ŠTA SU SRBINU GUSLE?

23434759_1129647810504759_1983260306017632491_n.jpg
Podeli:

Isidora Sekulić (1877-1958)

 

Srbine! pogledaj sliku prošlosti tvoje, koja je umesto različitih boja išarana jadom i čemerom, ali zato i slavom i junaštvom ponosnoga Srbina.

Vidiš li to bojno polje, na kome je izdahnula mnoga plemenita i hrabra duša tvojih predaka? Vidiš li to zgarište, gde je krvava tekovina bedne raje propala, a sada je još samo lagani dim kao neka bajka, koja bi nam mnogo pričati znala? Vidiš li ti zemlju, koja je mnogo hrišćanske krvi upila, što je besni paša ili vezir iz obesti prosti prolevao? Je li da je ta slika strašna za svakoga, a kamo li za Srbina, koji će je najbolje razumeti, čije srce to najvećma oseća. Jedna suza će ti i nehotice – kao potomku tih otaca – na taj zajednički grob kanuti, pa možda će toj usahnuloj krvi i odlahnuti.

Po nebu srpskom se nadvili teški oblaci, pa se nesito grabe o najmanje mesto plavetnila, nekada svetlog horizonta srpskog, kao da bi hteli i zemlju i ljude u svoj hladni ogrtač zamotati. Još se samo gdekoji zračak svetlosti bori sa ovim crnim napadačima, pa onda će da nastane grobni mir i tišina. Tiho i nemo pa ipak nekako veličanstveno se kreće ovaj ogromni plašt i nosi sobom nepregledne strahovite kule na bedemima, koje izgledaju kao turobne ruševine, negdašnje slave.

Neko potmulo mumlanje iz oblaka potrese kad i kad te gradove, kao da bi ih opomenulo, da je dosta čarobnog sna, sad dolazi prosta ali i krvava java. Zatim sevne munja, kao neki nesmeli vesnik onoga glasa, što se kroz oblačke čuo, i ozarivši krvavom bojom svoj trag, nestane je brzo, kao da se boji i uklanja strašnijoj sili, što iza nje dolazi. Taj krvavi trag munje napominje prolevanje krvi ali uleva i nade poginulim borcima, jer će obilato pljusnuti i turska krv, a prestaće zvečati oni robovski lanci, što svakim svojim prodirućim zveketom uznemiruju kosti umrlih ranjenika. Ili su zar zato ginuli junaci, da srpska ruka – koja je negda svoj mač kao igračku okretala – da ta ruka na tiransku zapovest ponizno izvršuje najgadnije zločine, i to na onoj zemlji, koja ga preklinje, da se bori, da još jednom pokuša onim mačem proklete lance raskinuti.

No u trenu oka oblaci zadrhću, grom zahuji, i sa neopisanim potresom se izgubi na zemlji nesretne raje koja ga je svaki čas očekivala, da joj zada smrtni udarac, da je uništi-satre. Opet nastade tišina; ta sila je odnela nečujno i poslednje očajne glase, a ostavila opustelo mesto, oko koga ni vazduh ne sme slobodno treptati.

A šta Srbin, šta ta bedna raja čini? Na Srbina je sudba navela teško iskušenje – nepregledni oblak – a on je trebao pokazati, da će i kroz ovaj prosijavati zrak alem-kamena, zvezde Srbinove, zrak srpskog junaštva, njegove neoborive sile, postojane volje, a da osveti prolivenu krv, da dokaže, da u njemu odista srpsko srce bije.

Ali Turčin je veru kosio, ljubav u narodu razoravao, mržnju i osvetu među rođenom braćom podstrekivao, koji je otrovno seme propasti sejao po Srbiji, a ona je bila gotova, da primi tu klicu, da donese obilata ploda, jer nju je tada zalevala, a ujedno i podgrizala nesretna nesloga Srbinova, koja mu je najžešćom propašću pretila.

Po zemlji se hori strahovita kletva skamenjene majke srpske, koja već više nema suza, da oplakuje izgubljenu nadu i uzdanicu, čuje se jauk i lelek ogorčene sestre Srbinove, potmula cika i strašan vrisak siročadi, koja Srbina očajnički za spas moli, ali odjeci toga jauka gromovito odjekuju po vazduhu, kao da dovikuju Srbinu:

„Mučno je u ropstvu živeti, bori se, to ti priliči!“

Srbin je već počeo malaksavati; poslednje iskre njegove trošne snage, na novoj je iskupio, ali i te su se odlučno odbijale o čvrste oklope turske – neizmernu silu ovoga krvnika.

– Pa zar da klone, da propadne?!

Slušaj Srbine! možda se kroz vasionu hori još i koji drugi glas osim plača? Zar ne čuješ divnu melodiju narodne pesme koja je dosad Srbina sokoliti znala?

Ili misliš, da je propalo to bescenblago, ta čvrsta stena, koja se ni pri najjačoj buri ne odvali u more propasti, pa sad da umukne ispred Turčina, zar da s njome Srbina nestane, da mu slavno ime umre?! Ne! to ne sme biti, slušaj samo, ali gle – lice ti se vedri, ti kanda vidiš ili čuješ nešto, što ti spas obećava. Vidiš starca koga su opkolili ljudi, žene i srpčići, nevina siročad.

