SRBIJA I OSLOBOĐENJE BOSNE U VREME PRVOG SRPSKOG USTANKA

4.jpg
Podeli:

spomenik Karađorđu iznad manastira Dobrun foto: 360Cities 

 

Sa oslobođenjem Srbije u Prvom ustanku 1804-1813. godine postavilo se, već prvih godina, i pitanje oslobođenja srpskog naroda u Osmanskom carstvu, i to u dvostrukom smislu: kao programsko načelo i kao realno nastojanje da se ovo načelo i praktično postigne. Misao oslobođenja obuhvatala je celinu etničkog prostranstva srpskog naroda, a u tim okvirima Bosna je stajala u prvom planu.

U ovom pravcu delovanja oslobodilačke misli Prvog ustanka bile su karakteristične dve pesničke evokacije koje su se odnosile na Bosnu, odnosno Bosanski pašaluk. Tako, najveći srpski književnik toga vremena, Dositej Obradović, bez sumnje je pogađao osnovnu misao srpskog nacionalnog bića kada je, pozdravljajući ustanak u Srbiji – u Pjesni na insurekciju Serbijanov1 2) – ukazivao na glavni, pionirski zadatak njene uloge matice srpskog naroda i njegovog istorijskog zaveštenja – oslobođenje Bosne i Hercegovine, Hercegove zemlje. Dositej je ovu himnu oslobodilačkom pokretu ispevao već 1804. godine, a samo dve go-dine kasnije, 1806, kada se oslobodilačka misao počela pretvarati u delo, Filip Višnjić, bard homerovske epopeje Prvog ustanka, proročanski je nazdravljao Drini vodi kao spojnoj „plemenitoj međi izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije“ preko koje će uskoro preći Karađorđeva vojska i pohoditi „čestitu Bosnu“, tj. doneti slobodu. A sloboda je značila oslobođenje od turske vlasti, tj. od Turaka Osmanlija kao nosilaca državne ideje osvajačkog Osmanskog carstva i verske i društvene diskrimina- cije hrišćanske raje, tj. velike većine njenih podanika. U međuvremenu, između 1804. i 1806. godine, od zbora u Orašcu do Mišarske bitke, desilo se mnogo toga što je oslobodilačkom ratovanju obnovljene srpske države davalo pun i trajniji istorijski značaj.

I

U vezi sa ovom oslobodilačkom misijom Prvog srpskog ustanka (1804-1813) od značaja je ukazati na sledeće: šta je bilo slično u pravnom i političkom položaju Srba u Bosni i u Srbiji, zbog čega je i izbio ustanak 1804. godine, i zanggo je, opet, ovaj ustanak u Srbiji bio prihvaćen od Srba u Bosni, odnosno Bosanskom pašaluku.

U godinama pripremanja i izbijanja Prvog srpskog ustanka, sistem državne uprave Osmanskog carstva uprkos započetim reformama sultana Selima III (1789-1807), poznatih pod imenom nizami džedid, jako je uticao na pogoršanje opštih prilika u Turskoj, a posebno njenih hrišćanskih podanika. Pojave uzurpacije vlasti od strane provincijskih i lokalnih odmetnika od Porte, posebno uvođenje čitluka na selu, kao i veliki poremećaji u poreskim obavezama, jako su osiromašili i uznemirili najšire slojeve naroda širom carevine, ali posebno u nekim kadilucima u Bosni i u Hercegovini. U Bosni se to naročito osetilo u Zvorničkom sandžaku, u Krajini i u Posavini, zatim u Novopazarskom sandžaku. „Uzrok tome je bio dvojak: zbog promena u političkim nosiocima vlasti, gde je sultanova vlast bila suspendovana, i zbog ukidanja autonomnih – knežinskih povlastica, čija je glavna svrha bila čitlučenje sela i izmena u dotadašnjim agrarno-pravnim odnosima, odnosno obavezama seljaka. Sa prvim, menjao se i karakter vlasti i metod uprave, koji su se zasnivali na stezi i represiji. Sa drugim, pojačavale su se poreske obaveze koje su, uostalom, isterivane nasiljem i pljačkom. Shvatljivo je da je svaka uzurpacija vlasti ukidala pravne osnove položaja raje i da je dovodila, u manjoj ili većoj meri, do sukoba sa takvom vlašću.3)

1804. godine ovo narodno nezadovoljstvo turskom vlašću u Beogradskom pašaluku, u Srbiji, pretvorilo se u „bunu na dahije“ i u ustanak, a u Zvorničkom pašaluku, na primer, u Jadru i Rađevini, Semberiji i Spreči, i drugde, u lokalne nemire i odmetanje od vlasti. Ali-beg Vidaić važio je ovde kao glavni odmetnik od sultanove vlasti, kao pristalica dahija i kao veliki progonitelj raje. U susednom Tuzlanskom pašaluku slične pojave dezorganizacije javnog poretka i velike šikane raje odigravale su se i u gradačačkoj nahiji. Otuda, isti drupggveni i ekonomski poredak, izazvan istim uzrocima – otmicom seljačkih baština – izazvao je još u 1804. godini i slične političke posledice: borbu sa bašama ne samo u Beogradskom pašaluku, već, manje ili više, i u mnogim mestima Vidinskog i Bosanskog pašaluka. Kako je ustanak 1804. u slamanju turske vlasti i njenih, pre svega, agrarno-pravnih institucija, imao pun uspeh, to je bilo prirodno da se seljačko stanovništvo mnogih krajeva Bosanskog pašaluka htelo pridružiti oslobodilačkoj borbi srpskih ustanika u Srbiji. Lični ugled prvaka Srpskog ustanka, a pre svega Karađorđa, takođe je mnogo doprineo razvoju oslobodilačke misli u Bosni i u Hercegovini. Ima podataka da su se u Bosni već u 1805. godini potajno pevale narodne pesme o voždu Srpskog ustanka kao oslobodiocu sveukupne raje.4)

