Bosanci bogoslovi u Prizrenu i moje sećanje na obnovu rada u „Rastku“ pre dvadeset godina

25592148_1155057067963833_7123316883158550481_n.jpg
Podeli:

Vukašin Sirovina, sveštenik – Doboj*)

 

Mnoge ljude interesuje, otkuda bosanci u Prizrenskoj bogosloviji, kad od 1882 god. imaju svoju, Reljevsku, i bližu od Prizrenske, Beogradsku.

Prošlo je 60 godina otkako je bivša Austro-Ugarska monarhija bila dobila na berlinskom kongresu ovlašćenje da zauzme teško napaćenu Bosnu. Treba priznati da je hrišćansko stanovništvo rado dočekalo ovo „oslobođenje“, jer mu je grozan zulum, provođen nad njim od strane osmanliskih vlasti i muslimanske vlastele, bio dozlogrdio. Nacionalizam u zemlji bio je narazvijen.

Srbi su željno očekivali zavođenje reda i privođenje kulturi bespravnog bosanskog roblja. Ali ta radost njihova u Bosni nije dugo trajala. Austrija je nabrzo nastupila sa bezobzirnom i nasilnom upravom. Nastalo je apsolutističko doba i dugo trajalo, da se produži u „predustavno“ i „ustavno“. Godine 1882 osnovana je u Sarajevu bogoslovija, da Bosanci ne bi išli u beogradsku, kao dotle. Ali, nabrzo iza toga (1885), sarajevski mitropolit Sava Kosanović dade ostavku, zbog pokušaja nove uprave da širi u Bosni uniju.

Spremajući Bosancima uniju, Austrija sprema lagano, ali sigurno, i aneksiju Bosne. Zato mostarski mitropolit Ignjatije (Grk) biva nasilno penzionisan, jer protestuje protiv otcepljenja Novopazarskog Sandžaka od Hercegovačke mitropolije. Austrijanci bi, čim bi sproveli aneksiju, napustili Sandžak, ali pre toga potrebno je bilo da Srbi u Bosni i Hercegovini prekinu sve veze sa braćom u Sandžaku. I godine 1894, Austrija u tome i uspeva. Područje oko Pljevalja, Prijepolja i Novog Pazara (Sandžak) otcepljeno je od Hercegovačke i pripojeno Raško-prizrenskoj mitropoliji u Otomanskoj carevini.

Da li čudnom igrom sudbine ili – što je mnogo verovatnije – nastojanjem i namerom Porte i Fanara, u Prizren, ubrzo iza toga, dolazi Srbin za vladiku i to – Bosanac. To je bio Dionisije Petrović iz Bos. Gradiške. U Gradišci bio je sveštenik, a posle u Tuzli pomoćnik mitropolita. Otišao je iz Bosne onda, kad je i dabro-bosanski mitropolit Kosanović morao otići (1885 god.) Petrović je preko Srbije otišao u Grčku, gde je produžio školovanje, a izbor za raško-prizrnskog mitropolita zatekao ga je u Skoplju, na položaju mitropolitova pomoćnika.

Preko „Bosanske vile“ (srpskog, ali turkofilskog lista) on odmah stupa u vezu sa Bosnom i Bosna sa njim. Javlja im se, šalje članke, priloge i odgovara na pozdrave, te šalje mnogima svoje fotografije. 1897 „Bosanska vila“ donosi opširan članak o njemu, veliku sliku i biografiju i, kao i obično, i tada veliča sultana. U svojim brojevima devedesetih godina prošloga veka list, kad god mu se pruži prilika, ističe sultana kao „svoga“ i „našeg“ suverena. Zato sultan šalje ordenje Bosancima i urednika Nikolu Kašikovića odlikuje visokim ordenom „Medžidije“. Faktičkog suverena Bosne „Vila“ je spominjala u najkraćim noticama pa i tada ga nazivala samo austriskim carem.

I tako, devedesetih godina prošlog veka, javio se u Bosni jak autonomni, no turkofilski pokret. Tada je sultan, preko Fanara, dao na znanje bosanskim mitropolitima, (jednom patrijaršiskom poslanicom), da svoja suverena prava neće napustiti i da bi tu „iradu“ trebalo narodu pročitati. Zbog objave ove „irade“ morao je tuzlanski vladika Dionisije Ilijević (Srbin-Šop) smesta da napusti Bosnu. Drugi je nisu hteli objaviti. Eto, u to vreme, Bosna se opet okreće Otomanskom carstvu, i Mitropoliji raško-prizrenskoj, a Bosanci počinju da idu u Prizren, da se tamo, u Prizrenskoj bogosloviji, spremaju i uče …

Austrija postaje sve bezobzirnija. Legije njenih činovnika, većinom Poljaka, Rusina i Čeha, a manje Nemaca, poplavljuju Bosnu i dovode u nju koloniste-unijate, jer su i sami ti činovnici birani bili iz redova takve vrste. Vlast se meša u unutrašnje uređenje crkveno opštinskih ustanova i ruši im autonomiju. Time izaziva tešku autonomnu borbu, koja traje sve do 1905 godine. Narod, u znak protesta, napušta crkve i „vladino“ sveštenstvo.

Pokret se oseća i kod muslimana za njihova autonomna prava. Kupoprodajom Bosne sultan se, 1908 god., posve odriče suverenih prava nad Bosnom, na koju ta prava proteže sad austriski car. Tako Bosna bi anektirana, a Sandžak ostade Turskoj carevini.

I pre, i posle aneksije, nastojalo se od strane austriskih vlasti, i onih crkvenih tzv. „vladinih“, da se prizrenskim bogoslovima prave smetnje, da se diskvalifikuju i ponižavaju zbog, tobože, manje spreme, ali, „Uredba“ od 1905 i iskrena jerarhija nisu povređivali ravnopravnost, niti hteli razlikovati reljevske (sarajevske) od prizrenskih bogoslova.

