Ličnost Vojvode Petra Mrkonjića

23477073_1128558410613699_884335069_n.jpg
Podeli:

 

Iz sećanja i pričanja svih njegovih živih četnika vidi se da je ličnost Vojvodina sve osvajala, pa i mnoge njegove protivnike. Prema četnicima je bio vazda raspoložen, otmenog držanja, a bratskog razgovora. Bio je vazda i strog u četničkom redu, ali i pravedan. Radi toga su četnici i voleli i poštovali svoga Vojvodu. Četnicima je bilo poznato da je on vladarski sin. Gledali su svaki dan njegove lične patnje: prebijanje na bukovim žilama, po kojima je prostrta bujad (paprat); gladovanje, kad im je Austrija po više dana plenila hleb. Jednom pop Samuilo Ostojić čuje da više dana pleni hleb austrijska pogranična žandarmerija za Vojvodine čete. Donese mu ručak u logor. Našao je i Vojvodu i sve četnike gladne.

Vojvoda vrati ručak s riječima: „Kad ne možemo svi da ručamo ne ću ni ja sam.“ Pop Samuilo je vratio ručak.

Te je sve ratničke patnje podnosio bez roptanja sasvim hladnokrvno. Više ga je patilo zapitkivanje pojedinih članova ustaških odbora, koji su se hteli time da dodvore Knjazu Milanu, i spletke nego četničke patnje.

Posledice su se tih spletaka osetile: u boju na Uni, na skupštini u Jamnici i kod slučaja sa Ristom Koturom. Sve je to Vojvoda junački podnosio i pokazao vazda prisebnost i široku pamet, koja na sve obraća pažnju i sve uzimlje u obzir.

I U Bosanskom Ustanku kao i u Svetskom ratu imao je borbu na tri fronte: došao je da se bori, protiv Turske; austrijska ga je pogranična policija htela, da uhvati i svaka je kola za njegove čate plenila; agenti Knjaza Milana počeli su najpre da spletkare, a posle počeše da traže čoveka, koji će ga iz zasede da smakne.

Bio je u jednom okršaju i ranjen, ali je sakrio od četnika. – Jednom, veli Lazo, iznenada uđem u Vojvodinu kolibu, kad li on previja ranu. „Šta je to“? zapitah ja začuđeno.
„Šuti ne kazuj četnicima, da se plaše“ bio je odgovor Vojvodin. – Gde je god znao, da bi stradali nebi dao ići:

„Prevari Turčin postavi busiju, pa pobi.“

–I pevao je, veli Lazo, sa nama četnicima. Najvolio je da peva nekakvu pesmu „Kako se ruši Carigrad“ Mi smo mu četnici najradije pevali:

„Bježte Turci za rana,
Eto popa Karana
Još će biti i grđe
Kada dođe Karađorđe
Sve je prošlo i ovo će proći
Karađorđe u Bosnu će doći.

njemu, veli Lazo, drago pa se sve smije. –

Stari njegov četnik Nikola Džakula iz Dobrosela priča:

– Nijesam vidio čoveka u svom životu hitrijeg. Hitar je ko um. U borbi povadi sablju i karabin preko ramena pa glasno komanduje: „Napred braćo“. Časkom se vučki stvori kod zadnjih redova, pa na desno i levo krilo i opet napred. Čuje se samo gde nekom četniku reče: „Tuna“

Njegov četovođa, a docniji Vojvoda Trivo Bundalo priča: – Sedimo jednom pod bukvom u planini. Kiša pada i zaleva niz grane za vrat, a potok teče ispod grana, na kojima sedimo. Gladni smo. Više dana pleni austrijska žandarmerija hleb za nas. Tada će nam Vojvoda:

„Vidite, braćo, kako se patimo. Povukla me krv iz tolike daljine, ne bili vas izbavio iz dušmanskih ruku i prebijam se ovde na bukovim žilama. Imanje moje, da je pretvoriti u zlato napunilo bi ovu bukvu. Sve sam to došao da potrošim, pa i život da dadem za oslobođenje moje drage Bosne. A oni me obeđuju da radim u sporazumu s Turcima“.

Silan je bio lični uticaj Vojvode Mrkonjića ne samo u Bosanskoj Krajini, kuda je čete vodio nego i po pograničnim mestima Hrvatske u Baniji i Kordunu.

Zalazio je i u seoske kuće i srpske i hrvatske.

Imao je razgovore – kako iznosi Kosta Herman u službenim „Srpskim Novinama“ 1913. – i na Markovom Trgu u Zagrebu, gde je odsedao pod imenom Sonino.

Ipak je prozreo namere Hubmajera, za koga je rekao popu Samuilu Ostojiću: „Goni toga gada iz kuće, on na nešto drugo ide“. – Imao je vrlo mnogo prijatelja, koji su mu dojavljivali i kretanje austrijske žandarmerije i vojske i namere Knjaz-Milanovih agenata. Iz štampane cedulje popu Aleksi Ostojiću vidi se kako je i prije čuo, da ide vojska austrijska za njega, i od popa Alekse doznaje, da su i dve kumpanije. Mnogi se Srbi i Hrvati sećaju i sad toga njihovog velikog gosta.

 

Milan Karanović, Četovanje vojvode Petra Mrkonjića
– Kralja Petra – po Bosanskoj Krajini 1875 – 76,
Po pričanju njegovog četnika posilnog, Sarajevo 1921, 64 – 69.

 

 

Donirajte ili se reklamirajte na „Srbi u Bosni i Hercegovini kroz epohe i sudbine“ jedinom sajtu na svijetu koji opisuje život našeg naroda na prostorima BiH od naseljavanja Srba u 7. vijeku do odbrambeno-otadžbinskog rata a kroz prizme političke, kulturne i duhovne istorije.
Podeli:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top