II

Karađorđe je, uzima se pouzdano, dobro poznavao prilike u Bosni i raspoloženja tamošnjeg srpskog naroda. Šumadija, njegov zavičaj, bila je puna ranijih i skorašnjih doseljenika iz različitih srpskih krajeva, a njegova porodica poticala je, prema jednoj verziji, od doseljenika iz Vasojevića. Otuda je bilo prirodno njegovo interesovanje za srpski narod pod turskom vlašću, pa i za narod u Bosni. Kao učesnik u frajkoru za vreme austrijsko-turskog rata (1788-1791) kada je sve „malo i veliko protiv Otomanov na oružje skočilo“, Karađorđe je znao da su bosanskim Srbima kao i Srbima iz Beogradskog pašaluka („Ot Une do Morave“ – kako je on sam kasnije govorio) austrijske vlasti obećavale pomoć, zaštitu i oslobođenje, ali su ih na kraju rata ostavile i dalje pod turskom vlašću („… poznato je da je skoro sva Serbija, Bosna… od Turaka prazdna bila ostala, k čemu hrabrost i mužestvo Serbov naših, prirodna rodu našemu svojstva, ne malo su spospješstvovali…“).5) Ova misao o posleratnim stradanjima Srba u Turskoj, koja su se samo uveđavala krajem XVIII veka, „nije napuštala Karađorđa, čak i pre no što je izbio ustanak u Srbiji 1804. godine, a on postao njegov vožd“.

Savremenik događaja, istoričar Prvog srpskog ustanka, Lazar Arsenijević Bata-Laka, bio je kategoričan u tvrdnji da je Karađorđe još pre 1804. godine pokazivao brigu za patnje srpskog naroda i izvan Srbije, znajući dobro iz životnog iskustva koliko je nepravična i teška bila turska uprava. On je karakterisao Karađorđevu ličnost „kao čoveka koga je teško stanje njegovih saotečestvenika, i uopšte sunarodnika njegovih i izvan pašaluka Beogradskog, besprestano tištalo; u koga je dušu i krvi začeđena bila misao o izbavljenju roda svog ispod teškog jarma tirjanskog, i koji je… sve misli i osećanja na godinu dana pre podizanja svoga, već otpočeo i drugima saopštavati… 6)

Ovo Bata-Lakino kazivanje odnosilo se, svakako, na 1803. godinu. Postavlja se pitanje: ko su bili ti drugi ljudi sa kojima je Karađorđe poverljivo izmenjivao misli o (zajedničkom) istupanju protiv turske vlasti. Trgovačka putovanja mogla su biti jedan od načina u osvarivanju veza Srba iz Bosne sa onima u Srbiji, kao iggo ni sveštenstvo – naročito kaluđeri – nisu bili izvan aktivnosti na okupljanju svoje pastve za borbu protiv turske napasti i nepravdi.7) Gerasim Georgijević, postriženik manastira Studenice, još pre ustanka išao je u pisaniju u Bosnu, a posebno je hvalio bogobojažljive i rodoljubive Srbe Sarajlije, između ostalih.6 7 8) No, nezavisno od Karađorđa, zna se da je upravo 1803. godine – o Ilinudne prota Mateja Nenadović išao u Sarajevo „da se razgovori sa znatnijim ljudima na koji bi se način mogla iskrhati dahijska sila“.9) Sarajevo je, bez sumnje, prednjačilo, kako u društvenom životu Srba u velikom delu Bosne tako i u poslovima od nacionalno-političke važnosti (kao što se to pokazalo i kasnije po izbijanju ustanka u Srbiji). Karađorđe i prota Mateja (starinom je bio Hercegovac) mogli su biti – kao najistaknutiji i najuticajniji ljudi u Srbiji – prvi među starešinama koji su imali jasne predstave o stanju u Bosni i Hercegovini i o potrebi da se Srbi iz Srbije i Srbi iz Bosanskog pašaluka nađu na zajedničkom delu oslobođenja.