Pred oslobođenje, Srbi, đaci strogih austriskih gimnazija, koje su i za vreme rata radile, pod strogim nadzorom, i svi politički sumnjivi, sanjali su o Pijemontu srpstva, njegovim školama i drugom životu u njima i – slobodi. A oni, koji su izabrali sveštenički ili učiteljski poziv, sanjali su o dalekom, carskom Prizrenu.

Tako smo se, godine 1919, našli u Prizrenu nas šesnaest Bosanaca, najveća grupa Bosanaca otkako je Bogoslovija postala. Neki su došli da nauke, prekinute pre rata, nastave, a neki da ih nanovo započnu. Za sećanje slikali smo se 1920 godine prilikom rastanka sa dvojicom drugova. Na ovoj fotografiji naći ćemo vredne saradnike na obnovi „Rastka“ posle oslobođenja. Jedva jedna trećina od ovih drugova u životu je danas, a dve trećine su sklopili svoje oči kao vredni crkveno-prosvetni radnici.
Iz Bosne smo mnoge knjige prikupili i obnovili biblioteku družine.

Kad smo primili upravu družine, odmah smo se složili da osnujemo tamburaški zbor, jer su Bosanci-đaci odavno vični ovom instrumentu.

To je bio prvi tamburaški orkestar u bogosloviji, otkako ona postoji. Osnivanjem ovoga orkestra oživelo je društvo naše, sa njim i Bogoslovija i ceo Prizren. Počeše priredbe, sela, zabave. Ovaj zbor bio je tada i jedina muzika u Prizrenu i tražen je bio na sve strane, jer je bio zaista vrlo dobro složen i uvežban. To je „Rastku“ i lepih prihoda donosilo, pa se odmah moglo lakše, sa materijalne strane, živeti i raditi. Tada nam je bio pretsednik Andrija Šiljak, iz Pljevalja, pun razumevanja i volje za rad sa nama, kao vrlo blizak mentalitetu Bosanaca. Ja sam bio njegov zamenik, kao mlađi kolega, delegat kad je i gde trebalo, i, u sve tri sekcije, saradnik.

U muzičkoj i diletantskoj sekciji te u osnivačima tamburaškog zbora, bili su sa priložene fotografije ovi: Borić, Sl. Stanković, Popović, Dabić, Mitrović i ja. Ostali su vršili druge funkcije, potrebne jednom društvu. Diletantska sekcija počela je svoj pravi rad tek dolaskom prof. g. Ivana Černjavskog. On nam je bio reditelj. Sa njim sam, sećam se, mnoge noći proveo u prevođenju veselih i lepih ruskih komada, koje je on doneo bio sobom u rukopisima, ili po sećanju ih sastavljao. Čuo sam, pre nekoliko godina, da su se ovi komadi, dugo još posle moga odlaska davali i u drugim bogoslovijama. Đaci su ih prenosili.

Odličan pevački zbor bio je spremio pok. profesor muzike Vasilije Anisenko. A u literarnom radu družine, tj. u samostalnom radu članova na književnom polju, u ono vreme isticao se, moramo priznati, vrlo mali jedan kružok, koji se često puta nalazio u opasnosti da se ne utopi u more kritika, antikritika, diskusija bez kraja i konca. Tadanje pravilo „odbacivanja i primanja“ radova odbijalo je ostale i mlađe da se pojave, iako su možda i mogli to učiniti po svojoj sposobnosti. I da se češće nije morao umešati i ublažavati beskrajno duge kritike i otegnute diskusije naš profesor književnosti Jovan Spasić, zaista bi i ono malo danog materijala otišlo u morske dubine zajedno sa utopljenicima.
Ne treba nipošto da nas takve pojave čude. One su redovne kod mladih i ambicioznih ljudi.

Pri obnovi rada u družini u svemu su nam bili pri ruci i svesrdno nas pomagali ondašnji rektori: visokoprečasni g. Stevan Dimitrijević i blaženoupokojeni arhimandrit Simeon, potom episkop zletovsko-strumički. Mi, mali neimari, na ovom mestu odajemo puno priznanje i zahvalnost ovim većim od nas.

Pred naš polazak iz Prizrena dobili smo neke mlađe kolege, Bosance i druge, kao dobre i valjane saradnike u svima sekcijama. Njih ne spominjem ovde zato, jer su iza nas ostali na radu, i, jer njima pripada članak od drugog autora.

Sada, u svečanim danima proslave 50-godišnjice „Rastka“, želim da ovi redovi budu zapaljene voštanice na grobovima mojih umrlih profesora i drugova iz Prizrenske bogoslovije i saradnika u „Rastku“. Neka mi oproste seni umrlih i oni živi, čija imena ne spomenuh. Davno je to bilo, pa se mnogo i mnogo zaboravilo.

„Rastko“ neka i dalje produži da dela na ostvarenju svoga ideala: kulturno-prosvetnom podizanju srpskog naroda, a po primeru svoga patrona Rastka Nemanjića.

*) Svršio Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu školske 1923/24 godine.

Iz knjige „Spomenica pedesetogodišnjeg versko-nacionalnog i kulurno-prosvetnog rada Bogoslovsko-literarne družine „Rastko“ u Prizrenu 1889—1839“, Skoplje 1940, str. 123 – 127.

Donirajte ili se reklamirajte na „Srbi u Bosni i Hercegovini kroz epohe i sudbine“ jedinom sajtu na svijetu koji opisuje život našeg naroda na prostorima BiH od naseljavanja Srba u 7. vijeku do odbrambeno-otadžbinskog rata a kroz prizme političke, kulturne i duhovne istorije.
Podeli:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top