УТИЦАЈ ПОКРЕТА ЗА ЦРКВЕНО-ШКОЛСКУ АУТОНОМИЈУ НА ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕЛИТЕ У ПОКРАЈИНАМА БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

11-mostar.jpg
Подели:

Јован Дучић, Душан Васиљевић, Атанасије Шола, (сjеде) Алекса Шантић, Ристо Бошковић и Милош Радуловић (извор фотографије „Новости“)

 

Аутор: Стојанка Лужија

 

Зборник радова „120 година од почетка борбе српског народа у БиХ за црквено-школску самоуправу (1896–2016)“, Бањалука 2017, 119-127

Апстракт: У наведеном раду говорићемо како је борба Срба за црквено-школску аутономију, поведена од стране православне трговачке буржоазије, резултирала не само добијањем ограничених права у облику
Уредбе, него и о њеном утицају на сазријевање српског националног покрета у Босни и Херцеговини. Пратићемо како је интелектуална омладина у сјенци трговачке буржоазије сазријевала у политичку елиту цијенећи заслуге старијих, али и настојећи да учи на њиховим грешкама. Затим како је из судара двије различите визије о наставку националне борбе након Уредбе дошло до организовања политичке елите код Срба, генерацијски и програмски подијељене. Ми ћемо пратити њено дјеловање у облику народних
покрета, окупљених око истакнутих листова, све до институционалног организовања у облику политичке партије.

Кључне ријечи: црквено-школска аутономија, трговачка буржоазија, интелектуална елита, Срби, Босна и Херцеговина. Темељи црквено-школске општине су постављени још у XVII вијеку1, док су и Босна и Херцеговина улазиле у састав Османског царства. Ова установа пружала је гаранцију православном народу да ће његови вјерски и народни интереси бити заштићени. Аустроугарском окупацијом, нова
власт у покрајинама је номинално признала постојање црквено-школских општина. Али је већ у првим годинама окупације повела жустру акцију да се сузе ингеренције општина и да се Српска православна црква стави под контролу политичке власти. Савезника у провођењу оваквих идеја пронашли су у Васељенској патријаршији, која је 1880. године закључивши Конвенцију са Аустроугарском препустила цару право избора и постављања православних митрополита у Босни и Херцеговини.2 Даље интенције власти на сужавању права црквено-школских општина код Срба уклопиле су се у званичну политику окупационе управе, коју је тада персонификовао Бењамин Калај, заједнички министар финансија.

Када је 1896. године поведена борба за црквено-школску аутономију, као вође покрета истакли су се припадници трговачког слоја код Срба, познати као угледни и богати домаћини. Неки од њих, као Глигорије Јефтановић3 су захваљујући својим, прије свега трговачким пословима, били познати и ван провинција Босне и Херцеговине. Доласком окупационе, аустроугарске власти, Јефтановић увећава свој капитал, тако што добија право лиферације робе за окупациону војску, те издаје станове за војску и чиновнике.4 Ипак, то није умањило његов углед међу сународницима у току аутономне борбе. Поред Глигорија Јефтановића истакнута фигура у аутономном покрету био је и Војислав Шола.5 Савременици су га цијенили као племенитог и дарежљивог добротвора. На гласу је био као образован човјек, полиглота, надахнут идејама европског национализма.6 Даљим развојем борбе као значајне личности у покрету појављују се: богати трговац Коста Кујунџић, предсједник црквено-школске општине Ливно, затим из Мостара, Владимир М. Радовић, као и представници нижег свештенства, свештеници Стјепо Трифковић из Сарајева и Тодор Илић из Тешња.7

Борба Срба за црквено-школску аутономију, предвођена танким слојем трговачке буржоазије, имала је доста сужен програм дјеловања. Овај програм је био ограничен на вјерско-просвјетно поље и као такав није успио трајно мобилисати шири сеоски сталеж. Српском кмету, који није имао ни основна права, питање избора митрополита и отварања школа у градовима није било примарно. Једина парола која је привлачно дјеловала на све слојеве српског друштва била је – борба против власти.

Тактика Аустроугарске у току борбе за црквено-школску аутономију за Србе у Босни и Херцеговини, је била одуговлачење, са јасном тежњом да се вође покрета и народ исцрпе, те да на крају пристану на од владе понуђене услове. Све то је створило привид, да се, како су године одмицале, рјешење питања црквено-школске аутономије чинило све неизвјесније, па су исаме вође аутономног покрета све више нагињале компромису.

