„ГЛАС СРПСКЕ“ – Злочин и казна бањалучког стожерника (7): Кривична одговорност поджупана Неђелског

20171120122707_250195.jpg
Подели:

Феликс Неђелски (ориг. Ниедзиелски) рођен је у Бањалуци 1912. године из брака пољског досељеника и православке из Вараждина. Изразито активан у крижарској организацији, постао је њен предсједник за бањалучки регион 1937. године, да би након стицања дипломе правних наука у Загребу, 1940. постао предсједником Великог крижарског братства. Док се Виктор Гутић у вријеме капитулације Краљевине Југославије према регрутном распореду налазио у Бихаћу,

Неђелски је од Хрватског усташког надзора упућен да до доласка стожерника организује нову власт у Бањалуци. Током рата је обављао функције замјеника стожерника у Бањалуци, поджупана у Тузли и Бањалуци, поджупана при МУП-у у Загребу, а био је и заповједник Усташке младежи НДХ. На основу пријаве Окружног јавног тужилаштва Тузла, 17. јуна 1946. отворена је истрага против Неђелског од стране окружног тужиоца у Бањалуци. Неђелски је пронађен у једном од заробљеничких логора након што је од савезника враћен са аустријске границе, послије чега је из Загреба допремљен у Бањалуку. Према свједочењу Пере Башкота, официра ОЗН-е, на саслушању се држао стоички. Његова одбрана се заснивала на тврдњама да се са усташким поступцима није слагао. То га, ипак, није спријечило да кроз читав период окупације врши високе дужности у државном апарату. Данашњи клерикални публицисти кажу да је Неђелски настрадао у монтираном процесу искључиво као католички критичар марксизма, уз тврдњу да је „у Бањој Луци помагао и од дивљих елемената у усташком покрету спасио многе људе, особито Србе“, да су га због тога звали „српска мајка“ и да су „прикупљени потписи више од 850 православних обитељи за његово ослобађање“ (Д. Дијановић). Посљедња тврдња нема никакву материјалну основу и потиче из једне старије америчке публикације без научног апарата, конкретно, из биографије кардинала Алојзија Степинца из пера Ричарда Петија. Једино конкретно свједочење о томе да је Неђелски интервенисао за прогоњене долази од Хрвоја Магазиновића, чијих је неколико политичких истомишљеника, љотићеваца, захваљујући њему било пуштено из притвора. Ипак, ослобађање неколицине српских фашиста не додјељује Неђелском звање „српске мајке“. Неђелски је у својој одбрани говорио искључиво о неслагању са појединим поступцима. Тобожњу помоћ жртвама није спомињао. Његове несугласице са Гутићем сигурно су постојале, али је конструкција о његовом „бијегу“ из Бањалуке у јуну 1941., коју заговара Иван Чуло, више него упитна. Поставља се питање како је могуће да је Неђелски, ако је био у наводној немилости, по повратку у Бањалуку крајем 1943. поново уживао подршку и заштиту гутићевске клике на челу са злочинцем Мирком Ковачићем. С друге стране, тврдио је да му није познато да су припадници усташког покрета чинили масовне злочине, а да му је постало јасно „да је курс“ НДХ – коју иначе није сматрао фашистичком – „незгодан“ тек крајем 1944. године. Другим ријечима, упркос свему што је знао и имао дужност да зна, Неђелски је до краја рата остао високопозиционирани званичник онога што је закон оправдано назвао терористичким апаратом, чије је „нормално“ функционисање подразумијевало свакодневна страдања и смрт невиних људи.

Због неразјашњене путање историјских извора којима нисмо у потпуности могли ући у траг, околности у којима је обављано Гутићево саслушање овом приликом ће бити само дјелимично расвијетљене. Исљеђивање је вршено у Џинића кући, гдје се у то вријеме налазила Удба са својим истражним затвором. Гутић је у ћелији био сам. Био је везан, да не би могао починити самоубиство, док су му током саслушања биле везане ноге. Саслушавали су га, као официри Окружног одјељења Удбе за Бањалуку, мајор Шемсо Табаковић и поручник Микан Марјановић. Чини се да је саслушање од локалних официра евентуално преузео тим исљедника који је у Бањалуку упућен из Сарајева, од стране републичке Удбе. Такав развој ситуације можда објашњава чињеницу о постојању различитих исљедничких записника. Поред записника саслушања који је Александру Равлићу (фељтон о Виктору Гутићу, 1968.), Душану Лукачу (књига о Бањалуци у Другом свјетском рату, 1968.) и Милану Вукмановићу (студија о Усташком стожеру) стајао на располагању, а којег објављујемо у књизи „Усташки стожер за Босанску Крајину“ (Бањалука 2017), постоји и други примјерак записника који је кориштен и цитиран од стране Здравка Кукрике (фељтон о Виктору Гутићу, 1965.). Наравно, узимајући у обзир да су многи детаљи које данас налазимо у доступном записнику поновљени у Кукрикином фељтону, постоји могућност да се у ствари ради о потпунијој, штавише оригиналној верзији исте документације.

(Наставиће се)

Приредили: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић

 

http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Zlocin-i-kazna-banjaluckog-stozernika-7-Krivicna-odgovornost-podzupana-Nedjelskog/250195.html

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top