Личност Војводе Петра Мркоњића

23477073_1128558410613699_884335069_n.jpg
Подели:

 

Из сећања и причања свих његових живих четника види се да је личност Војводина све освајала, па и многе његове противнике. Према четницима је био вазда расположен, отменог држања, а братског разговора. Био је вазда и строг у четничком реду, али и праведан. Ради тога су четници и волели и поштовали свога Војводу. Четницима је било познато да је он владарски син. Гледали су сваки дан његове личне патње: пребијање на буковим жилама, по којима је прострта бујад (папрат); гладовање, кад им је Аустрија по више дана пленила хлеб. Једном поп Самуило Остојић чује да више дана плени хлеб аустријска погранична жандармерија за Војводине чете. Донесе му ручак у логор. Нашао је и Војводу и све четнике гладне.

Војвода врати ручак с ријечима: „Кад не можемо сви да ручамо не ћу ни ја сам.“ Поп Самуило је вратио ручак.

Те је све ратничке патње подносио без роптања сасвим хладнокрвно. Више га је патило запиткивање појединих чланова усташких одбора, који су се хтели тиме да додворе Књазу Милану, и сплетке него четничке патње.

Последице су се тих сплетака осетиле: у боју на Уни, на скупштини у Јамници и код случаја са Ристом Котуром. Све је то Војвода јуначки подносио и показао вазда присебност и широку памет, која на све обраћа пажњу и све узимље у обзир.

И У Босанском Устанку као и у Светском рату имао је борбу на три фронте: дошао је да се бори, против Турске; аустријска га је погранична полиција хтела, да ухвати и свака је кола за његове чате пленила; агенти Књаза Милана почели су најпре да сплеткаре, а после почеше да траже човека, који ће га из заседе да смакне.

Био је у једном окршају и рањен, али је сакрио од четника. – Једном, вели Лазо, изненада уђем у Војводину колибу, кад ли он превија рану. „Шта је то“? запитах ја зачуђено.
„Шути не казуј четницима, да се плаше“ био је одговор Војводин. – Где је год знао, да би страдали неби дао ићи:

„Превари Турчин постави бусију, па поби.“

–И певао је, вели Лазо, са нама четницима. Најволио је да пева некакву песму „Како се руши Цариград“ Ми смо му четници најрадије певали:

„Бјежте Турци за рана,
Ето попа Карана
Још ће бити и грђе
Када дође Карађорђе
Све је прошло и ово ће проћи
Карађорђе у Босну ће доћи.

њему, вели Лазо, драго па се све смије. –

Стари његов четник Никола Џакула из Добросела прича:

– Нијесам видио човека у свом животу хитријег. Хитар је ко ум. У борби повади сабљу и карабин преко рамена па гласно командује: „Напред браћо“. Часком се вучки створи код задњих редова, па на десно и лево крило и опет напред. Чује се само где неком четнику рече: „Туна“

Његов четовођа, а доцнији Војвода Триво Бундало прича: – Седимо једном под буквом у планини. Киша пада и залева низ гране за врат, а поток тече испод грана, на којима седимо. Гладни смо. Више дана плени аустријска жандармерија хлеб за нас. Тада ће нам Војвода:

„Видите, браћо, како се патимо. Повукла ме крв из толике даљине, не били вас избавио из душманских руку и пребијам се овде на буковим жилама. Имање моје, да је претворити у злато напунило би ову букву. Све сам то дошао да потрошим, па и живот да дадем за ослобођење моје драге Босне. А они ме обеђују да радим у споразуму с Турцима“.

Силан је био лични утицај Војводе Мркоњића не само у Босанској Крајини, куда је чете водио него и по пограничним местима Хрватске у Банији и Кордуну.

Залазио је и у сеоске куће и српске и хрватске.

Имао је разговоре – како износи Коста Херман у службеним „Српским Новинама“ 1913. – и на Марковом Тргу у Загребу, где је одседао под именом Сонино.

Ипак је прозрео намере Хубмајера, за кога је рекао попу Самуилу Остојићу: „Гони тога гада из куће, он на нешто друго иде“. – Имао је врло много пријатеља, који су му дојављивали и кретање аустријске жандармерије и војске и намере Књаз-Миланових агената. Из штампане цедуље попу Алекси Остојићу види се како је и прије чуо, да иде војска аустријска за њега, и од попа Алексе дознаје, да су и две кумпаније. Многи се Срби и Хрвати сећају и сад тога њиховог великог госта.

 

Милан Карановић, Четовање војводе Петра Мркоњића
– Краља Петра – по Босанској Крајини 1875 – 76,
По причању његовог четника посилног, Сарајево 1921, 64 – 69.

 

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top