СРБИЈА И ОСЛОБОЂЕЊЕ БОСНЕ У ВРЕМЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

4.jpg
Подели:

споменик Карађорђу изнад манастира Добрун фото: 360Cities 

 

Са ослобођењем Србије у Првом устанку 1804-1813. године поставило се, већ првих година, и питање ослобођења српског народа у Османском царству, и то у двоструком смислу: као програмско начело и као реално настојање да се ово начело и практично постигне. Мисао ослобођења обухватала је целину етничког пространства српског народа, а у тим оквирима Босна је стајала у првом плану.

У овом правцу деловања ослободилачке мисли Првог устанка биле су карактеристичне две песничке евокације које су се односиле на Босну, односно Босански пашалук. Тако, највећи српски књижевник тога времена, Доситеј Обрадовић, без сумње је погађао основну мисао српског националног бића када је, поздрављајући устанак у Србији – у Пјесни на инсурекцију Сербијанов1 2) – указивао на главни, пионирски задатак њене улоге матице српског народа и његовог историјског завештења – ослобођење Босне и Херцеговине, Херцегове земље. Доситеј је ову химну ослободилачком покрету испевао већ 1804. године, а само две го-дине касније, 1806, када се ослободилачка мисао почела претварати у дело, Филип Вишњић, бард хомеровске епопеје Првог устанка, пророчански је наздрављао Дрини води као спојној „племенитој међи измеђ’ Босне и измеђ’ Србије“ преко које ће ускоро прећи Карађорђева војска и походити „честиту Босну“, тј. донети слободу. А слобода је значила ослобођење од турске власти, тј. од Турака Османлија као носилаца државне идеје освајачког Османског царства и верске и друштвене дискримина- ције хришћанске раје, тј. велике већине њених поданика. У међувремену, између 1804. и 1806. године, од збора у Орашцу до Мишарске битке, десило се много тога што је ослободилачком ратовању обновљене српске државе давало пун и трајнији историјски значај.

I

У вези са овом ослободилачком мисијом Првог српског устанка (1804-1813) од значаја је указати на следеће: шта је било слично у правном и политичком положају Срба у Босни и у Србији, због чега је и избио устанак 1804. године, и зангго је, опет, овај устанак у Србији био прихваћен од Срба у Босни, односно Босанском пашалуку.

У годинама припремања и избијања Првог српског устанка, систем државне управе Османског царства упркос започетим реформама султана Селима III (1789-1807), познатих под именом низами џедид, јако је утицао на погоршање општих прилика у Турској, а посебно њених хришћанских поданика. Појаве узурпације власти од стране провинцијских и локалних одметника од Порте, посебно увођење читлука на селу, као и велики поремећаји у пореским обавезама, јако су осиромашили и узнемирили најшире слојеве народа широм царевине, али посебно у неким кадилуцима у Босни и у Херцеговини. У Босни се то нарочито осетило у Зворничком санџаку, у Крајини и у Посавини, затим у Новопазарском санџаку. „Узрок томе је био двојак: због промена у политичким носиоцима власти, где је султанова власт била суспендована, и због укидања аутономних – кнежинских повластица, чија је главна сврха била читлучење села и измена у дотадашњим аграрно-правним односима, односно обавезама сељака. Са првим, мењао се и карактер власти и метод управе, који су се заснивали на стези и репресији. Са другим, појачавале су се пореске обавезе које су, уосталом, истериване насиљем и пљачком. Схватљиво је да је свака узурпација власти укидала правне основе положаја раје и да је доводила, у мањој или већој мери, до сукоба са таквом влашћу.3)

1804. године ово народно незадовољство турском влашћу у Београдском пашалуку, у Србији, претворило се у „буну на дахије“ и у устанак, а у Зворничком пашалуку, на пример, у Јадру и Рађевини, Семберији и Спречи, и другде, у локалне немире и одметање од власти. Али-бег Видаић важио је овде као главни одметник од султанове власти, као присталица дахија и као велики прогонитељ раје. У суседном Тузланском пашалуку сличне појаве дезорганизације јавног поретка и велике шикане раје одигравале су се и у градачачкој нахији. Отуда, исти друпггвени и економски поредак, изазван истим узроцима – отмицом сељачких баштина – изазвао је још у 1804. години и сличне политичке последице: борбу са башама не само у Београдском пашалуку, већ, мање или више, и у многим местима Видинског и Босанског пашалука. Како је устанак 1804. у сламању турске власти и њених, пре свега, аграрно-правних институција, имао пун успех, то је било природно да се сељачко становништво многих крајева Босанског пашалука хтело придружити ослободилачкој борби српских устаника у Србији. Лични углед првака Српског устанка, а пре свега Карађорђа, такође је много допринео развоју ослободилачке мисли у Босни и у Херцеговини. Има података да су се у Босни већ у 1805. години потајно певале народне песме о вожду Српског устанка као ослободиоцу свеукупне раје.4)