Покрет је скоро до краја борбе задржао своју компактност, али су се унутар њега спорадично јављали иступи различитих мишљења о евентуалном крајњем циљу борбе. Тако је Никола Кашиковић, уредник листа „Босанска вила“, почео да се залаже за прихватање „уже аутономије“, која би према њему представљала полазну тачку за проширење самоуправе.8 Идеја није прихваћена, а сам Кашиковић је почео да се удаљава од покрета.

Строго се водило рачуна да се ударна сила којом је вођена борба не „разводни“ расипањем енергије, људства и новца у другим правцима. То се првенствено односило на оснивање свих врста националних институција, па чак и оних културно-просвјетног карактера. Тако да кад су Шћепан Грђић и млади професор Ђорђе Ђокић покренули акцију за оснивање „Просвјете“ у Сарајеву, вођа аутономног покрета Глигорије Јефтановић је исказивао бојазан да би та акција могла да одврати пажњу од борбе за вјерско просвјетну аутономију.9 Све је било подређено аутономној борби.

Тако је и покретање националног листа „Српска ријеч“ требало да послужи циљевима ове борбе. Српска ријеч је тако постала први политички лист код Срба у Босни и Херцеговини који је успио дуже да се одржи. Она се залагала да српски народ у Босни и Херцеговини избори за себе право на „самоопредјељење и учешће у законодавству, управи и судству“.10

Иако је Глигорије Јефтановић био вођа покрета и његова најпрепознатљивија фигура, у редовима младих интелектуалаца почела је да се јавља опозиција његовом ауторитативном вођењу аутономног програма.
Међу првима се издвојио др Лазо Димитријевић. Он је Јефтановићевом ауторитету задао највећи ударац када је, без његовог знања, основао друштво „Српска бесједа“.11

Не само да је генерацијски јаз удаљио старе вође покрета и младе интелектуалце, него и различите визије о наставку националне борбе. Млади интелектуалци, након школовања на факултетима у иностранству и повратка у отаџбину, иступили су јавно против опортунистичког држања старих вођа према режиму. Омладина се дрзнула да преиспитује старе вође и њихово вођство.

Преломни тренутак наступио је крајем 1903. године, када су вође аутономне борбе постигле договор с режимом, одступајући тиме од радикалног курса и тежећи компромисном рјешењу.12 Тако је отворен пут за доношење Уредбе (Статута) о регулисању црквено-школске аутономије за Србе у Босни и Херцеговини. Напослијетку, усаглашена Уредба коју су предали митрополити, усвојена је у Васељенској патријаршији 13. јуна 1905. године.13

Након тога млада интелигенција је почела да поставља питање да ли се Уредбом добио максимум тражених права, да ли су вође поклекле и пристале на понуђено, само да би борбу окончале? Актуелизовањем ових питања омладина се директно конфронтирала старим вођама. Тиме је јаз унутар српског националног покрета постао видљив.

Омладинци су иступили са захтјевом да се у Патријаршији усвојена Уредба, објави прије званичне санкције владара, тако што би се сазвала конференција представника свих општина. За објављивање Уредбе били су и Коста Кујунџић, свештеник Стјепо Трифковић, владика Зимоњић, па чак и Глигорије Јефтановић.14

Иако су старе вође декларативно подржале могућност да се Уредба прије санкције представи на скупштини народу, стварне воље за такав потез није било.15

Они су и прије званичне санкције владара Уредбу сматрали коначним рјешењем, којом је, по њима, за српски народ у Босни и Херцеговини добијен максимум у домену црквено-школске аутономије.

