ВУК КАРАЏИЋ О ТУРСКОЈ УПРАВИ И АГРАРНО-ПРАВНИМ ОДНОСИМА У БОСАНСКОМ ПАШАЛУКУ

vuk_karadzic_kriehuber_cropped222.jpg
Подели:

I

За Вука Караџића може се рећи да је био, уопште, један од првих проучавалаца савремених прилика и догађаја у Босни прве половине 19. века, писац који је своје интересовање био усмерио у више праваца: језичком, етнографском, фолклорном, историјском. Сазнање и резултате ових својих проучавања, у фрагментима или већим написима, он је изнео понајпре у Српском рјечнику и у историјским списима објављеним у Даници, али и у многим другим делима свог знаменитог истраживачког рада.

 

У разматрањима о друштвено-правним и политичким односима у Босанском пашалуку Вука је највише интересовао живот и положај српског становништва, нарочито у вези са карактером турске управе и њених законских установа, али је доста пажње обраћао и на прилике и међусобне односе муслиманске верско-друштвене заједнице. Вук је констатовао доста тежак и подређен положај који је тамошња хришћанска раја имала под турском влашћу, који се показивао како у друштвено-правном тако и у друштвено-економском животу и био у сталном погоршању до краја 18. века. За поданички статус хришћана, уопште, од великог значаја био је верско-политички карактер управе Османског царства, али посебно његов аграрни и порески систем, који је стално трпео суштинске промене. Уопште узев, говорећи о турској управи и аграрно-правним односима у Босанском пашалуку свога времена, Вук Караџић је посматрао проблеме који су настајали у функционисању државне управе и њених правних установа у двоструком облику: кроз правни статус раје у Портином законодавном систему и кроз политичку праксу управљања народом од стране провинцијских органа власти.

 

Овакво Вуково уочавање карактера турске власти према босанско-херцеговачком становништву имало је подлогу у унутрашњополитичкој ситуацији Османског царства периода Низами-Џедида и каснијег Танзиматског законодавства, познатих у државној и политичкој историји Турске као период реформи султана Селима III, Махмуда II и Абдул-Меџида. Борба за увођење низама – редовне војске, за централизацију провинцијске управе, за давање већих права раји, као и за већу финансијску контролу у прибирању државних прихода и закупа од стране Порте, раздвојила је турско-муслиманску друштвену средину на присталице и противнике политике реформи. Једни су били за очување старога стања, други за модернизацију турске државе. Као и у свему Османском царству тако је и у Босанском пашалуку међу муслиманским становништвом, а пре свега у врховима феудалноуправне аристократије, беговата, настало подвајање које се све више обликовало као политичка поларизација најширег обима. Ово подвајање које се изродило у жестоки и дуготрајни сукоб са Портом имало је и своју материјалну страну, која је задирала, пре свега, у постојеће економске и друштвене односе. Реформно законодавство које је проводила Порта јако је погађало стечена права управнофеудалних категорија муслиманског дела босанског ста-новништва, који се ставио у опозицију према Порти и султану. Међутим, нова политичка ситуација у Царству погодила је и хришћански део становништва, нарочито његово сељаштво, услед великих поремећаја у јавној безбедности и непоретка у пореским установама, које су биле карактеристичне за тимарско-спахијски систем и дотадашње аграрно-правне односе спахија према сељацима.1)

 

Као савременик догађајима Вук је уочио велике промене које су се дешавале у Турској, а посебно у турско-хришћанским односима, како у области политичког стања тако и у друштвеним односима. Описујући њихове појаве, Вук је овакву политичку ситуацију у Босни, у Босанском пашалуку, пратио кроз скоро читаву прву половину 19. века. Он их је, делимично, доводио у везу и са догађајима у Србији после Првог и Другог српског устанка, али се задржавао и на специфичностима босанске локалне и провинцијалне стварности. За неповољан развој политичких и друпггвених прилика у Босни он је налазио узрока, поред осталога, и у негативним последицама последњег турско-аустријског рата (1788-1791), које су, у низу других појава, изазвале и бројну муслиманску миграцију из пограничних крајева Босне према Аустрији, као и њихов делимични утицај – у вези са дахијама и њиховим присталицама – на прилике у Србији пред Први српски устанак.

 

Овај последњи рат Турске са Аустријом двоструко је пореметио дотадашње прилике у Босни: што је подстакао политичка превирања, и што је дубоко уздрмао основе у тимарско-спахијском систему и посебно изазвао велике промене у аграрним и пореским обавезама сељака.