Međutim, za ove veze od posebnog opštenarodnog značaja bila je i Hercegovina, sa daleko više kompaktnog srpskog stanovništva i postojanja različitih oblika samoupravne narodne organizovanosti, kao što su to bile, na primer, plemenske teritorije Drobnjaka i Pive, i drugih hercegovačkih i brdskih srpskih plemena.10) O želji za povezivanjem Srba iz Srbije i iz Hercegovine svedoči i pismo koje je Karađorđe, sa više drugih ustaničkih starešina, bio uputio arhimandritu manastira Pive Arseniju Gagoviću i „osobljivo oberknezovom, vojevodam, serdarjam i vsej braći Hercegovcam“ 27. avgusta 1804. godine „u ime cjele Serbije“. U pismu su se pozivala hercegovačka „braća Serblji“, da se ugledaju na Srbiju, „da se i vi oslobodite i s nami sjedinite“ u odbranu vere, crkava i manastira „i za slobodu otečestva svojego“.11) Damjan Milenković Kutišanac (starinom iz Kuta), Karađorđev emisar, bio je ovlašćen da Hercegovce i lično pozove na ustanak, jer je, istovremeno, bio poslat „i drugi čoek takovi u Bosni koja je gotovo sva podignuta da se sjedini s nami, samo čeka na vas“, na Hercegovce! Svrha zajedničkog istupanja bila je da „sobstveno naše ot starinah koje je svjemu svijetu poznato da je rođeno naše hoćemo vozvratiti, i to je pošteno pred svijem svijetom i po zakonu božijemu i carskom [kažemo]… pak ćemo biti slobodni kao i braća naša Černogorci“.12) Živa narodna svest u gotovo svim krajevima srpskog naroda jačala je osećaj zajedništva i njegove celine, budući u tome spontano pomognuta i od jasno očuvane istorijske tradicije i kazivanja o slavi i sjaju stare srpske države Nemanjića, koju su Turci pogazili do kraja XV veka (Srbija je pala 1459, Bosna 1463, Hercegovina 1482. i Zeta 1499. godine), a što je, uz pravoslavnu crkvu životvorno održavala i srpska narodna pesma. Sva ova baština istorijske prošlosti srpskog naroda imala je jakog udela i u formiranju zajedničke misli o oslobođenju od turske vlasti kako u Bosni i u Hercegovini tako i u Srbiji, Crnoj Gori i u krajevi- ma istorijske Stare Srbije, upravo u vreme kada je u Šumadiji, centralnoj oblasti severnog dela Srbije, izbio ustanak 1804. godine. Njegov uticaj, može se reći, gotovo od početka bio je značajan u svim krajevima srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu, ali i kod Srba koji su živeli u Austriji (Banatu, Bačkoj, Sremu, Slavoniji, Vojnoj krajini, zatim u Dalmaciji, Dubrovniku i Boki Kotorskoj).13)

III

Oslobodilački pokret u Srbiji za vreme Prvog ustanka bio je prihvaćen i kao velika mogućnost za oslobođenje i ostalih Srba, pre svega u susednim turskim provincijama, posebno u Bosni. Tu misao prihvatilo je i srpsko seljačko stanovništvo, ali i srpsko građanstvo, „militarci“ iz Vojne granice, inteligencija i pravoslavna crkva.14)U ovom slučaju posebnu ulogu je imala, u oblikovanju savremene nacionalne misli, srpska inteligencija, kako ona u Srbiji (domaća i doseljena u toku ustanka) tako i ona iz Habzburške carevine. Uopšte uzevši, srpska drunggvena misao i intelektualna javnost toga vremena jasno su shvatile etničko jedinstvo Srba pod turskom vlašću, nezavisno od njegove socijalne i verske podele, kao rezultata viševekovne turske okupacije i dominacije Osmanlija kao velikih osvajača balkanskog, delimično i podunavskog prostora u ranijim vekovima. Polazeći od šerijata i versko-političke ideje homogenizacije svoje države, Osmanlije su, svojim zakonodavstvom, ustanovama i političkom praksom, izvele izgrađeni sistem pravne i društvene podele svojih podanika na pravoverne – muslimane i na raju – hrišćane. U tome su videle čvrst osnov za svoju vladavinu, bez obzira na etničku, jezičku i civilizacijsku raznovrsnost potčinjenih balkanskih naroda, među njima i „slaveno-srpskog“ i uopšte južnoslovenskog etničkog kompleksa. To su sa prilično uspeha postigli u prvim vekovima svoje invazije i okupacije srednjovekovnih balkanskih država i naroda. Nasuprot ovakvom poimanju, vođi Prvog ustanka u Srbiji i, uopšte, srpska inteligencija još od kraja XVIII veka imala je drugojačija gledanja na ukupne probleme društvene organizacije, ne samo u materijalnoj sferi života nego i u oblasti kulturne nadgradnje, posebno u domenu političko-nacionalne integracije buduće srpske države i oslobođenog srpskog naroda, u prvom redu od vlasti Osmanske carevine.15)

U ovom pogledu najviši izraz nove nacionalnokulturne i društvene i civilizacijske orijentacije među Srbima sa početka XIX veka predstavljali su delo i misao Dositeja Obradovića, u oslobođenoj Srbiji njenog prvog ministra prosvete i jednog od osnivača Velike škole u Beogradu. Poznato je, iz istorije srpske književnosti i istoriografije, sa koliko je uvažavanja i poštovanja Dositej bio prihvaćen u Srbiji, i koliki je uticaj imao u organizovanju njene države, a pre svega na samog Karađorđa i na članove Praviteljstvujuščeg sovjeta, tadašnje vlade obnovljene srpske države. Treba se na ovo osvrnuti, a posebno na pitanje kako je on, Dositej Obradović, gledao na stanovninštvo Bosne i Hercegovine, kao i na opšte prilike u Bosni svoga vremena. Ovo tim pre nego je njegovo učenje bilo od uticaja na formiranje svesti mladih generacija koje su se školovale tada na beogradskoj Velikoj školi.