Око питања Уредбе избио је сукоб и у „Српској Ријечи“, иако су коријени неслагања уредништва и Управног одбора сезали и много дубље. Наиме, уредништво, а прије свега Васиљ Грђић16, као главни уредник, налазили су се под константним притиском старих вођа да пишу што лојалније и да не критикују Уредбу.17 Што су они стварно настојали и да чине, цијенећи и поштујући жртве које су старе вође поднијеле у аутономној борби, а исто тако настојећи да се очува јединство у народу. „Српска ријеч“ је трагом те
идеје водиље током јануара и фебруара 1905. године (бројеви 2-44) доносила и „одабране“ дијелове Уредбе.18 Након санкционисања Уредбе од стране владара, расцјеп у српском покрету је постао видљив. Тада већ разријешени главни уредник „Српске ријечи“, Васиљ Грђић, је записао: „Толико само могу рећи, да се задња народна ријеч није чула и да уредба није донесена уз пристанак народа. Због тога штатут није примљен нигдје са весељем“.19

Српски национални покрет се нашао на прекретници. Омладина је сматрала да завршетком вјерско-просвјетне борбе, треба да отпочне национална. С друге стране, старе вође су прозивале омладину да је незахвална. Нарочито снажна опозиција донијетој Уредби се развила у Мостару, па се Војислав Шола жалио да омладина не поштује његов дотадашњи труд, ни његове материјалне жртве. Носиоци те мостарске опозиционе групе су били млади интелектуалци, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић и Душан
Васиљевић.20

Сукоб у српском покрету су распиривале и разне брошуре које су у то вријеме угледале свјетлост дана. У једној брошури из 1905. године, која је изашла у Дубровнику, аутор се критички осврће на писање „Српске ријечи“, оптужујући је да се оглушила о приговоре „неколико младих људи“ против „нове вјерске просвјетне уредбе“.21 Ова брошура узима у заштиту бивше уреднике, хвали и подржава омладину, а вође аутономног покрета Јефтановића, Кујунџића и Шолу назива агама, уз образложење да имају чифлуке и кметове. Вођама чак оспорава и легитимитет, тврдећи да нису изабрани за народне представнике од већине православних у Босни и Херцеговини.22

Да су се вијести о различитим ставовима вођа и омладине прошириле и ван граница покрајина свједочи и писање београдске Политике. Наиме, Политика у чланку од 16. јуна (29. јуна) из 1905. године, доноси извјештај из Босне и Херцеговине у којем се каже да се „омладина већ пробудила“, те да се „осјећа жив покрет“. Даље преноси да омладина није успјела да се организује, јер није хтјела да се замјери старим вођама. А што се тиче става омладине према Уредби, Политикин извјештач сматра да ће је омладина
одбацити као дјело аустријске дипломатије.23

Након санкције владара Уредба је добила законску снагу. У српском аутономном покрету осјећао се горак укус „тријумфа“. Права „Пирова побједа“, коју су старе вође настојале да ставе ad acta и да се посвете трговачким пословима и личном економском уздизању. Млада интелигенција више није крила огорчење старим вођама. Тројица младих интелектуалаца, др Јово Малић из Сарајева, адвокат из Мостара, Душан Васиљевић и професор Шћепан Грђић у разговору с једним новинаром су потврдили да је омладина замјерила народним првацима што нису сазвали скупштину, на којој би народ прије санкције упознали са Уредбом. Надаље су указали да између интелектуалаца и старих вођа постоје „извјесне начелне разлике“.24

У складу са санкционисаном Уредбом избори за црквено-школске општине и епархијске савјете проведени су у току октобра и новембра 1905. године. Заоштреност снага између двије струје у српском покрету била је тада на врхунцу. „Српска ријеч“ је у то вријеме покренула серију чланака под насловом „Наша омладина“ у којима су оштро напали младе интелектуалце.25

Резултати избора су потврдили да су старе вође имале и даље велики утицај и углед међу бирачима. Наиме, у Мостару је за предсједника црквено-школске општине поново изабран Војислав Шола, у Ливну Коста Кујунџић, док је у Сарајеву апсолутни тријумф остварио Глигорије Јефтановић.26