 

II

 

Говорећи о аграрним приликама и о аграрно-правним односима у Босни, Вук је у првом реду имао у виду пространи Зворнички санџак. У крајевима где је хришћанско српско становништво превладавало, као на пример у Семберији, читлучких имања и села било је мање: уз подршку легалне турске власти кнежинска аутономија штитила је сељаке од чи-тлучења и „башења“, од насилног узурпирања сељачке баштине. Познато је да је све до првих година Првог српског устанка – како Вук сведочи народном песмом опевани Иван Кнежевић „био од старина оборкнез од Бијељинског кадилука, који се зове Семберија“.2) Међутим, тамо где локална турска власт није била јака, или где су се појединци муслимани одметнули од власти, читлучење је узимало маха. Тако је „башалук“ наносио штету не само сељацима-баштиницима на спахијској (царској) земљи већ је рушио и саме основе тимарско-спахијског система и слабио ауторитет султанове власти. Ножин-ага или Мула Ножина, из села Маоче, за време дахијске узурпације, прешао је у Београдски пашалук и, по Вуковим речима, „доље се побашио и постао господар“.3) Када се, пред српски устанак 1804. године, Али-бег Видаић сукобио са својим братом Капетан-пашом од Зворника, ступивши у договор са дахијама у Београдском пашалуку, почео је „по наији зворничкој људе на силу читлучити и намјештати субаше по селима“.4) Због тога је против себе изазвао своје рођаке Ибраим-агу и Мемед-капетана, као и Смаил-бега Бегзадића. Али, у оружаном сукобу Али-бег је био јачи. Последица његове премоћи је била: Спреча је била похарана и попаљена, и читлучење настављено уз постављање субаша по многим селима Зворничког санџака.5)

 

Покушај насилне промене у систему политичких и правних установа уоппгге у Турској наишао је на отпор не само код Порте већ и код оних њених представника који су били за одржавање законитости и реформне политике које је у Османском царству заводио султан Селим III. Против узурпације баша у Зворничком санџаку (и уопште у Босанском пашалуку), које је предводио Али-бег Видаић, устао је, такође, сребрнички паша, који је био познат и као непријатељ дахија у Београдском пашалуку.6) Године 1804. босански везир Бећир-паша имао је Портин ферман не само да учврсти власт Мемед-капетана Видаића већ и да заштити Ибраим-агу Видаића, који је, рањен, морао побећи чак у Цариград.7) Спахије Зворничког санџака одреда су заступале Портину политику, полазећи и од заштите својих десечарских права по хришћанским селима, којима је претила опасиост од наметања читлук-сахибијског деветка, као и расељавања раје због зулума. То је било и у интересу управне власти Босанског пашалука да би се мир одржао у Зворничком санџаку, и да се не би „бунаи Срба из Београдског пашалука пренела преко Дрине. Вукови наводи из преговора Бећир-пашиних са Капетан-пашом и са Али-бегом о условима за примирење Јадра: да нема читлука; да се Капетан-паши дају само харач и пореза „и ништа више“; да села (преко својих представника) сама сакупљају царске дације и сељаци „сами између себе да суде и уређују по својој вољи“; затим, да спахије могу долазити у рајина села само Један пут у години, да купе њиов десетак и главницу“8), морали су се. по свој прилици, односити и на остала хришћанска села, нарочито на она која су, до краја 18. века, задржала повластице сеоске, односно кнежинске самоуправе, како је то било у Семберији, Бирчу, Осату, Спречи и другим пределима Зворничког санџака.

 

Вук је одузимање сељачких баштина и читлучење села називао „башењем“, а носиоце тога процеса обеземљавања сељака – „башама“. Он каже: „У Србији и у Босни зову свакога Турчина (који није бег или какав ага) башом (као у Сријему што зову свакога варошанина господа-ром)…“7 8 9) За разлику од спахија који су са спахилука узимали само десетак и главницу, и тек о жетви долазили у рајина насеља10) 11, на читлуцима (и учитлученим селима) положај сељака, кмета, био је – како Вук каже – десет пута гори) У учитлученим селима сељак не само што „сједи на гуђој земљи и у туђој кући“12), него је морао давати читлук-сахибији трећину или половину земаљских производа, тј. производе свога рада. При томе имао је, у својој средини, и стално присутног субашу као представника читлук-сахибије. Међутим, и у Србији и у Босни, односно у Зворничком санџаку, ове читлук-сахибије су, Вук тврди, „народу биле горе и теже не само од спахија, него и од свију осталих Турака“. Али, с том разликом, што су читлук-сахибије у Србији, по Вуку, „према Босан-скијем читлук-сахибијама, били смиље и босиље“.13) Насиље, или урф, било је средство притиска да се сељак „прода“ господару, да не би био извргнут насиљу многих других узурпатора сељачке баштине. У тумачењу постанка читлука, Вук је писао како: „може бити да су гдекоја села још од старина имала оваке своје господаре, али су их понајвише Турци на силу и у различнијем невољама почитлучили“.14) За прилике у Херцеговини Вук је забележио како Мостарац Христо Периновић, око 1838. године, није хтео да „прода на силу“ „неколико кућа од свога читлука“, па је стога морао „оставити своју и кућу и баштину и побјећи у друго царство“, у Аустрију.