Osnovna deviza stvaralačkog književnog dela Dositeja Obradovića bila je saopštena u, punoj osećajnosti i dubokog čovekoljublja, misli po kojoj: ,ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere“16), tj. bez obzira na državu u kojoj su živeli i njihov podanički status, i bez obzira na različitu versku pripadnost. Poreklo i jezik su osnovna obeležja jednog naroda u njegovom pre svega etničkom i kulturno-istorijskom poimanju. „Ko ne zna,“ pisao je Dositej, „da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski (osem Vlaa) jednim istim jezikom govore?“ (on je uzeo štokavsko narečje za osnov srpskog jezika, a pod mužima u Hrvatskoj podrazumevao je hrvatske kajkavce tj. prave Hrvate). Dositejevo poimanje nacionalne ideje i nacije bilo je zasnovano na kriterijumima naučne argumentovanosti i racionalističke filozofije. On je to obrazlagao: „Ja sam različne nacije želio i iskao poznati, a navlastito našu slaveno-srbsku od Banata do Albanije. U Serbiji, u Bosni, u Slavoniji, u Dalmaciji i Ercegovini, svuda je u seljani ovi kraljevstva harakter vo obngge jednak, kao da su, kako i jesu, jedna familija“.17) On je obrazložio to još i karakterom i mentalnim osobinama i osnovnim etničkim karakteristikama u najširim narodnkm slojevima, bez obzira na veroispovednu podvojenost i, naročito, na državno-pravnu i provincijalnu izdeljenost. Narodnu podeljenost on je shvatao kao rezultat istorijskih nepovoljnih događanja koja su podvajala etničku celinu i njenu egzistencijalnu sudbinu. On je u tome izričit: „Srblji se po različnim kraljevstvam i provincijam različno i nazivlju: po Srbiji Srbijanci… po Bosni Bošnjaci, po Dalmaciji Dalmatinci, po Ercegovini Hercegovci i po Crnoj Gori Crnogorci. Svuda jednako govore, savršeno se i lasno razumevaju, razvje što se malo u provincijalnom izglašeniju raspoznaju i po gdi kojoj reči koje su u Turskoj od Turaka, a u primorju od Talijana priobiknuli i prisvojili.“18)

Dositejeve ideje o jedinstvu i celini srpskog naroda – „slaveno-srpskog roda“, kako on češće kaže – bio on u Habzburškoj monarhiji ili u Turskom carstvu, u Crnoj Gori ili u Srbiji, nesumnjivo su – posredstvom njegovog intelektualnog poimanja stvari (i to na osnovu neposrednog saznalja i identifikacije „na licu mesta“) i na jedan skladan literaran način – izražavale uopštenu predstavu koju su o sebi imali pojedini krajevi i ogranci srpskog naroda. To je važilo i za Srbe u Bosanskom pašaluku, i za Srbe u.Srbiji, kao i uopšte za ceo „srpski nacion“, bez obzira na lokaciju njegovog prostranog balkansko-panonskog etničkog i kulturno-istorijskog područja. Ali, ne samo zajednički osnovi narodne prošlosti već i savremeno socijalno, kulturno i političko stanje Srba pod tuđinskom vlašću – na kraju 18. i početkom 19. veka – održavalo je, bez obzira na veoma nepovoljne istorijske i društvene okolnosti, to integrativno stanje svesti o sopstvenoj samobitnosti, istovremeno i jasnu izraženu želju da se to jedinstvo i celina srpskog naroda zadrže i sačuvaju (koliko god je to moguće) upravo zajedničkim istupanjem protiv takođe istog zajedničkog verskog i poli- tičkog, socijalnog i ekonomskog neprijatelja – Osmanskoga carstva i njegovih predstavnika uprave i vlasti. Sličan položaj imali su i Srbi po raznim provincijama Habzburške monarhije, iako u drugojačijem istorijskom i civilizacijskom miljeu, što je naročito važilo za Srbe na području Turskog carstva. Otuda je ta oslobodilačka misao bila obu- hvatila prostrane oblasti svuda unaokolo ustaničke Srbije u Turskoj, i nailazila ne samo na odjeke već i na aktivno sudelovanje, u mnogo slučajeva, u borbi za zajedničke ciljeve: narodnu slobodu i nacionalnu državu. Pri tome se jedinstvo hrišćanske vere poistovećivalo sa jedinstvom srpske nacije, ideja slobode sa idejom sopstvene države. I tu misao o nacionalnoj državi oslobođenog srpskog naroda, sa demokratskom sadržinom uprave i predstavničkog učešća u vlasti – slično staroj društvenoj organizaciji srpske narodne knežine – podjednako će usvajati i aktivno zastupati i Srbi Bosne i Hercegovine i Srbi iz Srbije, predvođeni od Karađorđa i Praviteljstvujuščeg sovjeta, a koje će ideje i oblike ispoljavati i usvojiti već tada savremenici: Vuk Karadžić19) i Sima Milutinović Sarajlija20) (među mnogim drugim koji će, potom, istupati u javnosti i zastupati, i za svoje vreme, oslobodilačke ideje Prvog srpskog ustanka, i u političkom i u socijalnom pogledu, sve tamo do Svetozara Markovića i Vase Pelagića).

