактора у току трајања покрета. Аутор посебну пажњу посвећује утицају званичних Београда и Истанбула на српски, односно муслимански покрет.

Кључне ријечи: Срби, муслимани, Аустроугарска монархија, окупација, борба, вјерско-просвјетна самоуправа.

Аустроугарска монархија је приликом припреме окупације османских покрајина Босне и Херцеговине знала, да ће највећа опасност за њену власт бити евентуално приближавање Срба и муслимана. Како би предухитрио овакав сценарио, шеф царске војне канцеларије, генерал Баук је прије окупације израдио инструкције за врховног комаданта окупационих трупа генерала Јосипа Филиповића. У инструкцијама су биле наведене смјернице, којих су се окупационе трупе требале придржавати, у односу према домицилном становништву по принципу: DIVIDE ET IMPERA.. Генерал Баук је генералу Филиповићу сугерисао да ради на успостављању савеза муслимана са римокатолицима,1 док истовремено треба да спријечи било какво приближавање муслимана са православним Србима.[1] [2]

 

Влада Аустроугарске је знала да босанскохерцеговачки Срби за циљ имају припајање покрајина Босне и Херцеговине Србији, за што су се борили под турском чизмом, а када су сазнали за окупацију, почели су агресив- нију пропаганду међу муслиманима, да им се придруже. Професор Мита Живковић је одмах по окупацији боравио у Босни и Херцеговини. У својим истраживањима он је дошао до закључка, да су босанскохерцеговачки муслимани: куд и камо незадовољнији с Окупацијом него Срби, но навикнути на слијепу послушност ћуте и трпе[3]

Три године послије окупације, Ибрахим бег Џинић је писао заједничком министру финансија барону Калају, жалећи се на окружну и котарску власт у Бањалуци, јер није рјешавала његове жалбе, упућене поводом штете која му је причињена приликом окупације од стране аустроугарских војних трупа: Што сам штетовао пригодом буне и прије, неголи је ц. к. војска унишлау ове земље нећу да напомињем уписати ћу то на рачун оних несретних догађаја, ни што сам штетовао на саму иметку по уласку ц. к. војске не могу приговорити, те се држим и данас оне на Бошњаке издане прокламације у којој се јамчи сигурност иметка сваког појединог … Ваша преузвишености када ја ово изговарам није ми нити из далека намјера оцрњивати области или снимати њихов углед, моја је једина намјера Вашој преузвишености предочити како ми је тешко претрпити огромну штету, а да проти њој лиека нема[4]

Регулисање положаја вјерских заједница у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини било је једно од најважнијих питања која су се након Берлинског конгреса поставила пред окупационе аустроугарске власти. У Бечу се проблем организације Српске православне цркве у окупираним покрајинама сматрао важним политичким питањем, јер се путем црквене хијерархије најлакше могао остварити утицај на православно свештенство и српски народ.[5] Преговори између Беча и Васељенске патријаршије окончани су потписивањем Конвенције 28. марта 1880. године, којом је аустроугарски владар добио право да поставља и смјењује православне архијереје у окупираним покрајинама без учешћа народа, а васељенски патријарх би његове одлуке само примао на знање.[6] Тиме је православна црква у окупираним покрајинама постала потчињена свјетовној власти Монархије.

Окупационе власти су од самог уласка у покрајине Босну и Херцеговину заузеле непријатељски став према српским конфесионалним школама.

Дуготрајна и компликована процедура око потврђивања учитеља отежавала је рад српских школа. Поред забране коришћења националног имена у називима српских културних и просвјетних установа, окупационе власти су потискивале ћирилично писмо из свакодневне употребе.[7]

Покрет Срба за црквено-школску аутономију у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини избио је у моменту када се мислило да је аустро-угарски апсолутизам недодирљив. Власти у Бечу биле су изненађење 1896. године када је покрет ступио на сцену. Српски аутономни покрет открио је све што је Аустроугарска монархија крила иза плашта названог цивилизацијска мисија у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини. У европску јавност отишле су конкретне оптужбе против окупационе управе, приказа- но је нагомилано народно незадовољство због репресија које су спровођене над становништвом, првенствено одузимање права стечених у турској царевини након вијекова борбе за опстанак и очување народности и вјере.[8] Прилике које су се створиле у окупираним покрајинама, након покретања борбе за црквено-школску самоуправу, тежак положај српског народа и првака који су се налазили на челу покрета, у многоме је олакшана изласком овог проблема ван граница покрајина.[9]