 

III

 

У приказивању босанских прилика око средине 19. века, како политичких тако и аграрно-правних, Вук се узима као изворник у два, иначе позната списа која су се формално приписивала другим писцима. То су били: Последњи немири у Босни од Леополда Ранкеа 15), објављени 1834. године, и анонимна брошура Die Christen in Bosnien 16) штампана 1853. године у Бечу, која се иначе приписивала разним ауторима. Иако са ужом тематиком о Босни, ова два рада имала су претензије да на широј основи прикажу политичке и правне основе на којима је почивало Османско царство у нериоду рефорама, као и да укажу на проблеме који су дубоко задирали у друштвени и економски живот Портиних хришћанских пода-ника. У поменутом спису Л. Ранке је сам писао да му је помоћ Вука Кара-џића била „особито корисна“ и да уираво „њему ваља захвалити за сабрану грађу“, те да је овај Ранкеов спис био „израђен по тој грађи“.17)

 

Данас је тешко утврдити у чему је, и колики, био Вуков допринос овој Ранкеовој историјској радњи. Без сумње, општа знања о Босни: о становништву и његовим обичајима, о конфесионалним и сталешким приликама, о појединостима којима се даје слика и колорит овога пашалука, могла су бити само Вукова. Његово је, исто тако, и изношење детаља из политичких прилика у Сарајеву и у зворничком санџаку, до којих је долазио информацијама својих (и кнез-Милошевих) пријатеља, познаника и, уопште, земљака-вилајетлија који су разним пословима из Турске прелазили у Аустрију и Србију (или су као кнез-Милошеви повереници тајним пословима одлазили у Босну). Ранкеу ове појединости, као и многа збивања, нису могле бити познате, нити се он могао упуштати у приказивање босанског друштвеног ентеријера без стручног ослонца на неког доброг домаћег познаваоца, слично као што је то урадио пишући своју Die Serbische Revolution (1829).

Тако, сачуване кратке Вукове белешке о босанским политичким приликама за време везировања Џелалудип-паше, па до Намик-паше Моралије и Градашчевићевог покрета 1831-1832. године, налазе се у подлози Ранкеових написа о политици султана Махмуда II према Босни између 1820. и 1832. године.18) Сам Ранке, у писму Вуку од 31. јануара 1833. го-дине, пише да му прибави податке о босанском покрету, па каже да их он, Вук, „без сумње“ најбоље познаје.19) Вук лично посебно није писао о овом знаменитом периоду босанске прошлости (иако има, са друге стране, и мишљења да је такав његов спис постојао и да се изгубио) који се завршио сломом политичке моћи конзервативних снага босанског мусли-манског друнггва, посебно јаничарског оџака и самовласних „баша“, као што није посебно писао ни о земљишним односима у Босни. Па ипак, аноним брошуре Die Christen in Bosnien (1853) сматрао је потребним да нагласи како „веома заслужни познавалац јужнословенске земље и обичаја Вук Стефановић Караџић наводи неке примере како у Босни и у Херцеговини, чак и у наше време, настају читлук-сахибије“20), наводећи при томе и више пасажа са примерима из којих се препознају Вукова казивања и Вуково писање.21)

 

Да је Вук имао интересовање, али и намеру да се позабави опширније аграрно-правним односима у Босни, може се видети из више одредница из аграрне и имовинско-поседничке проблематике које је донео још 1818. године у свом Српском рјечнику. Међутим, из његове забелешке под насловом „Неки српски захтеви у Порте“ види се суштина аграрно-правних сукоба која је доводила рају у непријатељство не само са носиоцима непосредне феудалне експлоатације, са моћним беговима, капетанима и агама већ и са Портином управом и њеном државном пореском политиком, ераром. Ти захтеви – настали, како се чини, у периоду између објављивања Гилханског хатишерифа 1839. и Тахир-пашиних реформи у Босни пред револуцију 1848. у Европи (Вук их није датирао) – били су симптоматични за општи положај сеоске раје свуда у Османском царству, а посебно у Видинском санџаку и Босанском пашалуку, па их ваља доследно навести. Вук је то забележио редом:

 

„1) Да се укину читлуци.