IV

U jednom revolucionarnom vremenu, oslobodilačke borbe čak i za sam fizički opstanak, ali i za ideale jedne zajedničke narodne države, zastupane na načelima jednakosti i pravičnosti, u Prvom srpskom ustanku 1804-1813. godine, učešće Srba Bosanaca i Hercegovaca nije nipošto bilo beznačajno. Već od sredine 1805. godine, a naročito posle Mišarske bitke, posebno od proleća 1807. godine, raste priliv bosanskih izbeglica, ustanika iz pograničnih krajeva, u redove srpske ustaničke vojske u Srbiji, i jača otpor po udaljenijim predelima Krajine, Posavine i Hercegovine. Ove pojave otpora turskoj vlasti, pune opasnosti i sa mnogo ljudskih žrtava21\ imale su obeležje jasne nacionalne solidarnosti naroda sa obe strane Drine: iz Semberije, srednjeg Podrinja, Osata i Birča i Podromanije, kao i Starog Vlaha i predela istočnohercegovačkih i brdskih plemena.22) To je naročito došlo do izražaja u godinama uspona Prvog srpskog ustanka, 1807. i 1809. godine, ali i u teškim odbrambenim borbama 1810. i 1811. godine. Profesor Vaso Čubrilović je, pre pola veka, pisao o bosansko-hercegovačkim Srbima i njihovom odnosu prema Prvom srpskom ustanku, uočivši naročito pojavu postojanijih povereničko-zavereničkih veza Srba Bosanaca sa ustaničkom Srbijom, mestimično jaku delatnost hajdučkih četa23^ i istaknutijih hajdučkih harambaša, sve do Livna i Banjaluke, posebno dugo pripremanu (premda kratkotrajnu) Jančićevu bunu 1809. godine, sa njenim dalekosežnim oslobodilačkim ciljevima. To isto iskazivalo se i u vezama Srba Hercegovaca sa vladikom Petrom I u Crnoj Gori i Karađorđem u Srbiji, posebno u delatnosti arhimandrita manastira Pive Arsenija Gagovića, kao i u političkim vezama glavara srednje i istočne Hercegovine za celi period trajanja Prvog srpskog ustanka 1805-1813. godine. Centralno mesto ovde pripadalo je Drobnjacima i njihovom plemenskom vojvodi Šibaliji.

U ovom pogledu, kao primer staranja vođstva Prvog srpskog ustanka za oslobođenje od turske vlasti srpskog naroda u Bosanskom pašaluku (koji se onda prostirao na istoku sve do reke Tare i donjeg Polimlja), može se navesti ona poznata misao Karađorđeva još iz 14/26. aprila 1807. godine, koja je u stvari predstavljala oslobodilački program srpske nacionalne revolucije. Tada je Karađorđe pisao, kao i inače u sličnim trenucima, crnogorskom vladici Petru I: „Pokraj Drine svuda našu vojsku držimo i veliku pomoć prekodrinskoj braći davati moramo, jer su se i oni opet pobunili i od nas u svačemu traže pomoći, a naročito naših starih vojnika radi upućivanja i poučavanja. A prinuđen sam davati i hrišćanski rod dobro čuvati, da ne bi preko mere u nekrštene ruke u ropstvo zapao. Ali nisu se samo oni pobunili nanovo, već imade (kao) ceo vidinski pašaluk, a također i niševački, leskovački i pazarski. I toliki rod hrišćanski danas u svačemu pomoći traži, jer je u nevolji. Mi, koliko smo u stanju, dajemo im pomoći, ali i sami mnogo u svačemu oskudevamo…“24) Zaista, ove 1807. godine Karađorđevi ustanici bili su prodrli do Brčkog i duboko prema Tuzli, zaposeli, južnije, Višegrad i našli se na Romaniji – „šest saati“ nadomak Sarajevu; Rudo i Priboj bili su oslobođeni. Srpski narod šireg područja Podrinja pristupio je oslobodilačkoj vojsci iz Srbije, ali su turske posade u tvrđavama u Zvorniku i u Srebrnici omele konačan uspeh narodnog ustanka u ovim krajevima. Brojna emigracija, ove godine, zahvatila je sve pogranične krajeve: samo boraca koji su u proleće te godine bili prišli Karađorđu računalo se na više od pet hiljada lica! Slično se ponovilo i u 1809. godini kada je cela istočna Bosna, osim pomenutih turskih tvrđava, bila oslobođena. Poraz kod Niša, međutim, primorao je srpsku vojsku na povlačenje iz Bosne, da bi se sprečio prodor ogromne ordije velikog vezira dolinom Morave. Nova stradanja pratila su i novu bežaniju preko Drine u Srbiju. Tada je, na čelu naroda Semberije i okolnih kadiluka, prešao u Srbiju i Ivan Knežević, knez narodne samouprave u Semberiji.25)