Након што је потписана Конвенција са цариградском патријаршијом и када су окупационе власти сматрале да су завршиле потчињавање Српске православне цркве у Босни и Херцеговини својој чизми, приступиле су уређењу муслиманске вјерске хијерархије. Године 1882. постављено је врховно муслиманско вјерско старјешинство за Босну и Херцеговину: Улема меџлис са реис-ул-улемом на челу.[10] Сљедеће године власти су приступиле уређењу вакуфског питања, што је довело до одлуке да привременог предсједника вакуфског повјереника именује цар. Тако су муслимани изгубили сваки вид аутономије, читав њихов јавни живот стављен је под контролу окупационих власти, без могућности да се чује глас народа у свеобухватним реформама, битним по њих у окупираним покрајинама.

Терор власти над муслиманима довео је 1894. године до одлуке, да цар именује предсједника вакуфског повјеренства, а заједнички министар финансија чланове, што је значило да муслимани губе утицај на рад повје- ренства. Овим је окупациона власт одбила сваку сугестију, која би ишла у правцу давања неке врсте аутономије муслиманима у вјерским и вакуфским питањима. То је довело до појаве једне струје код муслимана, која ће касније, по угледу на православне Србе, започети борбу за вакуфско-меарифску аутономију.11 Ова одлука окупационих власти и појава опозиционе муслиманске струје, представљала је знак да је муслимански аутономни покрет почео да се јавља прије његовог организованог наступа 1899. године.

Француски конзул у покрајинама Босни и Херцеговини је почетком 1897. године дошао до сазнања, да су муслимани одлучили да оснују свој покрет, након што су Срби предали захтјеве 1894. године: У 1894. они су протествовали против дјеловања постојеће управе. Захтевали су поштовање обичаја њихове вере и њихових школа са више успеха него Срби}[11] [12]

Послије појаве првог царског меморандума 1896. године, муслимани су одлучили: да се придруже Србима и обнове свој демарш, те да поднесу цару захтјеве, који би се односили на уређење вакуфског, аграрног и питања школства. Тражили су да се муслиманској дјеци не намеће настава супротна њиховој вјери, да се вакуфски приходи употребљавају у стварне намјене, да им се поврати дио ерарне шуме, да се поведе рачуна о сјечи и испаши, да се убрзају судски поступци и призна право једнакости ага и кметова, те да се спроведе измјена закона везаног за право насљеђа на спахијској земљи.[13] Да је овај извјештај тачан и да је дошло до приближавања Срба и муслимана у Сарајеву, свједочи извјештај владиног комесара за град – Заржицког, од 28. јануара 1897. године.[14]

Идеја да Босна и Херцеговина добије аутономију под суверенитетом турског султана, потекла је из Београда, за што су биле придобијене вође српског аутономног покрета за црквено-школску аутономију 1897. године, а доношење аграрног меморандума, у априлу 1897. године, није имало никакве везе са покретом за аутономију, главни разлог је било успостављање веза са муслиманима, јер би оваква акција могла у старту угрозити покушај приближавања и сарадње. Глигорије Јефтановић је негирао било какву везу српског аутономног покрета и његових вођа са овим меморандумом.[15]

Већ 1898. године Јефтановић је за идеју заједничке борбе покушао да придобије свог дугогодишњег пријатеља Салиха Бичакчића из Сарајева. Иако су вође српског покрета на све начине покушале да се додворе муслиманима, до договора о сарадњи није дошло, дошло је до прекида контакта и захлађења односа између вођа два покрета. Један од разлога за прекид разговора били су чланци Мехмеда Спахића објављивани у хрватској штампи, у којима је писао да су намјере Срба да син црногорског кнеза Николе – Да- нило, треба да преузме предвиђени положај гувернера, када Босна и Херцеговина добију аутономију под управом турског султана.[16] Осман Нури Хаџић у хрватском листу НгуаЊко ргауо, писао је текстове о Српско-мохамеданској слози, који су узбуркали духове у Мостару и Сарајеву. Он је муслимане опомињао, да не насиједају: на љепак српске пропаганде … како и они (чујте и чудите се!!) ришћани, раде око тога да Турска опет амо дође!, наводећи да не вјерује, да постоји тајни споразум Турске и Црне Горе, по којем ће Турска поново успоставити власт у Босни и Херцеговини.[17]

Након што су разговори пропали и пошто није дошло до сарадње два покрета, треба истаћи да су Срби били ти, који су више форсирали сарадњу, вјероватно потакнути из Београда, Новог Сада и Цетиња. Српски прваци имали су написан приједлог уговора, по којем би на челу аутономије под султаном био гувернер, који би наизмјенично био постављан договореним редом из оба народа. Посебно је било наглашено, да ни један покрет не би смио водити сепаратне разговоре са Земаљском владом.

