У наслову овог текста, Бењамин Калај и Валентин Инцко, узети су као временске границе у којима се врши фалсификовање средњовјековне прошлости простора који чини данашњу Босну и Херцеговину. Симболично је то, што је и Калају и Инцку главни град Беч.
Двадесет први вијек је доба у којем постмодернистичка филозофија и свијетске елите које слиједе пут те филозофије, настоје да оборе све норме традиционалних вриједности и уопште вриједности које су људи установили прије постмодернизма и изградње Новог свијетског поретка. Наратив постмодернистичке филозофије заснива се на поништавању свих националних идентитета у корист припадности групама заснованим на идентитету силе и идентитету економске припадности.
Босна и Херцеговина није остала мимо ове плиме глобалистичких стремљења. Из разних слојева БиХ друштва, који себе идентификују као грађане, либерале, љевичаре, борце за људска права, НВО сектор и слично, чујемо како не треба да гледамо на прошлост, него да се окренемо будућности и радимо на стварању бољег живота за себе и своје потомке. Међутим, баш из тих либерално-грађанских кругова имамо највише покушаја фалсификовања историјских извора и чињеница.
Немамо намјеру да негирамо никоме право да се у националном погледу изјасни ко како осјећа и жели, али свакако морамо указати на шаблонска фалсификовања босанско-херцеговачке прошлости, који су осмишљени још за вријеме А-У окупације БиХ, и која се користе до наших дана. Овдје ћемо се дотаћи неких примјера фалсификовања средњовјековне прошлости. Највише се форсирају приче о богумилској босанској цркви, босанском писму-босанчици, босанском језику, Бошњанима као средњовјековном босанском народу који је био скоро једини у средњовјековној босанској држави, и једна расистичка теорија осмишљена у главама Анте Старчевића и његових правашких колега, о Власима који су тобоже били народ романског поријекла, од којега су током XIX вијека агитацијом Србије и Српске православне цркве, настали православни Срби у БиХ. Ова влашка теорија била је форсирана и за вријеме А-У окупације БиХ, па преко усташког покрета и усташке емиграције преживјела до деведесетих година XX вијека, када су јој одређени политичко-идеолошки и квазинаучни кругови опет дали вјетар у леђа. Један од свјетских аутора који је на међународни ниво подигао ову расистичку теорију, јесте британски публициста Ноем Малколм у својој књизи „Босна кратка повијест“ у којој пише да су Срби у БиХ у огромној већини србизовани Власи, односно како он закључује: „Данашњи босански Срби могу се слободно представљати као Срби, без обзира на своје влашко поријекло“.
Ова теорија се заснива на никада доказаној тврдњи да су ти Власи у позном средњем вијеку и касније током османске окупације, говорили посебним романским језиком између себе, а српски језик да су користили у разговору са широм околином, у званичним документима и у цркви. За овакву бесмислену тезу довољно је погледати спис Бенедикта Курипешића који је прошао 1530. године кроз тадашњу БиХ. Курипешић је народ гледао по вјерској припадности и записао да у Доњој Босни (од Уне до Сарајева) живе Турци (муслимани), Бошњаци (римокатолици), Срби(православни) које Турци називају Власима, а у Горњој Босни (од Сарајева до Косовске Митровице) живе Турци (муслимани) и Срби (православни). Аутори попут Ноема Малколма намјерно погрешно цитирају овај извор и кажу да сами ти Срби себе зову Власима, што није тачно; или пак завирити у османске службене документе у којима се јасно каже да су власи друштвени сталеж сточара а не посебан народ, и они се по свом занимању разликују од раје која се бавила земљорадњом, а има примјера у неким областима да Турци током XVI вијека укидају влашки сталеж претварајући их у ратаре.
Што се тиче теорија о босанском језику и писму босанчици, ни оне нису од јуче, него своје извориште имају у политици и идеји која је настала за вријеме А-У окупације. У вријеме када је историјска наука дефинитивно била афирмисана са својим критичким апаратом, и неоранкеовским постулатима, у другој половини 19. вијека, код нас у БиХ историја је постала оруђе којим се настојао створити један нови и посебни босански (не и херцеговачки) идентитет, а све за рачун власти у Бечу. Једна од олакшавајућих чињеница за те напоре, била је и неразвијеност српске историјске науке у кнежевини, касније и краљевини Србији, јер док су европске историографије газиле сигурним научним стазама, у Србији се водила борба између романтичара и прве генерације српске критичке историографије. Иако необразован, српски народ је ипак уз помоћ цркве и својих народних предања успио да одоли овим насртајима на његов идентитет и прошлост.