Јефтановићевом побједом показао се његов неприкосновени утицај у Сарајеву. Млада интелигенција је из тог разлога за центар свог дјеловања изабрала Мостар. Град чије је православно становништво у току борбе за црквено-школску аутономију поднијело највеће жртве. Дјеловање мостарске православне интелигенције осјећало се од почетка аутономне борбе, јер је она своје ставове везане за политички, културни, просвјетни и привредни живот настојала да изрази преко листа „Српски вјесник“, коју је у Мостару излазио од 1897-1907. године.27 Међутим, овај лист се од почетка излажења налазио под снажним притиском цензуре, а послије смрти оснивача листа, Владимира Радовића, „Српски вјесник“ касни са штампом због цензуре и нередовно излази, сводећи се на свега неколико бројева годишње.28 Зато се крајем 1906. године међу младом интелектуалном елитом јавила жеља да се покрене нови политички лист. Тиме почињу припреме за покретање листа „Народ“. Међу оснивачима овог листа су се нашли: Петар и Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Лука Грђић, Душан Васиљевић, Атанасије Шола, Коста Костић, Милан Радуловић и Лазар Милићевић. Лист је званично покренут 1. јануара 1907. године. На приједлог Николе Стојановића,29 за главног уредника „Народа“ изабран је Ристо Радуловић Ринда,30 док је као власник био назначен др Урош Круљ.31 Покретањем „Народа“ млада интелектуална елита је добила политички лист посредством кога је могла да пласира своје политичке ставове и да настави национално-политичку борбу против окупационог режима. За разлику од старих вођа аутономног покрета, интелектуална омладина је била доста радикалнија. Они се нису задовољавали објављеним реформама, тражили су шира права и веће слободе у свим сферама живота Срба у Босни и Херцеговини.

Процес организовања политичких група око листова настављен је и након оснивања „Народа“. Пар мјесеци након „Народа“ у Бањој Луци је покренута „Отаџбина“, као још један национално-политички лист. Програм „Отаџбине“ се, слично као и „Народов“ залагао за борбу „против овог система“, с циљем да се „народу извојује потпуна аутономија“.32 Оно што је разликовало ова два програма јесте радикалнији став „Отаџбине“ о потреби рјешења аграрног питања. То је било везано за чињеницу да је „Отаџбина“ настојала да за себе веже обесправљено сеоско становништво.

Ова поцијепаности српског националног покрета манифестовала се углавном иступима посредством три различита политичка листа. Ипак, у мају 1907. године јавила се идеја о заједничком дјеловању свих српских представника у националном покрету, и представника трговачке буржоазије и младе интелигенције. Први корак је учињен помирљивом „Сарајевском резолуцијом“, којом је као народни интерес истакнута пријека потреба политичког организовања. Тако су створени услови да се опортунизам, раскол
и сукоб замијене политичким прагматизмом. С тим у вези, на Митровданској скупштини, која је одржана у Сарајеву од 27. до 31. октобра 1907. године у присуству 71 делегата основана је Српска народна организација.33 На тај начин српска политичка елита у Босни и Херцеговини је стекла платформу за јединствени наступ према окупационом режиму. Институционализовање српског национално-политичког покрета и његово стављање у оквире једне политичке партије, било је компромисно рјешење, које као такво није успјело да надживи увођење парламентаризма у анектираним покрајинама.

 

 

1 „Установу сабора и бирање клисара видимо као готов факат године 1658. године. 1656.
изгорела је црква и када је од власти стигла дозвола за грађење нове цркве, састао се сабор и
изабрао одбор за грађење. При крају године састао се код цркве опет сабор и изабрао саграђеној
цркви клисаре.“ Владислав Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18.
вијеку, Сарајево, 1928, 99; Владислав Скарић, Изабрана дјела I. Сарајево и његова околина од
најстаријих времена до аустроугарске окупације, приредио Милорад Екмечић, Сарајево, 1985,
110-111.

2 Sammlung der für Bosnien und die Hercegovina erlassenen Gesеtze, Verordnungen und
Normalweisungen, I Band, Declaration des ökumenischen Patriarchen in Constantinopel vom 28. März
1880; betreffend die provisorische Regelung der Verhältnisse der griechisch-orientalischen Kirche in
Bosnien, Wien, 1880, 322-323.

3 Глигорије Јефтановић (1841-1927) је био изданак познате сарајевске трговачке породице
Јефтановића. Као најмлађи син познатог сарајевског трговца Манојла Јефтановића, насљедио је
и наставио очев трговачки посао. Школовао се у трговачкој школи у Бечу, гдје је научио њемачки
језик, те стекао прва знања о међународној трговини. Sonja. M. Dujmović, Sarajevska srpska čaršija
1918-1941. Između tradicije i modernizma, Beograd, 2015, 157 (докторска дисертација одбрањена на
Филозофском факултету у Београду; сајт https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:10113/bdef:Content/
download; приступљено 15. јануара 2017. године).