Иза цијеле приче о сарадњи и израђеног нацрта уговора, стајао је Јаша Томић, тадашњи уредник листа Застава. Томића је подржавао Ђорђе Красојевић, посланик у угарском сабору, који је био живо заинтересован да дође до сарадње, као и адвокат из Славонског Брода, Никола Ђурђевић. Јаша Томић је био мишљења, да оба аутономна покрета треба, да поред сарадње, имају сталну акцију, како би се доказало да девет десетина становништва у покрајинама Босни и Херцеговини, није задовољно окупационим властима. Неки подаци указују да су сличне инструкције долазиле од црногорског кнеза Николе, који је сматрао како за успјех акције ова два покрета, треба тражити подршку Петрограда и Цариграда[18]

Један конфидентски извјештај из 1898. године каже да је: ствар била дошла близу до потписа, да су Срби одустали од захтјева да први гувернер буде из њихових редова, али да су тражили мјесто подгувернера. За гувернера, Срби су предлагали Мехмеда Алипашу Ризванбеговића – Сточевића, док су за подгувернера били наклоњени Глигорију Јефтановићу. Међутим, кандидатури Ризванбеговића супроставио се црногорски кнез Никола, који је тражио мјесто гувернера за свог сина Данила.[19] На крају није дошло до договора, јер ниједан приједлог није имао потребну већину. Један од проблема због којих није могло доћи до сарадње у том моменту, јесте унутрашњи проблем везан за аграрне односе.[20]

Повод за избијање организованог аутономног покрета муслимана у покрајинама Босни и Херцеговини, дала је конверзија малољетне Фате Омановић из Мостара, извршена почетком маја 1899. године. Одмах је услиједила велика протесна скупштина мостарских муслимана, која је изабрала одбор од 12 првака, на челу са муфтијом Али еф. Џабићем, који је требао да координира њиховим даљим активностима.[21]

Крајем 1899. године, муслимани из Мостара су у договору са Србима, израдили двије жалбе и нацрт статута за вакуфско-меарифску закладу у Херцеговини. Једну представку са нацртом статута предали су Калају 14. октобра у Бечу, а другу 19. октобра цару у Будиму.[22] Земаљска влада је предложила Калају, да се представке и нацрт статута одбију, јер према оцјени владе распоред, садржај, специфичности стила и начин писања у нацрту статута: очекивано подсјећају на Јефтановић – Шолин статут за источно-православне црквене општине[23]

Након што је муслимански покрет организовано заживо, предвођен муфтијом Џабићем, појавила се већа потреба за сарадњом са српским аутономним покретом, који је већ увелико водио борбу за српску црквено-школску аутономију. Доказ присније сарадње два покрета је писмо, које је Глигорије Јефтановић 8/25. маја 1900. године упутио чешком публицисти Јозефу Холечеку. На крају писма, у коме је говорио о српском аутономном покрету, Јефтановић спомиње и муслимански: Јошт Вам могу данас јавити, да су се покренули и Мухамеданци у Босни и Херцеговини ради њиховог вјерског питања и других ствари у њиховим Вакуфима што им се чини неправо од Бос. Херц. владе, па ће и они цару тужити се на управу, те је већ једна депутација од четворице најугледнијих Турака у Будимпешту отишла именом Хађи Сали Ефендија Алајбеговић, Хађи Ахмет Еф. Карабег, Хађи Хусеин Кајтез и Хађи Мехмед Еф. Ђабић. Кроз који дан за њима отићиће још подобне депутације из Травника, Тузле, Бањалуке, Бос. Новог, Фоче и још неких мјеста, те ће се сви у Пешти састати и свој закључак о раду учинити. Мостарска депутација доћи ће и код Вас туде, да Вас замоли да их у штампи по могућности заступате и да их код чланова делегације препоручите да и Мухамеданце у одбрану узму, па Вас и ја и г. Шола учтиво молимо да им будете на руци, те их најбоље препоручујемо. Њихова данашња борба надам се да ће и нама користити.24

Обје депутације отпутовале су у Будимпешту крајем маја. Иако су депутације наступиле одвојено, тражећи посебне пријеме код цара, да му изложе своје притужбе и предају меморандуме, власти су постале узнемирене. Сама појава српске и муслиманске депутације, представљала је извијесну демонстрацију слоге.