V

U desetogodišnjem ratovanju na Drini u sastavu srpske vojske učestvovao je i borio se, kako je poznato, veliki broj prebeglica iz Bosne, zatim iz hercegovačkih krajeva, a među njima nalazio se i veći broj vojnih komandanata kojima su Karađorđe i Sovjet podarili zvanja i titule ustaničkih srpskih vojvoda. Čak je u nekoliko pograničnih srpskih šanaca posada bila sastavljena, mahom, od Srba – izbeglica sa leve oba- le Drine. Njihova imena poznata su iz mnogih rasprava i istoriografskih priloga o Prvom srpskom ustanku, posebno u poznatom Milićevićevom Pomeniku26) znamenitih ljudi. Posebni značaj u odbrani fronta na Drini tokom celog trajanja ustanka imao je Stojan Čupić, starinom Pivljanin, proslavljeni mačvanski srpski vojvoda, a od većih jedinica srpske vojske dobrovoljci Zeke buljubaše, komandanta „golaća“ (ili „golih sinova“) koji su, gotovo svi, kao i on sam, bili prebeglice iz susednih bosanskih krajeva u Srbiju, koji su se naročito istakli u poslednjoj odbrani Srbije na Zasavici septembra 1813. godine. Ali, učešće u srpsko-turskom ratovanju tokom Prvog srpskog ustanka nije bio jedini vid borbe Srba iz Bosne i Hercegovine za svoje i opštenarodno srpsko oslobođenje.

Paralelno sa tim, odvijao se za sve to vreme i jedan široko zasno- van rad na političkom planu priprema za oslobođenje. To je došlo do izražaja naročito posle niza turskih poraza u Srbiji u leto i jesen 1811. Te turske jedinice su predvodili najviši komandanti iz Bosanskog pašaluka, počevši od vezira u Travniku i čuvenog Sulejman-paše Skopljaka pa do niza drugih istaknutijih imena bosanskih i hercegovačkih kapetana (na Bratačiću, Bukovici, Ovčini, Salašu Crnobarskom, pod Rožnjem, na Torniku i drugde).27) U ovom pogledu naročitu ulogu trebalo je da odigraju Hercegovci u vezi sa tzv. ratnim planom komandanta ruske vojske na Dunavu admirala Čičagova28) planom koji je predviđao stvaranje jednog velikog fronta od Dunava do Jadranskog mora, od Vidina, preko Niša i Kosova (koje je tek trebalo osloboditi) pa preko Vasojevića, crnogorskih Brda i istočne Hercegovine sve do Boke Kotorske i južne Dalmacije. Ovaj front imao je da se uspostavi i radi borbe sa Napoleonovom vojskom na Primorju i u Dubrovniku, a i radi oslobođenja Srba u Bosanskom pašaluku i u velikom delu Rumelije.

U ovu svrhu išao je i arhimandrit Gagović u Šumadiju na razgovor sa Karađorđem, zatim sa Rusima. Tako je i došlo da su 1812. godine u Topolu prispeli i predstavnici deset najuglednijih hercegovačkih ple- mena: iz Morače, Drobnjaka, Pive, Gackog, Nevesinja, Mostara, Nikši- ća, Pljevalja i Kolašina.29) Ovom prilikom, posebno je trebalo sprovesti u delo dogovor koji je Karađorđe imao sa predstavnicima svih srpskih krajeva u Bosni, Hercegovini i Staroj Srbiji još u jesen 1808. godine, a koji je u vidu jednog memoara Ivan Jugović bio podneo ruskoj glavnoj komandi u Jašu početkom 1809. godine, uoči obnove rata Rusije i Srbije sa Turskom, a posle prekida primirja iz Slobozije u leto 1807. godine. Ima indicija da su, tada, u Topolu, i u manastir Vraćevšnicu, gde je potom držana skupština srpskih ustaničkih starenšna i komandanata, došli i neki predstavnici iz drugih bosanskih, kosovskih i južnomoravskih krajeva radi konačnog dogovora o putu i nači- nima kojima bi se najcelishodnije izvela ova krupna oslobodilačka namera.30) Međutim, promena u ruskoj diplomatsko-političkoj koncepciji borbe sa Napoleonom omela je izvršenje ovog Čičagovljevog plana, pa je Rusija sklopila sa Turskom mirovni ugovor u Bukureiggu avgusta 1812. godine. Prinuđena na sopstvenu odbranu, ustanička Srbija je morala da odustane 1813. godine od svake ofanzivne akcije prema Turskoj, pa je i pitanje oslobođenja Bosne od turske vlasti bilo odloženo za kasnije vreme. Sa propašću Srbije u oktobru 1813. godine, i samo oslobođenje srpskog naroda u Turskoj i ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom praktično je bilo onemogućeno za duže vreme, iako sama oslobodilačka misao nije bila napuštena.