4 Sonja. M. Dujmović, Sarajevska srpska čaršija 1918-1941. Između tradicije i modernizma, 163-164.

5 Војислав Шола (1863-1930) је рођен у Мостару. Био је потомак познате трговачке породице и
предсједник мостарске црквено-школске општине. Ђорђе Микић, Војислав Шола (1863-1930),
национални борац и политичар, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, бр. 1,
Бања Лука, 2009, 219.

6 М, Војислав Шола, Босанска вила, бр. 2, Сарајево, 31. јануара 1905, 17-19.

7 Божо Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, Сарајево,
1982, 205, 273; Никола Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880-1920); Дневник
од године 1914. до 1918, припремио и предговор написао Миле Станић, Београд, 2015, 112-113
(даље у тексту Никола Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880-1920); Дневник од
године 1914. до 1918); Владислав Скарић, Верско-просветна борба православних Срба, Босна и
Херцеговина под Аустро-Угарском управом, Београд, 1934, 41.

8 Божо Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, 386.

9 Никола Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880-1920); Дневник од године 1914.
до 1918, 48.

10 Mustafa Imamović, Pravni položaj i unutrašnji politički razvitak Bosne i Hercegovine od 1878. do
1914, Sarajevo, 1976, 150; Душан Васиљевић, О Босни и Херцеговини (предавање предсједника
Српске народне организације у Босни и Херцеговини, држано 12. априла 1909. у Друштву
Славенске Узајамности у Петрограду), Београд, 1909, 38.

11 „Лазо Димитријевић је још као студент са Петром Кочићем и друговима у Бечу 1901. године био
главни аутор студентског меморандума упућеног министру Калају, којим је осуђена цјелокупна
окупаторска политика Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини.“ Божо Маџар, Покрет Срба
Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, 408.

12 Васиљ Грђић, Ријеч двије о нашем спору, Нови Сад, 1906, 8; Васиљ Поповић, Национална
Босна и Херцеговина и Васиљ Грђић, Споменица Васиља Грђића, Сарајево 1935, репринт издање,
Билећа-Гацко, 2002, 177.

13 Божо Маџар, нав. дјело, 414.

14 Васиљ Поповић, Национална Босна и Херцеговина и Васиљ Грђић, Споменица Васиља
Грђића, 179-180.

15 „Када се један од оне двојице наших изасланика касније састао с г. Г. Јефтановићем питао
га је! „Шта је? Што је сазивате збор, кад сте пристали?“ Он му је одговорио : „Није се могло;
врућина је, људи су по бањама.“ Васиљ Грђић, Ријеч двије о нашем спору, 21.

16 Васиљ Грђић (1875-1934) је рођен у Гацку. Гимназију је похађао у Сарајеву, а даље образовање
је наставио на факултетима у Бечу и Грацу. По повратку у Босну и Херцеговину постаје секретар
друштва „Просвјета“. Затим се истиче као национални борац, публициста, идеолог Српске
народне организације, народни посланик у босанскохерцеговачком Сабору. Био је ухапшен и
у Бањалучком велеиздајничком процесу осуђен на смрт, па помилован и осуђен на доживотну
робију, из затвора у Зеници је пуштен 1. новембра 1918. После рата указом од 26. октобра
1931. пензионисан је као инспектор Министарства просвете. Ђорђе Пејановић, Васиљ Грђић-
живот и дјело, Споменица Васиља Грђића, 16-21; Никола Стојановић, Младост једног поколења
(Успомене 1880-1920); Дневник од године 1914. до 1918, 43.

17 „Пишите блаже, умјереније, удешавајте политички преглед да Аустрија долази напријед,
не смијете писати против уредбе, не смијете критиковати рад одборника, не будите неозбиљна
дрекавачка претјерана опозиција.“ Васиљ Грђић, Ријеч двије о нашем спору, 17; Божо Маџар,
Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, 422; Васиљ Поповић,
Национална Босна и Херцеговина и Васиљ Грђић, Споменица Васиља Грђића, 177-178.

18 К, Плод осмогодишње борбе за вјерско просвјетну автономију у Босни и Херцеговини,
Дубровник, 1905, 26.

19 В. Грђић, Ријеч двије о нашем спору, 22.