Након што су се вратили из Будимпеште, Глигорије Јефтановић је свјестан неуспјеха обје депутације, покушао да придобије муслимане за јачу сарадњу. Отежавајућа околност овој идеји, било је противљење једног броја вођа муслиманског покрета. Присталице сарадње били су: Џабић, Бичакчић, Ужичанин, Хенде и Шахинагић, који су заступали став да се сарађује са Србима, посебно муслиманска омладина, која је већ теглила за српско уже. Међутим, противници сарадње увелико су били осокољени порукама из Цариграда, које су упозоравале домаће муслимане да се не упуштају у заједничку акцију са Србима и да избјегавају политичка питања.25

Политички фактори аустроугарских окупационих власти у покрајинама Босни и Херцеговини су на информације о могућем склапању уговора о сарадњи српског и муслиманског покрета остале при првобитном ставу, да су Срби уплетени у покретање муслиманског опозиционог покрета за вакуфско-меарифску аутономију, са циљем да га искористе за властите политичке потребе. Посебно је било наглашено мишљење, да Срби у покрајинама Босни и Херцеговини дјелују по налогу из Београда, а у мањој мјери из Новог Сада и Цетиња. Земаљска влада у Сарајеву је, вођена оваквим ставом, на све начине покушавала да спријечи сарадњу ових покрета, што је за резултат у неким тренуцима имало стварање јаког јаза између Срба и муслимана. У једном свом излагању Кучера је истакао, да окупациона власт треба муслимане да употријеби као противтежу Србима, те да не дозволи њихово слабљење и исељавање. Посебно је нагласио колико је опасно дозволити све присутнији тренд исељавања муслимана из покрајина Босне и Херцеговине: Осим тога мислим, да ми одржавањем и јачањем муслиманског елемента користимо само нашој властитој ствари, јер је од великог значаја за нас да горња Неретва и плато Вележа не постану српски, што би се неизбјежно десило након ишчезавања мухамеданаца из ове области.26

За разлику од Јаше Томића, Емил Гаврила, је средином 1900. годи- не савјетовао вођама српске опозиције да одустану од преговора са мус- [24] [25] [26]

лиманима, истичући да је у том моменту он штетан по српске интересе.[27] Међутим, Срби нису прихватили савјет Гавриле, већ су наставили према инструкцијама Јаше Томића. Ово се најбоље види из поступка једног дијела Срба, поводом двадесетпетогодишњице ступања на власт турског султана Абдул Хамида II. Вођени идејом сарадње, Срби су прихватили да обиљеже овај празник. Муслиманска опозиција је 1. септембра 1900. године, у готово свим већим градовима организовала обиљежавање овог датума, као чисто политички чин. Прослава је имала карактер демонстрације против окупационих власти, истичући султанов суверенитет над покрајинама Босном и Херцеговином.[28]

Радећи на рушењу Бењамина Калаја, мађарски опозиционари бапдога Blaskovich и Samuel Visontay, су позвали вође српске и муслиманске опозиције у Будимпешту 10. октобра, са циљем да присуствују одговору предсједника мађарске владе на Visontayevu и интерпелацију о приликама у покрајинама Босни и Херцеговини. Заједнички наступ Срба и муслимана, требао је да изврши притисак на мађарску владу, да ускрати повјерење Калају.[29] Након што је интерпелација одбијена, муслимани су се обратили Николи Ђурђевићу са молбом, да им договори састанак са Србима,[30] како би постигли споразум о заједничкој сарадњи.[31] Како је Ђурђевић био присталица сарадње, није губио вријеме да организује састанак. Одмах је ступио у контакт са Јефтановићем и Шолом, који су након краћег савјетовања са Ђорђем Красојевићем прихватили састанак са муслиманима, на којем би био потписан уговор о сарадњи. Ова одлука Јефтановића и Шоле, довела је до подјеле српског опозиционог блока на умјерену и радикалну струју. Умјерену струју је предводио Ристо Хаџидамјановић, који је сматрао да савјети са стране нису добри за српске интересе у покрајинама Босни и Херцеговини, посебно јер се крећу ка тражењу политичке а не црквено-школске аутономије.[32]

Након што су састанци одржани у октобру 1900. године у Славонском Броду и Новој Градишци, аустроугарске власти су добиле информацију, да је дошло до конкретних резултата на плану сарадње српског и муслиманског покрета, тако што је у коначном редиговању муслиманског приједлога статута, значајну улогу одиграо Никола Ђурђевић и што се на састанцима отвореније него раније, разговарало о уговору о политичкој сарадњи.[33] Окупационе власти нису имале потпун увид у преговоре, јер је Ђурђевић по налогу Јаше Томића и Ђорђа Красојевића организовао тајне састанке. Тако је на састанку Ђурђевића са муслиманским првацима у Новој Градишци 17. или 18. новембра, како би се утврдио нацрт уговора, дошло до мањег сукоба, јер су муслимани одбили дио уговора који се односио на рјешавање аграрних прилика. Проблем је био и у приједлогу, да се језик зове српски, писмо да буде ћирилица и да се муслимани од момента потписивања угово- ра, зову Срби муслиманске вјероисповјести.