II

Карађорђе је, узима се поуздано, добро познавао прилике у Босни и расположења тамошњег српског народа. Шумадија, његов завичај, била је пуна ранијих и скорашњих досељеника из различитих српских крајева, а његова породица потицала је, према једној верзији, од досељеника из Васојевића. Отуда је било природно његово интересовање за српски народ под турском влашћу, па и за народ у Босни. Као учесник у фрајкору за време аустријско-турског рата (1788-1791) када је све „мало и велико против Отоманов на оружје скочило“, Карађорђе је знао да су босанским Србима као и Србима из Београдског пашалука („От Уне до Мораве“ – како је он сам касније говорио) аустријске власти обећавале помоћ, заштиту и ослобођење, али су их на крају рата оставиле и даље под турском влашћу („… познато је да је скоро сва Сербија, Босна… од Турака праздна била остала, к чему храброст и мужество Сербов наших, природна роду нашему својства, не мало су споспјешствовали…“).5) Ова мисао о послератним страдањима Срба у Турској, која су се само увеђавала крајем XVIII века, „није напуштала Карађорђа, чак и пре но што је избио устанак у Србији 1804. године, а он постао његов вожд“.

Савременик догађаја, историчар Првог српског устанка, Лазар Арсенијевић Бата-Лака, био је категоричан у тврдњи да је Карађорђе још пре 1804. године показивао бригу за патње српског народа и изван Србије, знајући добро из животног искуства колико је неправична и тешка била турска управа. Он је карактерисао Карађорђеву личност „као човека кога је тешко стање његових саотечественика, и уопште сународника његових и изван пашалука Београдског, беспрестано тиштало; у кога је душу и крви зачеђена била мисао о избављењу рода свог испод тешког јарма тирјанског, и који је… све мисли и осећања на годину дана пре подизања свога, већ отпочео и другима саопштавати… 6)

Ово Бата-Лакино казивање односило се, свакако, на 1803. годину. Поставља се питање: ко су били ти други људи са којима је Карађорђе поверљиво измењивао мисли о (заједничком) иступању против турске власти. Трговачка путовања могла су бити један од начина у осваривању веза Срба из Босне са онима у Србији, као игго ни свештенство – нарочито калуђери – нису били изван активности на окупљању своје пастве за борбу против турске напасти и неправди.7) Герасим Георгијевић, постриженик манастира Студенице, још пре устанка ишао је у писанију у Босну, а посебно је хвалио богобојажљиве и родољубиве Србе Сарајлије, између осталих.6 7 8) Но, независно од Карађорђа, зна се да је управо 1803. године – о Илинудне прота Матеја Ненадовић ишао у Сарајево „да се разговори са знатнијим људима на који би се начин могла искрхати дахијска сила“.9) Сарајево је, без сумње, предњачило, како у друштвеном животу Срба у великом делу Босне тако и у пословима од национално-политичке важности (као што се то показало и касније по избијању устанка у Србији). Карађорђе и прота Матеја (старином је био Херцеговац) могли су бити – као најистакнутији и најутицајнији људи у Србији – први међу старешинама који су имали јасне представе о стању у Босни и Херцеговини и о потреби да се Срби из Србије и Срби из Босанског пашалука нађу на заједничком делу ослобођења.