 

1) Poznata su standardna dela iz istoriografije o Prvom srpskom ustanku, koja ovde ne treba posebno navoditi; pisac ovog rada uzima slobodu da navede nekoliko svojih radova tematski vezanih, manje ili više, i za gornji naslov: Vladimir Stojančević, Srpska nacionalna revolucija i obnova države od kraja XVIII veka do 1839; Istorija srpskog naroda, V knj., 1. tom, Beograd 1981, 5-138; – Vuk’s Schrift Das erste Jahr des serbichen Kampfes gegen die Dayi. – Österreichische Osthefte. Sonderdruck. Jahrgang 29, Wien 1987, 299-313; – Die Serbiche nationale Revolutionund die Politik der Grossmächte auf der Balkanhalbinsel in der ersten Hälfte des 19. Jahrhunderts, – Balcanica XVIII-XIX Beograd 1987-1988, 219-233; Sadržaj i karakter revolucionarnih ustanova i prierede u Srbiji (1804-1813), Istorijski značaj Srpske revolucije 1804. godine, Zbornik radova SANU, Beograd 1983, 43-55; Leopold Ranke i njegova Srpska Revolucija (predgovor delu Leopold Ranke, Srpska Revolucija), Beograd 1965, 3-17.

2) Dela Dositeja Obradovića, Beograd 1911, 364.

3) Vladimir Stojančević, Vuk Karadžić o turskoj upravi i agrarno-pravnim odnosima u Bosanskom paišluku, Zbornik radova o Vuku Karadžiću Stefanoviću (Institut za jezik i književnost), Sarajevo 1987, 409-415; Vladimir Stojančević, Vuk o turskoj upravi u srpskom narodu za vreme Prvog srpskog ustanka, (Zbornik Istorijskog muzeja Srbije 24), Beograd 1987, 45-55. Videti, takođe, veoma instruktivan spis mitropolita Stefana Stratimirovića o prilikama i uzrocima ustanka u Srbiji u delu: Aleksa Ivić, Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, III, Beograd 1937, 414-415, 423-424.

4) (En Bosnie) „On fait circuler des chansons martiales en langue slave qui, suivant l’usage de cens nations, louent les hauts faits de Cerni Georges, le depeignant comme héros libérateur des Chrétiens. Les drapeaux portent une inscriptions slave dont le sens est: Soummetes-vous langues et nations, Dieu toutpuissant est avec nours“. – Mihailo Gavrilović, Ispisi iz Pariskih arhiva (Građa za istoriju Prvog srpskog ustanka), Beograd 1904, 12 (Izveštaj iz Dubrovnika od 28. V 1805).

5) Radoslav Perović, Prvi srpski ustanak, Akta i pisma na srpskom jeziku I, Beograd 1977, 86; Vaso Čubrilović, Bosanski frajkori u austro-turskom ratu 1788- 1791. Godišnjica Nikole Čupića XXX, Beograd 1933, 86.

6) Lazar Arsenijević Bata-Laka, Istorija srpskog ustanka I, Beograd 1898, 66.

7) Vasilj Popović, Trgovina Budimlića u prvoj polovini XIX stoljeća, Zagreb 1937. – O vezama trgovačke kuće Selakovića, trgovaca iz Sarajeva, sa Srbijom u Prvom ustanku, v. Vaso Čubrilović, Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi, Beograd 1939, 29.

8) Gerasim Georgijević, Znameniti događaji novije srbske istorije… Beograd 1838. 90 („Sarajevski hristijani čestni trgovci, Gospodari i Hadžije“ – darodavci man. Studenice).

9) Memoari prote Mateje Nenadovića, Beograd 1930, (Predgovor Vladimira Ćorovića).

10) Ljubomir Durković-Jakšić, Učešće Crne Gore, Srpskog Primorja, Brda i Hercegovine u Karađorđevu ustanku, (Stopedesetogodišnjica Ustanka u Srbiji 1804- 1954, preštampano iz Glasnika Srpske pravoslavne crkve), Beograd 1954, 50-55

.
11) Radoslav Perović, n. d., 92-93.

12) Mihailo Gavrilović, n. d., 50 (Prema izveštaju od 15. V 1806, Karađorđe „entreteint une grande intelligence avec les Monténégrins).

13) „On craint que Cerni George n’ailt le project de s’étendre á l’éntrec de la belle saison dans le coeur de la Bosnie. Tous les Grecs de cette province, qui y sont en grand nombre, en montrent le grand désir et paraisse s’apprêter de se joindre  á lui; il lui seraint facile alors de s’unire aux Monténégrins avec lesquels il est en intelligence. Les Grecs des Bouches de Cattero s’y mettraient aussi…“ – Mihailo Gavrilović, n. d., 9 (Izvepggaj iz Dubrovnika od 17. II 1805).

14) Vladimir Stojančević, Učegiće Srba Slavonaca, Hrvaćana i Dalmatinaca u Prvom srpskom ustanku. – Zbornik o Srbima u Hrvatskoj 2, Beograd 1991, 149-163.