Емил Гаврила је постепено промијенио став о сарадњи, и у новембру је послао писмо Николи Ђурђевићу у коме каже: само би нас двоје требали да будемо у непрестаном додиру како би се рад у хармонији водио, како би се жеље и захтјеви православних и ислама основали на истим начелима, наглашавајући мишљење, да је добар почетак учињен: са оним мохамеданским нацртом статута јер … се наслања негдје чак и дословно на нацрт устава православних. Одређујући даљи правац дјеловања оба покрета, Гав- рила је истакао да: треба ићи за тим да се сасвим изједначе темељи обају вјерско-просвјетних аутономија, док је на крају писма затражио да му се достави све што би се: од стране ислама штампало, а он ће заузврат исто учинити, када су у питању православни.[34]

И поред тога што је Јаша Томић, заједно са Николом Ђурђевићем радио на закључењу уговора између вођа двају покрета, до краја 1900. године он није закључен, што се може видјети на основу неких аустроугарских конфидентских извјештаја,[35] али и Гаврилиног писма Глигорију Јефтановићу,[36] које су аустроугарске власти пронашле у Гаврилиним списима у току Првог свјетског рата.[37]

Иако је утицај са стране имао одређен значај у покушају стварања заједничке српско-муслиманске акције, окупационе власти су му давале већи значај од стварног Посебно је Србија била окарактерисана као спољни чинилац који потиче ову сарадњу, што није било погрешно, ако се сагледају сви докази данас доступни историјској науци. Окупационе власти су испуштајући из вида велики број објективних околности, из којих су израстале одређене политичке ситуације биле склоне, да те политичке појаве третирају као резултат спољног утицаја и пропаганде.

Вође муслиманског покрета за вакуфско-меарифску аутономију, почеле су преговоре са Калајем 2. фебруара 1901. године, на основу меморандума, који су му предали 19. децембра претходне године. Циљ Калаја је био да преговоре оконча у корист Владе, па је због тога најприје почео преговоре са муслиманима, остављајући српско питање привидно по страни. Након што су преговори пропали, муслиманска опозиција на челу са Хасанпашићем, увелико је радила на припреми терена за постизање споразума са Србима. Са тим циљем, Хасанпашић је послао Казазовића у Нови Сад, да заједно са Јашом Томићем поради на договору око формалне слоге са Србима. Разговорима је присуствовао вођа српске опозиције у Босанској Гра- дишци, Видовић. На састанку је договорено да се организује састанак вођа оба покрета, тако: да се не би чинило, као да је једна страна од друге помоћ тражила. До састанка је дошло у Славонском Броду средином маја 1901. године. Иако је састанак договорен са циљем да се споразум о сарадњи постигне, до тога није дошло јер, како је касније тврђено, из муслиманског табора су: православне вође хтјеле прије свега причекати на који ће начин успјети са меморандумом.38 Муслимански прваци су у намјери да постигну међусобни договор о сарадњи са српским покретом организовали састанак у Кисељаку почетком августа 1901. године. На састанак је у жељи да их приволи на сарадњу дошао и уредник листа Дубровник Антун Фабрис. Иако је састанак био продуктиван, снажан утицај окупационих власти преко лојалних муслиманских првака довео је до одбијања сваке могућности сарадње са Србима.39

Хрватски лист Оћгог је у септембру 1901. године, након објављивања тзв. Нацрта уговора о политичкој сарадњи Срба и муслимана, у два наврата искључиво писао о овом споразуму. У првом тексту се оспоравала аутохтоност ових покрета и наглашавао се спољни утицај на исте, првенствено радикала из Београда, Загреба и Новог Сада. Као писац нацрта уговора, по налогу из Београда, обиљежен је Никола Ђурђевић.40 У другом тексту је наглашено, како су се муслимани дали насукати на лијепак41 великосрпске пропаганде.42

Истина није била онаква каквом су је хтјели приказати писци текстова у листу Оћгог. Иако су многи српски политичари подстицали сарадњу између српског и муслиманског покрета у покрајинама Босни и Херцеговини, видјело се да велики дио муслиманских вођа није наклоњен идеји припајања покрајина Босне и Херцеговине Србији.