Међутим, за ове везе од посебног општенародног значаја била је и Херцеговина, са далеко више компактног српског становништва и постојања различитих облика самоуправне народне организованости, као што су то биле, на пример, племенске територије Дробњака и Пиве, и других херцеговачких и брдских српских племена.10) О жељи за повезивањем Срба из Србије и из Херцеговине сведочи и писмо које је Карађорђе, са више других устаничких старешина, био упутио архимандриту манастира Пиве Арсенију Гаговићу и „особљиво оберкнезовом, војеводам, сердарјам и всеј браћи Херцеговцам“ 27. августа 1804. године „у име цјеле Сербије“. У писму су се позивала херцеговачка „браћа Сербљи“, да се угледају на Србију, „да се и ви ослободите и с нами сједините“ у одбрану вере, цркава и манастира „и за слободу отечества својего“.11) Дамјан Миленковић Кутишанац (старином из Кута), Карађорђев емисар, био је овлашћен да Херцеговце и лично позове на устанак, јер је, истовремено, био послат „и други чоек такови у Босни која је готово сва подигнута да се сједини с нами, само чека на вас“, на Херцеговце! Сврха заједничког иступања била је да „собствено наше от старинах које је свјему свијету познато да је рођено наше хоћемо возвратити, и то је поштено пред свијем свијетом и по закону божијему и царском [кажемо]… пак ћемо бити слободни као и браћа наша Черногорци“.12) Жива народна свест у готово свим крајевима српског народа јачала је осећај заједништва и његове целине, будући у томе спонтано помогнута и од јасно очуване историјске традиције и казивања о слави и сјају старе српске државе Немањића, коју су Турци погазили до краја XV века (Србија је пала 1459, Босна 1463, Херцеговина 1482. и Зета 1499. године), а што је, уз православну цркву животворно одржавала и српска народна песма. Сва ова баштина историјске прошлости српског народа имала је јаког удела и у формирању заједничке мисли о ослобођењу од турске власти како у Босни и у Херцеговини тако и у Србији, Црној Гори и у крајеви- ма историјске Старе Србије, управо у време када је у Шумадији, централној области северног дела Србије, избио устанак 1804. године. Његов утицај, може се рећи, готово од почетка био је значајан у свим крајевима српског народа на Балканском полуострву, али и код Срба који су живели у Аустрији (Банату, Бачкој, Срему, Славонији, Војној крајини, затим у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској).13)

III

Ослободилачки покрет у Србији за време Првог устанка био је прихваћен и као велика могућност за ослобођење и осталих Срба, пре свега у суседним турским провинцијама, посебно у Босни. Ту мисао прихватило је и српско сељачко становништво, али и српско грађанство, „милитарци“ из Војне границе, интелигенција и православна црква.14)У овом случају посебну улогу је имала, у обликовању савремене националне мисли, српска интелигенција, како она у Србији (домаћа и досељена у току устанка) тако и она из Хабзбуршке царевине. Уопште узевши, српска друнггвена мисао и интелектуална јавност тога времена јасно су схватиле етничко јединство Срба под турском влашћу, независно од његове социјалне и верске поделе, као резултата вишевековне турске окупације и доминације Османлија као великих освајача балканског, делимично и подунавског простора у ранијим вековима. Полазећи од шеријата и верско-политичке идеје хомогенизације своје државе, Османлије су, својим законодавством, установама и политичком праксом, извеле изграђени систем правне и друштвене поделе својих поданика на правоверне – муслимане и на рају – хришћане. У томе су виделе чврст основ за своју владавину, без обзира на етничку, језичку и цивилизацијску разноврсност потчињених балканских народа, међу њима и „славено-српског“ и уопште јужнословенског етничког комплекса. То су са прилично успеха постигли у првим вековима своје инвазије и окупације средњовековних балканских држава и народа. Насупрот оваквом поимању, вођи Првог устанка у Србији и, уопште, српска интелигенција још од краја XVIII века имала је другојачија гледања на укупне проблеме друштвене организације, не само у материјалној сфери живота него и у области културне надградње, посебно у домену политичко-националне интеграције будуће српске државе и ослобођеног српског народа, у првом реду од власти Османске царевине.15)

У овом погледу највиши израз нове националнокултурне и друштвене и цивилизацијске оријентације међу Србима са почетка XIX века представљали су дело и мисао Доситеја Обрадовића, у ослобођеној Србији њеног првог министра просвете и једног од оснивача Велике школе у Београду. Познато је, из историје српске књижевности и историографије, са колико је уважавања и поштовања Доситеј био прихваћен у Србији, и колики је утицај имао у организовању њене државе, а пре свега на самог Карађорђа и на чланове Правитељствујушчег совјета, тадашње владе обновљене српске државе. Треба се на ово осврнути, а посебно на питање како је он, Доситеј Обрадовић, гледао на становнинштво Босне и Херцеговине, као и на опште прилике у Босни свога времена. Ово тим пре нeго је његово учење било од утицаја на формирање свести младих генерација које су се школовале тада на београдској Великој школи.