15) Beniamin von Kállay, Die Geschichte des Serbichen Aufstandes 1807-1810, Wien 1910, 336-367 (Die Wirkung, die der Serbiche Aufstand auf dem benachbarten ungarichen Gabiet hervorbrachte, machte sich, allerdings durch die Entfernung gemildert, auch in Croatien im engere Sinne bemerkbar. Wie in Slawonien und längs der Donau, so redeten die orthodoxen Geistlichen zu ihren Glaubensgenossen… von Karadjordje und den Erfolgen, die er errungen… – Aber nicht nur die orthodoxen Bürger und die Militärgrenze waren von der allgemeimen Unruhe ergriffen, diese hatte sich auch schon auf die regulären Truppen verpflantz…“)

16) Dela Dositeja Obradovića, 5.

17) N. d., 248.

18) N. d., 444.

19) Vuk Karadžić, Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica, Vijena 1814, 16-16; Vuk Karadžić, Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beč 1849,1; Vladimir Stojančević, Vukovi pogledi na oslobođenje srpskog naroda u Turskoj, SANU, Međunarodni naučni skup: Vuk Karadžić i njegovo delo u svome vremenu i danas, Referati i saoppggenja, 17/5, Beograd 1988, 65-78 i 67-68.

20) Sima Milutinović Sarajlija (Serbijanka, Beograd 1993, 363) navodi kako u srpskom ustanku učestvuju: „Sve uskoci od Morače krvne, Hercegovci i Bošnjaci hrabri“); Sima Milutinović, Tragedija srpskoga gospodara i vožda Karađorđa. Beograd 1990, 70-71, 396, 412-413; videti: Vladimir Stojančević, Književno-istorijska poimanja Sime Milutinovića Sarajlije, Zadužbina 6, Beograd (22. juni) 1993, 7.

21) Milenko Vukićević, Karađorđe, II, 511-512.

22) Videti: Relja Novaković, Gavro Škrivanić, Vladimir Stojančević, Školski istorijski atlas, Beograd 1980 (Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva), 38; Vuk Karadžić, Skupljeni istoriski i etnografski spisi, Beograd 1898, 117; Vladimir Stojančević, Srpsko-turski odnosi u 1811. godini, Istorijski časopis XXXIII, Beograd 1987, 88-89.

23) U proleće 1807. godine „Turci su uhvatili na putu od Gračanice do Maglaja petoricu srpskih poverenika, kad su hteli preći reku Bosnu, i kod njih našli proklamaciju Karađorđevu, upućenu hrišćanima u Bosni da se dižu na oružje. Četvorica su pogubljeni na mestu gde su uhvaćeni…“ Milenko Vukićević, n. d., 511; Vaso Čubrilotšć, n. d., 66-69.

24) Milenko Vukićević, n. d., 511.

25) Vuk Karadžić, n. d., 291-292 (Vuk navodi „da je on bio od starine oborknez od Bijeljinskog kadiluka, koji se zove Semberija…“).

26) Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda, Beograd 1888, 5, 27, 57, 135, 248,

27) Konstantin Nenadović, Život i dela velikoga Đorđa Pe- trovića – Karađorđa, II, Beč 1884, (IX), XI, XXV, HLIII-HLV, HLVIII, LIV, HLVII.

27) LJ. P. Nenadović, Prošokol pisama Prote Mateje Nenadovića o ratovanju krajDrine 1811, 1812 i 1813, Beograd 1861, 103-105, 146…; Vladimir Stojančević, n. d., 96-97.

28) Grgur Jakpšć, Evropa i vaskrs Srbije, 3°, Beograd 1927, 165-168, 169-174.

29) Vuk navodi sledeće ličnosti: iz Drobnjaka Gavrila Šibaliju, iz Morače Iliju Djedovića, iz Kolapšna Antonija Kotlicu, iz Nikšića Matiju Juškovića, iz Mostara Nikolu N., iz Pive Savu Kulića, iz Gacka Jakšu Gačanina, iz Pljevalja Milića N., iz Nevesinja Stevana Popovića i Milosava Paru. Videti: Vuk Karadžić, n. d., 208-209.

30) Lazar Arsenijević Bata-Laka, n. d., 506, 511 („Sve pak pggo imamo i pggo se među nama produžuje i traje, to su samo obostrane naše želje, jer i Bošnjaci i Hercegovci i žitelji Stare Srbije, Srbi, žele da sa sebe stresu jaram turski. To su samo naša bratska snošenja i dogovaranja…“ „Ali da pomišljamo o rasprostra- njenju sadanje Srbije i oslobođenju od Turaka, Bosne, Hercegovine i Stare Srbije, ako moguće bude, to mi ne krijemo…“, n. d., 539 i 544).

 

Vladimir Stojančević, „Iz istorije Srba u Bosni i Hercegovini“, Beograd 2002, 16-27 str

Donirajte ili se reklamirajte na „Srbi u Bosni i Hercegovini kroz epohe i sudbine“ jedinom sajtu na svijetu koji opisuje život našeg naroda na prostorima BiH od naseljavanja Srba u 7. vijeku do odbrambeno-otadžbinskog rata a kroz prizme političke, kulturne i duhovne istorije.
Podeli:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top