20 Светозар Ћоровић (1875-1919) је био српски књижевник и народни посланик у
босанскохерцеговачком Сабору. Jugoslovenski književni leksikon, Novi Sad, 1984 (drugo izdanje), 124. Алекса Шантић (1868-1924), пјесник. Рођен је у трговачкој породици у Мостару. Био је оснивач културно-просвјетног друштва „Гусле“. Заједно са Светозаром Ћоровићем уређивао књижевни лист „Зора“. За вријеме анексионе кризе пребјегао у Италију и ставио се на располагање српској Влади. Алекса Шантић, Песме, приредио Драгиша Живковић, Сремски Карловци, 2003 (треће издање), 235-236: Душан Васиљевић (1871-1951), адвокат, политичар, потпредсједник СНО, члан Великог вијећа српско православне аутономије за Босну и Херцеговину. Никола Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880-1920); Дневник од године 1914. до 1918, 91; Божо Маџар, нав. дјело, 419-420.

21 К, Плод осмогодишње борбе за вјерско просвјетну автономију у Босни и Херцеговини, 3-5.

22 Исто, 8, 3-5.

23 Ђ, Писмо из Босне-Херцеговине, Политика, број 511, Београд, четвртак 16. јун 1905, (Сарајево,
12. јуна), 1.

24 Đorđe Mikić, Zapažanje novinara Stevana Milićevića o političkim prilikama u Bosni i Hercegovini
1905. godine, Istorijski zbornik, br. 8, Banja Luka, 1987, 73.

25 Mustafa Imamović, Pravni položaj i unutrašnji politički razvitak Bosne i Hercegovine od 1878. do
1914, 153.

26 Đorđe Mikić, Zapažanje novinara Stevana Milićevića o političkim prilikama u Bosni i Hercegovini
1905. godine, 77-78.

27 Снежана Илић, Атанасије Шола. Прилог изучавању културне и политичке историје Срба у
Босни и Херцеговини, Нови Сад, 2011, 75-77.

28 Todor Kruševac, Bosansko-hercegovački listovi u XIX veku, Sarajevo, 1978, 267, 277.

29 Никола М. Стојановић (1880-1964) је рођен у Мостару, гдје је завршио основну школу. Даље
образовање је наставио у сарајевској гимназији. Студирао право на Бечком универзитету, гдје
је и докторирао. По завршетку студија почео да ради као чиновник „Просвјете“ у Сарајеву,
потом је био адвокатски приправник у Мостару. Одатле одлази у Дубровник и нешто више од
годину дана био је уредник органа Српске народне странке на Приморју, листа „Дубровник. Био
је иницијатор и један од главних актера стварања Српске народне организације и њен мостарски
представник. Никола Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880-1920); Дневник од
године 1914. до 1918, 5.

30 Ристо Радуловић Ринда (1880-1915) је рођен у Мостару, гдје је провео дјетињство и рану
младост. Школовао се у мостарској гимназији, из које је избачен 1897. због учешћа у антивладиним
демонстрацијама. Образовање је наставио у гиманзијама у Сремским Карловцима и Славонској
Пожеги. Радуловић је студирао романистику и германистику у Бечу и Женеви. Из које се 1906.
враћа у Босну и Херцеговину, да би преузео уредништво „Народа“. Поред овог листа Радуловић
је од 1910. године био уредник и листа „Преглед“. Умро је 1915. године у логору у Араду. Ристо
Радуловић, Изабрани радови, приредио Драгомир Гајевић, Сарајево, 1988, 11-14.

31 Урош Круљ (1875-1961) био је градски физикус, љекар у Мостару и Бјељини, народни
посланик у Сабору, оснивач и власник листа „Народ“, повјереник за здравство Народног вијећа
СХС, члан Демократске странке, министар народног здравља, бан Зетске бановине. Никола
Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880-1920); Дневник од године 1914. до 1918,

32; Ристо Радуловић, Изабрани радови, 22; Снежана Илић, Атанасије Шола. Прилог изучавању
културне и политичке историје Срба у Босни и Херцеговини, 75-77.
32 Наша ријеч, Отаџбина, бр. 1, Бања Лука, 15. јуна 1907, 1.

33 Mustafa Imamović, Pravni položaj i unutrašnji politički razvitak Bosne i Hercegovine od 1878.
do 1914, 157-158, 161; Програм српске народне организације, Отаџбина, бр. 22, Бања Лука, 9.
новембра 1907, 1.

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top