Основна девиза стваралачког књижевног дела Доситеја Обрадовића била је саопштена у, пуној осећајности и дубоког човекољубља, мисли по којој: ,ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере“16), тј. без обзира на државу у којој су живели и њихов поданички статус, и без обзира на различиту верску припадност. Порекло и језик су основна обележја једног народа у његовом пре свега етничком и културно-историјском поимању. „Ко не зна,“ писао је Доситеј, „да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осем Влаа) једним истим језиком говоре?“ (он је узео штокавско наречје за основ српског језика, а под мужима у Хрватској подразумевао је хрватске кајкавце тј. праве Хрвате). Доситејево поимање националне идеје и нације било је засновано на критеријумима научне аргументованости и рационалистичке филозофије. Он је то образлагао: „Ја сам различне нације желио и искао познати, а навластито нашу славено-србску од Баната до Албаније. У Сербији, у Босни, у Славонији, у Далмацији и Ерцеговини, свуда је у сељани ови краљевства характер во обнгге једнак, као да су, како и јесу, једна фамилија“.17) Он је образложио то још и карактером и менталним особинама и основним етничким карактеристикама у најширим народнкм слојевима, без обзира на вероисповедну подвојеност и, нарочито, на државно-правну и провинцијалну издељеност. Народну подељеност он је схватао као резултат историјских неповољних догађања која су подвајала етничку целину и њену егзистенцијалну судбину. Он је у томе изричит: „Србљи се по различним краљевствам и провинцијам различно и називљу: по Србији Србијанци… по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Ерцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци. Свуда једнако говоре, савршено се и ласно разумевају, развје што се мало у провинцијалном изглашенију распознају и по гди којој речи које су у Турској од Турака, а у приморју од Талијана приобикнули и присвојили.“18)

Доситејеве идеје о јединству и целини српског народа – „славено-српског рода“, како он чешће каже – био он у Хабзбуршкој монархији или у Турском царству, у Црној Гори или у Србији, несумњиво су – посредством његовог интелектуалног поимања ствари (и то на основу непосредног сазнаља и идентификације „на лицу места“) и на један складан литераран начин – изражавале уопштену представу коју су о себи имали поједини крајеви и огранци српског народа. То је важило и за Србе у Босанском пашалуку, и за Србе у.Србији, као и уопште за цео „српски национ“, без обзира на локацију његовог пространог балканско-панонског етничког и културно-историјског подручја. Али, не само заједнички основи народне прошлости већ и савремено социјално, културно и политичко стање Срба под туђинском влашћу – на крају 18. и почетком 19. века – одржавало је, без обзира на веома неповољне историјске и друштвене околности, то интегративно стање свести о сопственој самобитности, истовремено и јасну изражену жељу да се то јединство и целина српског народа задрже и сачувају (колико год је то могуће) управо заједничким иступањем против такође истог заједничког верског и поли- тичког, социјалног и економског непријатеља – Османскога царства и његових представника управе и власти. Сличан положај имали су и Срби по разним провинцијама Хабзбуршке монархије, иако у другојачијем историјском и цивилизацијском миљеу, што је нарочито важило за Србе на подручју Турског царства. Отуда је та ослободилачка мисао била обу- хватила простране области свуда унаоколо устаничке Србије у Турској, и наилазила не само на одјеке већ и на активно суделовање, у много случајева, у борби за заједничке циљеве: народну слободу и националну државу. При томе се јединство хришћанске вере поистовећивало са јединством српске нације, идеја слободе са идејом сопствене државе. И ту мисао о националној држави ослобођеног српског народа, са демократском садржином управе и представничког учешћа у власти – слично старој друштвеној организацији српске народне кнежине – подједнако ће усвајати и активно заступати и Срби Босне и Херцеговине и Срби из Србије, предвођени од Карађорђа и Правитељствујушчег совјета, а које ће идеје и облике испољавати и усвојити већ тада савременици: Вук Караџић19) и Сима Милутиновић Сарајлија20) (међу многим другим који ће, потом, иступати у јавности и заступати, и за своје време, ослободилачке идеје Првог српског устанка, и у политичком и у социјалном погледу, све тамо до Светозара Марковића и Васе Пелагића).