Nemoćan je – u burno doba mladosti njegove su te noge prešle najviše vrleti, najopasnije stene, vrebajući možda samo jednog Turčina; te su noge kanda hajduka gorskoga nosile. Telo mu je iznureno jer su silne rane iscedile krv njegovu, razrušile mu zdravlje, ali mu duši i hrabrom srcu nauditi ne mogoše. Sede vlasi – koje je povetarac u srebrne talase razigravao – pokrivaju mu staračku glavu, preko koje su mnogi sumorni dani preleteli; ali mu pokrivaju i ponosno čelo. kao da bi htele sakriti ona dva prazna oka, koja mnogo pripovedaju, mada u njima nema pokreta, nema života, jer sedi starac je – slep. Suze gorke suze su izbrisale zenicu, koja je nekada jednim pogledom neprijatelja sekla. On je dakle iznuren bolesnik, on je slep, pa ipak mu još suva ruka nije malaksala. A i kako bi? Ta je ruka nekad mladačkom snagom neopisano vešto mačem krstarila po redovima neprijateljskim, a sada da prestane?

I sada drži oružje blago, pa ipak puno osvete, koje je Srbinu pored ikone i mača druga ikona, koja mu je sahranjeno blago podigla i slave pribavila.

To oružje, ta ikona, ta svetinja naroda jesu gusle.

Sedi guslar pevajući uz njih one divne narodne pesme, koje su pune morala, istine, pravde i drugih vrlina, budio je u narodu zaspalu klicu hrabrosti, pevajući mu zlatnu borbu uzortih junaka, bio mu je dakle vojvoda; učio je Srpčad pobožnosti i drugim naukama, koje se iz narodnih pesama, kao iz bistrog izvora crpeti mogu, bio im je dakle učitelj; učio je siročad poštovati spomen umrlih, budio je u njima čuvstvo narodnosti, uputio ih na ono, što im je sveto, šta treba da brane, sa čega da peru sramotu, ma to i svojom krvlju bilo, bio im je dobar roditelj.

Eto Srbine, vidiš li tu veliku moć, koja je onda još većma uticala, jer je Srbin i telesno i duševno pao; kada su ga te gusle iz prašine podigle, spasle i ostavile mu u amanet sve vrline, koje su pre Srbina krasile, kojima se on ponosio. Osećaš li da gusle svojim zvukom moraju probuditi čiste i plemenite osećaje u Srbinu?

Pa ne samo u njemu, nego čak i u Turčinu, koji je znao, da su gusle sredstvo, koje Srbe na noge dižu, koje ga onako neodoljivo u boj nose, i koje mu u poslednjem času novu snagu pribavljaju. Ipak je želeo, da bar nekoliko trenutaka uživa u svirci, koju niko ne može shvatiti, dok je ne čuje, i dok ne oseti uticaj njen na dušu.

One kad-kad zvuče tako tiho, tako bojažljivo, kao da oplakuju gorku sudbinu Srbinovu. Ta tiha melanholija, to žaljenje, ti zvuci koji čoveku do dna duše dopiru, pobuđuju u njemu tužne osećaje, a suze mu nateruju, ti zvuci sadrže u sebi ipak nešto strašno, nešto osvetničko, što čoveka obodrava i oduševljava.

Guslareva ruka zadrhće, a gudalo mu tako nečujno prelazi preko tananih struna, da zvuci – koje izdaje – izgledaju kao igranje letnjega vetrića, koji se posle užasne omare podigao, da razgali okolinu. I gusle su umorne, i to teško umorne, i nama je dotužila borba, i njima je dosadio jauk i tužba bedne raje, koja se bez odziva i pomoći gubi. Ali nam vetrić obećava lepši dan, rumenu zoru, ali tužni jek gusala izgleda kao mrtvačka pesma, koja sahranjuje nezavisnost i slavu Srbinovu, da se više nikad ne vrati.
No počuj, gusle sve jače i bujnije zvuče, sve većma razaznaje, da nisu više setne ni klonule da grozan pokolj izriču, da slobodu zovu, da snagu ulevaju, da spasenju hrle…

Gusle te po neki put opreznim svojim zvukom zanesu, te ti se čini, da gledaš pred sobom reku, koja te lepom bojom i lakim talasanjem obuzima, koja u tebi i nehotice pesničke osećaje budi, ali koliko grobova ima u njoj, šta sve nije preživela ona? Ko bi i pomislio, da se ta tiha površina do besnih vala uzburkati može, da može život ljudski kao senku uništiti.

Pa i ko će reći, da u onim laganim zvucima leži sila, i to velika sila, koja je uništila ropstvo, raskinula lance, podigla slobodu – spasla narod.

Gusle su svoj sveti poziv izvršile, one su to dokazale.

Guslarima hvala, što su gusle umeli sačuvati i dostojno poštovati, a guslama večan spomen u narodu, što su nam stvorile nov život – zlatnu slobodu. Gusle ne zvuče sad tako značajno, jer je burno i krvavo doba zaspalo, poziv im je ispunjen, ali ako ti je mila i sveta uspomena tvojih predaka, a ti čuvaj gusle, pazi tu svetinju, ne daj da propadne najlepša slava hrabrosti Srbinove, pa dok je njih, biće i tebe.

U Somboru (1894)

Donirajte ili se reklamirajte na „Srbi u Bosni i Hercegovini kroz epohe i sudbine“ jedinom sajtu na svijetu koji opisuje život našeg naroda na prostorima BiH od naseljavanja Srba u 7. vijeku do odbrambeno-otadžbinskog rata a kroz prizme političke, kulturne i duhovne istorije.
Podeli:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top