Погоршање односа између Београда и Цариграда у љето 1901. године, након масакра над Србима у Колашину, довео је до јачања неповјерења бо [38] [39] [40] [41] [42] санскохерцеговачких муслимана према званичном Београду. Влада Србије је у августу 1902. године упутила ноту Порти, у којој је тражила боље услове и сигурнији живот хришћана у Старој Србији и Македонији. Србија је у знак подршке сународницима под турском чизмом, организовала велики народни збор у Београду, са циљем пружања подршке и указивања на немар турских власти према хришћанима, посебно Србима у том дијелу турског царства. Као одговор на све већи оружани терор Албанаца над Србима у Старој Србији, влада у Београду је организовала тајно допремање мањих количина оружја Србима на тој територији.[43] [44]

На састанку у Кисељаку у августу 1901. године, већина муслиман- ских првака била је против стварања савеза са Србима, иако је Џабић тражио и заговарао стварање слоге. Након краћег убјеђивања, учинило се да је Џабић успио да придобије већину муслиманских првака за слогу са Србима. Међутим, након краће усхићености због оствареног циља, услиједио је хладан туш за Џабића и његове присталице, из Цариграда је стигла порука од Ахмеда Џабића да Порта: не одобрава никако наше везе нити слогу са Србима, те ако би то учинили (да) нећемо бити добро примљени од Порте, јер Порта неће никакве одговорности насе да прими..44 Иако до споразума није дошло, окупационе власти су преко лојалних листова у Хрватској: Obzor, Narodni list, Hrvatska kruna и Hrvatska, објавиле да је споразум постигнут а нацрт уговора потписан. Писање ових листова оштро је демантовао загребачки лист Србобран, који је објављени нацрт уговора окарактерисао као лажну крпарију, док су други листови у Монархији, наклоњени српском покрету писали, да је објављени нацрт уговора фалсификат у режији Земаљске владе.

Емил Гаврила је сматрао да је деманти успио и да ће након фијаска владине штампе, доћи до мирног договора првака оба покрета и да ће уговор напокон бити потписан.[45] Гаврила је свој став изнио крајем септембра, а до краја 1901. године показало се да је постизање договора немогуће, посебно јер су прсте умијешале Турска и Србија. Турска је имала искључив став против сарадње са Србима, што се манифестовало кроз цијелу 1902. годину.

Француски конзул у Сарајеву је влади у Паризу писао, да је уговор апокрифан и да му је циљ да подстакне великохрватске аспирације према покрајинама Босни и Херцеговини,[46] што показује колико је био неинформисан и колико је Француска била ван дешавања везаних за аутономне покрете у покрајинама Босни и Херцеговини и уопште политичке прилике у овим окупираним покрајинама.

Након неуспјелог покушаја стварања слоге између два покрета окупационе власти су јаче навалиле на вође једног и другог покрета, са циљем да их ослабе а самим тим и осујете њихово даље дјеловање. Све мјере, укључујући и прогоне, које су власти спроводиле над Србима, почеле су се употребљавати и против муслимана у већој мјери, а на неким мјестима и већом жестином.[47]

Властима је посебно сметало то што су се оба покрета руководила истим начелима:

Аутономија конфесионалног законодавства;

Народно бирање управе;

Аутономија духовног суда;

Имовинске, просвјетне и добротворне акције;

Одржавање духовне везе са Цариградом;

Равноправност са римокатолицима и

Забрана прозелитизма.[48]

Средином 1902. године Војислав Шола је отпутовао у Цариград, са циљем да изнесе жалбе патријарху против митрополита Живковића. Калај је од аустроугарског посланика у Цариграду затражио, да прати сваки Шолин корак и да га о томе информише. У погледу Шолине намјере да се састане са вођама муслиманског покрета, Калај је посланику Каличу наредио да код Порте интервенише против сарадње српског и муслиманског покрета. Калич је по Калајевом налогу разговарао са великим везиром Сеид-пашом. Мудри и вјешти политичар Калич, је успио убиједити Сеид-пашу, да муслимани у окупираним покрајинама имају специјалну заштиту у погледу вјере, обичаја, имања, школе и да њихов покрет није спонтан, већ да је изазван од стране Срба и српске опозиције. Сеид-паша прихвативши Каличеве ријечи као истините, обећао је да ће о свему информисати султана, посебно да је документ муслиманског покрета за аутономију писао српски адвокат. Након овог разговора муслимански прваци су добили налог да одбију састанак са Шолом,[49] што је значило и крај покушаја да се постигне договор о заједничкој борби, бар у 1902. години.