IV

У једном револуционарном времену, ослободилачке борбе чак и за сам физички опстанак, али и за идеале једне заједничке народне државе, заступане на начелима једнакости и правичности, у Првом српском устанку 1804-1813. године, учешће Срба Босанаца и Херцеговаца није нипошто било безначајно. Већ од средине 1805. године, а нарочито после Мишарске битке, посебно од пролећа 1807. године, расте прилив босанских избеглица, устаника из пограничних крајева, у редове српске устаничке војске у Србији, и јача отпор по удаљенијим пределима Крајине, Посавине и Херцеговине. Ове појаве отпора турској власти, пуне опасности и са много људских жртава21\ имале су обележје јасне националне солидарности народа са обе стране Дрине: из Семберије, средњег Подриња, Осата и Бирча и Подроманије, као и Старог Влаха и предела источнохерцеговачких и брдских племена.22) То је нарочито дошло до изражаја у годинама успона Првог српског устанка, 1807. и 1809. године, али и у тешким одбрамбеним борбама 1810. и 1811. године. Професор Васо Чубриловић је, пре пола века, писао о босанско-херцеговачким Србима и њиховом односу према Првом српском устанку, уочивши нарочито појаву постојанијих повереничко-завереничких веза Срба Босанаца са устаничком Србијом, местимично јаку делатност хајдучких чета23^ и истакнутијих хајдучких харамбаша, све до Ливна и Бањалуке, посебно дуго припреману (премда краткотрајну) Јанчићеву буну 1809. године, са њеним далекосежним ослободилачким циљевима. То исто исказивало се и у везама Срба Херцеговаца са владиком Петром I у Црној Гори и Карађорђем у Србији, посебно у делатности архимандрита манастира Пиве Арсенија Гаговића, као и у политичким везама главара средње и источне Херцеговине за цели период трајања Првог српског устанка 1805-1813. године. Централно место овде припадало је Дробњацима и њиховом племенском војводи Шибалији.

У овом погледу, као пример старања вођства Првог српског устанка за ослобођење од турске власти српског народа у Босанском пашалуку (који се онда простирао на истоку све до реке Таре и доњег Полимља), може се навести она позната мисао Карађорђева још из 14/26. априла 1807. године, која је у ствари представљала ослободилачки програм српске националне револуције. Тада је Карађорђе писао, као и иначе у сличним тренуцима, црногорском владици Петру I: „Покрај Дрине свуда нашу војску држимо и велику помоћ прекодринској браћи давати морамо, јер су се и они опет побунили и од нас у свачему траже помоћи, а нарочито наших старих војника ради упућивања и поучавања. А принуђен сам давати и хришћански род добро чувати, да не би преко мере у некрштене руке у ропство запао. Али нису се само они побунили наново, већ имаде (као) цео видински пашалук, а такођер и нишевачки, лесковачки и пазарски. И толики род хришћански данас у свачему помоћи тражи, јер је у невољи. Ми, колико смо у стању, дајемо им помоћи, али и сами много у свачему оскудевамо…“24) Заиста, ове 1807. године Карађорђеви устаници били су продрли до Брчког и дубоко према Тузли, запосели, јужније, Вишеград и нашли се на Романији – „шест саати“ надомак Сарајеву; Рудо и Прибој били су ослобођени. Српски народ ширег подручја Подриња приступио је ослободилачкој војсци из Србије, али су турске посаде у тврђавама у Зворнику и у Сребрници омеле коначан успех народног устанка у овим крајевима. Бројна емиграција, ове године, захватила је све пограничне крајеве: само бораца који су у пролеће те године били пришли Карађорђу рачунало се на више од пет хиљада лица! Слично се поновило и у 1809. години када је цела источна Босна, осим поменутих турских тврђава, била ослобођена. Пораз код Ниша, међутим, приморао је српску војску на повлачење из Босне, да би се спречио продор огромне ордије великог везира долином Мораве. Нова страдања пратила су и нову бежанију преко Дрине у Србију. Тада је, на челу народа Семберије и околних кадилука, прешао у Србију и Иван Кнежевић, кнез народне самоуправе у Семберији.25)