Босански језик ако погледамо у историјске изворе никада није постојаo као неки посебан језик. Међутим, имамо примјера да се у разним документима, нпр. списима босанских фрањеваца, или неких страних аутора, спомиње босански језик или босански дијалекат, као један од најфинијих говора српског језика или како си га често називали илирског језика. Дакле, босански језик био је само један од више назива за српски језик, који се између осталог називао и илирским, влашким, словинским, далматинским, славонским, славено-српским и другим именима. Ово су идеолози босанске нације покушали да искористе и представе као сасвим посебан језик, што су оповргли сви највећи филолози и слависти XIX вијека, а и касније.
Све ово важи и за тзв. босанчицу, односно српски брзопис настао на двору краља Милутина, а у Босну пренесен за вријеме краља Твртка, (у Хуму тј. Херцеговини користио се и раније), а први документ писан овим писмом у Хуму јесте писмо хумског жупана Санка Дубровачкој општини писано пре 1369. године. Српски брзопис се раширио западно од Дрине и крајем средњег вијека писао се и на хрватским територијама, а једна од први таквих територија јесте жупа Пољице у близини Сплита. У римокатоличкој и касније муслиманској средини, попримио је одређене локалне особине, али не у толикој мјери да би постао посебно писмо, шта више те особине се разликују од регије до регије. Без обзира што је тај брзопис настао на српском двору, није сметало разним идеолозима и квазинаучницима да га назову босанчицом, неки и хрватском ћирилицом и слично. Шта више, од таквих дефиниција није се било одустало ни у бившој СФРЈ и то траје до данас.
Тако се наставља својатање српске редакције ћириличног писма и српског језика који се у изворима назива „lingua serviana“, како га често називају у документима писаним у Дубровнику. Ипак, то својатање је чисто политичко и идеолошко, али када погледамо на конкретне примјере односа према ћирилици од стране оних који је својатају, видимо да се ломе табле са ћириличним натписима или пак да се ћирилица занемарује у њиховом образовном систему и да се у свакодневној употреби скоро и не користи. На жалост, не можемо се ни ми похвалити да се на прави начин односима према ћирилици, јер све мање обичних људи али на жалост и институција, медија и интелектуалаца код нас Срба, употребљава ћирилицу а многи је сматрају и застарјелом. Овоме треба системски стати на пут, и сачувати једну од главних идентитетских основа српског народа – ћирилицу.
Када смо код питања „цркве босанске“ ту имамо теорија скоро колико имамо и историчара који се баве овим питањем. Још увијек доминантна теорија јесте она да је „црква босанска“ била богумилска творевина, чији су вјерници доласком Турака објеручке прихватили ислам, као религију сличну њиховом дотадашњем учењу. Богумилску теорију „цркве босанске“ такоће је почела да форсира А-У окупациона сила, прихватили неки муслимански учени људи, али и многи српски историчари. Вјерски списи који су коришћени у крилу „цркве босанске“ оповргавају теорију о њиховом богумилству, а поготово оповргавају оптужбе римокатоличке цркве у средњем вијеку која их је оптуживала нпр. да не поштују крст, свеце, мошти, Исуса Христа, Богородицу, иконе и слично. Један од историчара који је најбоље описао „цркву босанску“ јесте Драгољуб Драгојловић, који је можда мало и запостављен у српској стручној јавности. У своје двије студије, првој под називом „Крстјани и јеретичка црква босанска“, Београд, 1987 и „Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави“, Нови Сад, 1997, Драгојловићи анализира све домаће и стране изворе који говоре о „цркви босанској“ и утврђује њене везе са источном библијском књижевношћу, језичке и структуралне сличности са црквеним књигама писаним у земљама Немањића, светоотачко наслеђе „цркве босанске“, мистични дуализам православних монаха који је био присутан и код крстјана и слично. Већина босанске библиографске књижевности чинила је језичку, писмену, структуралну и идеолошку цјелину са осталим српским областима. Ово доказује нпр. јеванђеље бана Матије Нинослава које се језички и текстуално подудара са Вукановим јеванђељем писано углавном у рашком стилу.