 

2)         Да се десетак не даје под закуп.

 

3)         Војница да се укине.

 

4)         Све дације да се саставе у једно, и /да/ се дају двапут у години; али да их не купе Турци него Срби.

 

5)         Хришћани сами себи да суде.

 

6)         Да буду Срби пандури и буљубаше.

 

7)         Да беспослени Турци не иду по селима.

 

8)         Турци кад путују да не иду Хришћанима на конак гдје имају ха-нови, а гдје ханова нема, да плаћају све одмах.

 

9)         Иштира или камере кад би се искало од народа, да се плаћа од-мах по обичној цијени и да се од Хришћана никад не иште више него од Турака.

 

10)       Оружје или да се да и Хришћанима или да се узме и од Турака“. 22)

 

Како се види, Вук је опигге захтеве хришћанског сеоског станов-нинггва, али и уопште раје у Турској, таксативно навео, и то у сфери и политичких као и економских односа турске власти према својим поданицима. Ови захтеви су, свакако, били из каснијих времена, негде око половине 19. века, што се може видети из унутрашње, „дипломатичке“ анализе текста ових забележака.

 

На крају, о Вуковим проучавањима проблема турске управе и аграрно-правних односа у Босанском пашалуку најкраће се може рећи да саопштења која је изнео имају двоструку важност: што су чињенично приказала неке од појава и догађаја, чији је значај за историју тога вре-мена био од несумњивих последица, и што су указала на неке процесе који су били карактеристични за управни систем Османског царства, па и за политичку прошлост Босне прве половине 19. века.

1) О приликама у Османском царству, с посебним освртом и на Босански пашалук, видети посебно две новије студије: Васиљ Поповић, Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839-1861), Београд 1949; Владимир Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године, Београд 1971. Видети и: Историја српског народа, пета књига, први том (Српски народ у Босанском пашалуку у првим деценијама XIX века), Београд 1981, 226-232.

2) Вук Стеф. Караџић, Скупљени историски и етнографски списи, Београд 1898, 291-292.

3) Нав. д., 21.

4) Нав. д., 8.

5) Нав. д., 17.

6) Нав. д., 23.

7) Нав. д., 25; 24, 35.

8) Нав. д., 36.

9) Вук Караџић, Српски рјечник. Сабрана дела Вука Караџића, књига друга (прво издање 1818, у Бечу), Београд 1966, 23 (зиб: Баша).

10) Нав. д., 781 (зиб: Спаија).

11) Нав. д., 903 (зиб: Читлук-Сахибија).

12) Нав. д., 288 (зиб: Кмет).

13) Вук Стеф. Караџић, Српски рјечник, четврто државно издање, Београд 1935, 855 (зиб: читлук).

 

14) Нав. м.

15) Голуб Добрашиновић, Вуково интересовање за Босну. – Прилози за КЈИФ, књига двадесет шеста, свеска 1-2, Београд 1960, 87-88. – Видети шире:

Леополд Ранке, Србија и Турска у деветнаесШом веку, превео Стојан Новаковић, Београд 1892, 275; 277-298, 301-312 и даље.

16) Die Christen in Bosnien. Ein Beitrag zur näheren  Kenntnis der Verthältnisse der Bosnicshen  Raaja zu den Türken, Wien 1853. – Брошура прештампана, затим и преведена у: Сабрана дела Вука Караџића, књига шеснаеста, Београд 1969, 241-266, 528-550.

17) Л. Ранке, Нав. д., 279.

 

18) Видети: Радослав Перовић, Неколико прилога за историју I и II српског устанка (sub: 2. О белешкама из босанске историје послатим Л. Ранкеу). – Зборник Музеја Првог српског устанка, 1Н-1У, Београд 1964-1965, 193-197. – Потпуни текст Вукових бележака видети у: Сабрана дела Вука Караџића, књига шеснаеста, 201-202, 490-500 (у редакдији Радована Самарџића).

19) Љубомир Стојановић, Вукова преписка, књига пета, Београд 1910, 659. – Видети и: Рад. Перовић, Нав. д., 195.

20) Сабрана дела Вука Караџића, књига шеснаеста, 23-24; 546.

21) Нав. д., 546-548.

22) Вук Карацић, Скупљени историски и етнографски списи, Београд 1898, 222

 

Текст преузет из књиге: Владимир Стојанчевић „Из историје Срба у Босни и Херцеговини“, Београд 2002, стр 9-15

 

 

 

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top