V

У десетогодишњем ратовању на Дрини у саставу српске војске учествовао је и борио се, како је познато, велики број пребеглица из Босне, затим из херцеговачких крајева, а међу њима налазио се и већи број војних команданата којима су Карађорђе и Совјет подарили звања и титуле устаничких српских војвода. Чак је у неколико пограничних српских шанаца посада била састављена, махом, од Срба – избеглица са леве оба- ле Дрине. Њихова имена позната су из многих расправа и историографских прилога о Првом српском устанку, посебно у познатом Милићевићевом Поменику26) знаменитих људи. Посебни значај у одбрани фронта на Дрини током целог трајања устанка имао је Стојан Чупић, старином Пивљанин, прослављени мачвански српски војвода, а од већих јединица српске војске добровољци Зеке буљубаше, команданта „голаћа“ (или „голих синова“) који су, готово сви, као и он сам, били пребеглице из суседних босанских крајева у Србију, који су се нарочито истакли у последњој одбрани Србије на Засавици септембра 1813. године. Али, учешће у српско-турском ратовању током Првог српског устанка није био једини вид борбе Срба из Босне и Херцеговине за своје и општенародно српско ослобођење.

Паралелно са тим, одвијао се за све то време и један широко засно- ван рад на политичком плану припрема за ослобођење. То је дошло до изражаја нарочито после низа турских пораза у Србији у лето и јесен 1811. Те турске јединице су предводили највиши команданти из Босанског пашалука, почевши од везира у Травнику и чувеног Сулејман-паше Скопљака па до низа других истакнутијих имена босанских и херцеговачких капетана (на Братачићу, Буковици, Овчини, Салашу Црнобарском, под Рожњем, на Торнику и другде).27) У овом погледу нарочиту улогу требало је да одиграју Херцеговци у вези са тзв. ратним планом команданта руске војске на Дунаву адмирала Чичагова28) планом који је предвиђао стварање једног великог фронта од Дунава до Јадранског мора, од Видина, преко Ниша и Косова (које је тек требало ослободити) па преко Васојевића, црногорских Брда и источне Херцеговине све до Боке Которске и јужне Далмације. Овај фронт имао је да се успостави и ради борбе са Наполеоновом војском на Приморју и у Дубровнику, а и ради ослобођења Срба у Босанском пашалуку и у великом делу Румелије.

У ову сврху ишао је и архимандрит Гаговић у Шумадију на разговор са Карађорђем, затим са Русима. Тако је и дошло да су 1812. године у Тополу приспели и представници десет најугледнијих херцеговачких пле- мена: из Мораче, Дробњака, Пиве, Гацког, Невесиња, Мостара, Никши- ћа, Пљеваља и Колашина.29) Овом приликом, посебно је требало спровести у дело договор који је Карађорђе имао са представницима свих српских крајева у Босни, Херцеговини и Старој Србији још у јесен 1808. године, а који је у виду једног мемоара Иван Југовић био поднео руској главној команди у Јашу почетком 1809. године, уочи обнове рата Русије и Србије са Турском, а после прекида примирја из Слобозије у лето 1807. године. Има индиција да су, тада, у Тополу, и у манастир Враћевшницу, где је потом држана скупштина српских устаничких стареншна и команданата, дошли и неки представници из других босанских, косовских и јужноморавских крајева ради коначног договора о путу и начи- нима којима би се најцелисходније извела ова крупна ослободилачка намера.30) Међутим, промена у руској дипломатско-политичкој концепцији борбе са Наполеоном омела је извршење овог Чичаговљевог плана, па је Русија склопила са Турском мировни уговор у Букуреиггу августа 1812. године. Принуђена на сопствену одбрану, устаничка Србија је морала да одустане 1813. године од сваке офанзивне акције према Турској, па је и питање ослобођења Босне од турске власти било одложено за касније време. Са пропашћу Србије у октобру 1813. године, и само ослобођење српског народа у Турској и уједињење Босне и Херцеговине са Србијом практично је било онемогућено за дуже време, иако сама ослободилачка мисао није била напуштена.