Уз причу о богумилству цркве босанске иде и прича о богумилстви надгробних споменика мраморова, у стручној литератури познатих као стећци. Сама чињеница да се први стећци почињу клесати крајем 11. и почетком 12. вијека у околини Требиња, када је Требиња под влашћу српских владара из Рашке, који су били православни, оповргава ову теорију, Најстарији сачувани запис на мрамору је свима добро познати натпис жупана Грда или Грдеше пронађен у Требињу, а жупан Грдеша се спомиње и као један од војсковођа у српској војсци за вријеме другог похода византијског цара Манојла Комнина на Рашку 1150. године, а исто тако спомиње се и у повељи рашког жупана Десе, којом је даровао острво Мљет манастиру св. Марије у Апулији. Дакле, мраморје настаје у српској и православној средини, и одатле се шири на простор цијеле босанске државе и шире. Писмо натписа са мраморја настало за вријеме док је Хум био под управом Немањића исто је као и натписи који су клесан када је Хум прешао у руке Котроманића.
На крају ћемо рећи нешто и о „добрим Бошњанима“. У домаћим босанским повељама „добри Бошњани“ се спомињу као свједоци „од Босне“ односно језгра средњовјековне босанске државе, данашње централне и источне Босне. Поред њих у повељама се јављају и Усорани као свједоци од Усоре, Хумљани из Хума, Приморјани са Приморја, итд. Даћемо неколико примјера за ову нашу тврдњу:
Бан Стјепан II у повељи коју је издао Дубровнику 15. августа 1332. године, спомиње као своје поданике Бошњане и њихов однос са трговце из Дубровника „ако ли говори Бошњанин против Дубровчанина….“. У истој повељи бан када говори о односу Дубровника и Хума, каже да Дубровчани „живе у Хумској земљи у њиховом закону у првом“. Ово проистиче из тога, што је Хумска земља била, како раније под влашћу Немањића, тако и у вријеме власти Котроманића, једна велика и јака аутономна област са својом домаћом властелом. Тако војвода Радич Санковић у једној својој повељи позива се на традиције „господе српске и босанске и хумском“. Приморјане и Хумљање у своме писму Дубровчанима (1359-1361) спомиње жупан Санко Милтеновић. Хумљане као свједоке наводи и кнез велики хумски Андрија у повељи коју са синовима издаје Дубровнику 1249. године.
Повеља бана Стјепана II из 1351. упућена кнезовима Вуку и Павлу Вукославићу, пружа јаснију слику о „добрим Бошњанима“. Наиме, у тој повељи се као свједоци јављају људи из Босне и Усоре, чиме је јасно истакнута управна и политичка особеност и граница ове две области. У повељи се о свједоцима каже: „А томе су пристави и свједоци добри Бошњани и Усорани: први пристав и свједок Владислав Дабић са братијом, други свједок и пристав Ратко Шанта са братијом, Мркоје Шћитовљанин пристав и свједок са братијом; од Усоре пристав и свједок Прибислав Хлапотић са братијом, Стипоје Челничић свједок са братијом, Поручен Прибиславић свједок томе са братијом; од Доњих Краја Ратко Лужац свједок и пристав и његова пратња.“
Треба истаћи и чињеницу да у домаћим босанским и хумским повељама, у којима се спомиње становништво које живи на том подручју, нигдје нема помена Бошњана, али има помена Срба, Влаха, Дубровчана итд. Такође, нотарска канцеларија у Дубровнику која је вршила преписку са владрима средњовјековне Босне и Хума, називала се српском (у латинском преводу словенском канцеларијом) канцеларијом а писари који су у њој радили звали су се српским дијцима (писарима). У Дубровнику није постојала босанска или бошњачка канцеларија, а да је којим случајем језик у средњовјековној босанској држави био другачији од српског језика, свакако да би правила средњовјековне дипломатије налагала да се успостави и босанска канцеларија.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.