Колико су се муслимани у покрајинама Босни и Херцеговини плашили Порте свједочи и податак да су на састанку у Кисељаку августа 1902. године, поново одбили сарадњу са Србима, иако је овај пут на састанак дошао и Антун Фабрис, уредник листа Дубровник са циљем да их убиједи у супротно. Фабрис је, према аустроугарским конфидентским извјештајима, наступао као емисар Црне Горе. Прије доласка у Кисељак, он је био на састанку код књаза Николе, гдје му је наложено да охрабри муслиманске вође да пристану на сарадњу са Србима. Он је на састанку у Кисељаку покушао убиједити муслиманске прваке да ће им се у случају договора о сарадњи, дати право на њихов језик, турско писмо, а као крајњи успјех наводио је интервенцију Русије. Истицао је да уколико не дође до ангажовања Русије, од Турске неће бити никакве користи.[50]

У току борбе на сузбијању сарадње, окупационе власти су покренуле судски поступак против Салиха Казазовића, блиског сарадника вођства муслиманског покрета, и српског агента Миће Авакумовића. Казазовић је у току процеса открио, да је било покушаја постизања споразума везаног за заједничку борбу, док је Авакумовић изјавио да је по налогу владе Србије радио на зближавању два покрета.[51] Казазовић је открио да је по налогу Хамид бега Хасанпашића из Травника, упућиван у Нови Сад, да са Јашом Томићем преговара у вези сарадње са српским покретом.[52]

Турски историчар Ајдин Бабуна је 1996. године, у својој књизи ријешио мистерију звану нацрт уговора о сарадњи Срба и муслимана. Он је цитирао савјете турских представника, који су пратили преговоре мусли- манске и српске опозиције, да се са православним Србима споразумијева до краја, али да се потпис не ставља на папир.[53] Откриће Бабуне потврђује становиште Милорада Екмечића да је муслимански покрет тактички вођен из Истанбула, одакле је савјетовано да се са Србима преговара о народном савезу, али без да се потписује уговор о сарадњи.[54]

Србија је од покушаја стварања заједничке борбе српског и муслиманског покрета одустала 1903. године. Њена политика, иако је за циљ имала припајање покрајина Босне и Херцеговине, одустала је од јачања веза српског и муслиманског покрета и окренула се окончању српске аутономне борбе, са циљем добијања што већих повластица српског народа из програма зацртаног у току преговора са окупационим властима, митрополитима и цариградским патријархом.

Бошко М. Бранковић

[1]   Послије аустроугарске окупације, један од проблема, за православне Србе, у покрајинама Босни и Херцеговини, била је тенденција муслиманског и римокатоличког елемента да се прикажу као аутохтоно становништво, док су православци приказивани као досељеници. Бошко М. Бранковић, Спољнополитичко питање борбе српског народа у Босни и Херцеговини за аутономију од 1850. до 1878. године, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, бр. 7, Бањалука, 2015, 46.

[2] Dževad Juzbašić, Pokušaji stvaranja političkog saveza između vođstva srpskog i muslimanskog
autonomnog pokreta u Bosni i Hercegovini, Prilozi Instituta za istoriju, br. 14–15, Sarajevo, 1978, 145-146.

[3]   Ante Malbaša, Hrvatski i srpski nacionalni problem u Bosni za vrijeme režima Benjamina Kallaya,
Prilozi proučavanju Jugoslovenskog pitanja u Austro-Ugarskoj, svezak 1–2, Osijek, 1940, 61.

[4]   A BiH, ZMF, br. 4975, Banjaluka, jun 1882.

[5]   Божо Маџар, Митар Папић, Политика и Српска православна црква у Босни и Херцеговини 1878-1945, Бања Лука, 2005, 9.

[6]   Ханс Шнелер, Државно-правни положај Босне и Херцеговине, Београд, 1898, 37—41.

[7]   Бошко М. Бранковић, Боривоје Милошевић, Поводом 120 година од почетка борбе Срба за црквено-школску самоуправуу Босни иХерцеговини, Радови, бр. 24, Бања Лука, 2016, 14.

[8]   Исто, 14.

[9]   Исто, 18

[10]  Чланове Улеме и реис-ул-улему именовао је цар.

[11]  Ante Malbaša, navedeni rad, 63-64.

[12]   Милорад Екмечић, Национални покрети у Босни и Херцеговини, Историја српског народа, књига 6, том 1, Од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, Београд, 1994, 619.