 

1) Позната су стандардна дела из историографије о Првом српском устанку, која овде не треба посебно наводити; писац овог рада узима слободу да наведе неколико својих радова тематски везаних, мање или више, и за горњи наслов: Владимир Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до 1839; Историја српског народа, V књ., 1. том, Београд 1981, 5-138; – Vuk’s Schrift Das erste Jahr des serbichen Kampfes gegen die Dayi. – Österreichische Osthefte. Sonderdruck. Jahrgang 29, Wien 1987, 299-313; – Die Serbiche nationale Revolutionund die Politik der Grossmächte auf der Balkanhalbinsel in der ersten Hälfte des 19. Jahrhunderts, – Balcanica XVIII-XIX Београд 1987-1988, 219-233; Садржај и карактер револуционарних установа и приереде у Србији (1804-1813), Историјски значај Српске револуције 1804. године, Зборник радова САНУ, Београд 1983, 43-55; Леополд Ранке и његова Српска Револуција (предговор делу Леополд Ранке, Српска Револуција), Београд 1965, 3-17.

2) Дела Доситеја Обрадовића, Београд 1911, 364.

3) Владимир Стојанчевић, Вук Караџић о турској управи и аграрно-правним односима у Босанском паишлуку, Зборник радова о Вуку Караџићу Стефановићу (Институт за језик и књижевност), Сарајево 1987, 409-415; Владимир Стојанчевић, Вук о турској управи у српском народу за време Првог српског устанка, (Зборник Историјског музеја Србије 24), Београд 1987, 45-55. Видети, такође, веома инструктиван спис митрополита Стефана Стратимировића о приликама и узроцима устанка у Србији у делу: Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, III, Београд 1937, 414-415, 423-424.

4) (En Bosnie) „On fait circuler des chansons martiales en langue slave qui, suivant l’usage de cens nations, louent les hauts faits de Cerni Georges, le depeignant comme héros libérateur des Chrétiens. Les drapeaux portent une inscriptions slave dont le sens est: Soummetes-vous langues et nations, Dieu toutpuissant est avec nours“. – Михаило Гавриловић, Исписи из Париских архива (Грађа за историју Првог српског устанка), Београд 1904, 12 (Извештај из Дубровника од 28. V 1805).

5) Радослав Перовић, Први српски устанак, Акта и писма на српском језику I, Београд 1977, 86; Васо Чубриловић, Босански фрајкори у аустро-турском рату 1788- 1791. Годишњица Николе Чупића XXX, Београд 1933, 86.

6) Лазар Арсенијевић Бата-Лака, Историја српског устанка I, Београд 1898, 66.

7) Vasilj Popović, Trgovina Budimlića u prvoj polovini XIX stoljeća, Zagreb 1937. – О везама трговачке куће Селаковића, трговаца из Сарајева, са Србијом у Првом устанку, в. Васо Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби, Београд 1939, 29.

8) Герасим Георгијевић, Знаменити догађаји новије србске историје… Београд 1838. 90 („Сарајевски христијани честни трговци, Господари и Хаџије“ – дародавци ман. Студенице).

9) Мемоари проте Матеје Ненадовића, Београд 1930, (Предговор Владимира Ћоровића).

10) Љубомир Дурковић-Јакшић, Учешће Црне Горе, Српског Приморја, Брда и Херцеговине у Карађорђеву устанку, (Стопедесетогодишњица Устанка у Србији 1804- 1954, прештампано из Гласника Српске православне цркве), Београд 1954, 50-55

.
11) Радослав Перовић, н. д., 92-93.

12) Михаило Гавриловић, н. д., 50 (Према извештају од 15. V 1806, Карађорђе „entreteint une grande intelligence avec les Monténégrins).

13) „On craint que Cerni George n’ailt le project de s’étendre á l’éntrec de la belle saison dans le coeur de la Bosnie. Tous les Grecs de cette province, qui y sont en grand nombre, en montrent le grand désir et paraisse s’apprêter de se joindre  á lui; il lui seraint facile alors de s’unire aux Monténégrins avec lesquels il est en intelligence. Les Grecs des Bouches de Cattero s’y mettraient aussi…“ – Михаило Гавриловић, н. д., 9 (Извепггај из Дубровника од 17. II 1805).

14) Владимир Стојанчевић, Учегиће Срба Славонаца, Хрваћана и Далматинаца у Првом српском устанку. – Зборник о Србима у Хрватској 2, Београд 1991, 149-163.