[13]   Томислав Краљачић, Калајеврежиму Босни и Херцеговини (1882-1903), Бања Лука, Српско Сарајево, 2001, 405-406; Милорад Екмечић, Национални покрети …, 619.

[14]  Тодор Крушевац, Сарајево под аустро-угарскомуправом 1878-1918, Сарајево, 1960, 293.

[15]   Томислав Краљачић, Калајеврежим …, 382; Божо Маџар, Покрет Срба Босне иХерцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, Сарајево, 1982, 214.

[16]  Nusret Šehić, Autonomni pokret Muslimana za vrijeme austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini,
Sarajevo, 1980, 110-111.

[17]  Hrvatsko pravo, br. 789, 23. lipanj 1898.

[18]  Nusret Šehić, navedeno djelo, 110.

[19]  Dževad Juzbašić, navedeni rad, 156–157.

[20]   Један од многобројних примјера можемо пронаћи у селу Велика Руишка, у котару Крупа, округ Бихаћ. Становници овог села писали су почетком маја 1899. године, заједничком министру Калају, тражећи да им се призна право власништва над земљом и шумом у њиховом селу, наводећи да земља: спахијска никада није ни била. А ВгН, 2МР, Рг. 5155, Ктара, 18. тај 1899.

[21]   Томислав Краљачић, Калајеврежим 406.

[22]   Тодор Крушевац, наведено дјело, 311; Томислав Краљачић, Калајеврежим …, 406.

[23]   Томислав Краљачић, Калајеврежим …, 406-407.

[24]   Тодор Крушевац, наведено дјело, 313-314.

[25]  Божо Маџар, наведено дјело, 372-373; №зге{ 8еШс, пауеЦепо Цје1о, 114.

[26]  A BiH, ZMF, BH, Pr. 17/1900, Kučera – Kalaju 8. 2. 1900; Томислав Краљачић, Калајев режим
…, 409.

[27]  Dževad Juzbašić, navedeni rad, 161.

[28]  Исто, 165.

[29]  Исто, 168.

[30]   Састанак је одржан 19. и 20. октобра 1900. године.

[31]  Dževad Juzbašić, navedeni rad, 168–169.

[32]  Исто, 169.

[33]  Nusret Šehić, navedeno djelo, 115.

[34]  Исто, 138.

[35]   Ови извјештаји се не могу сматрати поузданим, јер их и окупационе власти нису сматрале за сигурне и поуздане изворе.

[36]  Које никада није послано.

[37]  Dževad Juzbašić, navedeni rad, 172–173.

[38]  Исто, 177-178.

[39]  Божо Маџар, наведено дјело, 376; 378.

[40]   Obzor, godina XLII, br. 208, 11. rujan 1901; Nusret Šehić, navedeno djelo, 127.

[41]   Слично је раније писао Осман Нури Хаџић у листу НгуаЊко рга^о.

[42]   Obzor, godina XLII, br. 210, 13. rujan 1901; Nusret Šehić, navedeno djelo, 127.

[43]   Dževad Juzbašić, navedeni rad, 185–186.

[44]    A BiH, ZMF, Pr. BH 1216/1901. Konfidentski izvještaj od 27. 8. 1901; Nusret Šehić, navedeno
djelo, 124–125.

[45]   Dževad Juzbašić, navedeni rad, 186–187.

[46]   Tomislav Kraljačić, Prilog proučavanju veza dr Emila Gavrile sa političkim pokretima u Bosni i
Hercegovini, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, godina XXVIII, 1977–1979, Sarajevo,
182–183.

[47]   Мирко Максимовић, Црквене борбе и покрети, у Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Сарајево, 1929, 91.

[48]   Исто, 95.

[49]   Божо Маџар, наведено дјело, 331-332.

[50]  Dževad Juzbašić, navedeni rad, 189–190.

[51]   Томислав Краљачић, Калајеврежим …, 423.

[52]Nusret Šehić, navedeno djelo, 131.

[53] За више информација погледати: Aydın Babuna, Die nationale Entwicklung der bosnischen
Muslime, mit besonderer Brücksichtigung der österreichisch – ungarischen Periode, Frankfurt – New
York, 1996.

[54]  Милорад Екмечић, Срби на историјскомраскршћу, Београд 1999. 121.

 

Зборник радова
СТОТИНУ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА
БОРБЕ СРПСКОГ НАРОДА У БОСНИ И
ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА ЦРКВЕНО-ШКОЛСКУ
САМОУПРАВУ
(1896–2016)

Бањалука 2017, 89-101 стр

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top