15) Beniamin von Kállay, Die Geschichte des Serbichen Aufstandes 1807-1810, Wien 1910, 336-367 (Die Wirkung, die der Serbiche Aufstand auf dem benachbarten ungarichen Gabiet hervorbrachte, machte sich, allerdings durch die Entfernung gemildert, auch in Croatien im engere Sinne bemerkbar. Wie in Slawonien und längs der Donau, so redeten die orthodoxen Geistlichen zu ihren Glaubensgenossen… von Karadjordje und den Erfolgen, die er errungen… – Aber nicht nur die orthodoxen Bürger und die Militärgrenze waren von der allgemeimen Unruhe ergriffen, diese hatte sich auch schon auf die regulären Truppen verpflantz…“)

16) Дела Доситеја Обрадовића, 5.

17) Н. д., 248.

18) Н. д., 444.

19) Вук Караџић, Мала простонародна славено-сербска пјеснарица, Вијена 1814, 16-16; Вук Караџић, Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, Беч 1849,1; Владимир Стојанчевић, Вукови погледи на ослобођење српског народа у Турској, САНУ, Међународни научни скуп: Вук Караџић и његово дело у своме времену и данас, Реферати и саоппггења, 17/5, Београд 1988, 65-78 и 67-68.

20) Сима Милутиновић Сарајлија (Сербијанка, Београд 1993, 363) наводи како у српском устанку учествују: „Све ускоци од Мораче крвне, Херцеговци и Бошњаци храбри“); Сима Милутиновић, Трагедија српскога господара и вожда Карађорђа. Београд 1990, 70-71, 396, 412-413; видети: Владимир Стојанчевић, Књижевно-историјска поимања Симе Милутиновића Сарајлије, Задужбина 6, Београд (22. јуни) 1993, 7.

21) Миленко Вукићевић, Карађорђе, II, 511-512.

22) Видети: Реља Новаковић, Гавро Шкриванић, Владимир Стојанчевић, Школски историјски атлас, Београд 1980 (Завод за издавање уџбеника и наставна средства), 38; Вук Караџић, Скупљени историски и етнографски списи, Београд 1898, 117; Владимир Стојанчевић, Српско-турски односи у 1811. години, Историјски часопис XXXIII, Београд 1987, 88-89.

23) У пролеће 1807. године „Турци су ухватили на путу од Грачанице до Маглаја петорицу српских повереника, кад су хтели прећи реку Босну, и код њих нашли прокламацију Карађорђеву, упућену хришћанима у Босни да се дижу на оружје. Четворица су погубљени на месту где су ухваћени…“ Миленко Вукићевић, н. д., 511; Васо Чубрилотшћ, н. д., 66-69.

24) Миленко Вукићевић, н. д., 511.

25) Вук Караџић, н. д., 291-292 (Вук наводи „да је он био од старине оборкнез од Бијељинског кадилука, који се зове Семберија…“).

26) Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа, Београд 1888, 5, 27, 57, 135, 248,

27) Константин Ненадовић, Живот и дела великога Ђорђа Пе- тровића – Карађорђа, II, Беч 1884, (IX), XI, XXV, ХLIII-ХLV, ХLVIII, LIV, ХLVII.

27) Љ. П. Ненадовић, Прошокол писама Проте Матеје Ненадовића о ратовању крајДрине 1811, 1812 и 1813, Београд 1861, 103-105, 146…; Владимир Стојанчевић, н. д., 96-97.

28) Гргур Јакпшћ, Европа и васкрс Србије, 3°, Београд 1927, 165-168, 169-174.

29) Вук наводи следеће личности: из Дробњака Гаврила Шибалију, из Мораче Илију Дједовића, из Колапшна Антонија Котлицу, из Никшића Матију Јушковића, из Мостара Николу Н., из Пиве Саву Кулића, из Гацка Јакшу Гачанина, из Пљеваља Милића Н., из Невесиња Стевана Поповића и Милосава Пару. Видети: Вук Караџић, н. д., 208-209.

30) Лазар Арсенијевић Бата-Лака, н. д., 506, 511 („Све пак пгго имамо и пгго се међу нама продужује и траје, то су само обостране наше жеље, јер и Бошњаци и Херцеговци и житељи Старе Србије, Срби, желе да са себе стресу јарам турски. То су само наша братска сношења и договарања…“ „Али да помишљамо о распростра- њењу садање Србије и ослобођењу од Турака, Босне, Херцеговине и Старе Србије, ако могуће буде, то ми не кријемо…“, н. д., 539 и 544).

 

Владимир Стојанчевић, „Из историје Срба у Босни и Херцеговини“, Београд 2002, 16-27 стр

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top