Да ли је мистерија камених птица из Музеја Херцеговине коначно ријешена, или је рјешење на видику?! Да ли камене птице пронађене у Завали говоре нешто више о Мирослављевом јеванђељу? Имамо ли у рукама крунски доказ да је овај највећи и најљепши документ српске писмености написан негђе у нашем крају?!
Како смо живјели и шта смо мислили прије хиљаду година? – то је питање које ми увијек падне на памет кад погледам Птице у Музеју херцеговине. Зашто је то тако тешко је рећи, међутим, нема сумње Птице су највећа мистерија Музеја Херцеговине у Требињу.
Чак ни историчари умјетности, који су Птице из Завале показали Европи, нису били у стању да растумаче скривене поруке које ове представе у камену крију.
Недавно, птице су се нашле поред Мирослављевог јевнђеља (фототипско издање, које је недавно постало својина МХ). Да ли су Птице и хиљаду година раније биле уз ово јеванђеље, јесу ли камене птице и оне нацртане у Јеванђељу из исте руке, из исте главе, или су рађене по истом налогу?
Наука још није ријешила овај мистериј. У међувремену, огласили су се политичари… Један од њих, Предраг Малбаша, помоћник министра културе у Влади Црне Горе, говорио је слиједеће (прије посљедњег државног раскола на Балкану)…
Зашто у свијету нема већих проблема по том питању? Зато што су предмети који се налазе ван граница неке земље истински валоризовани и њихова историја и документарна вредност није стављена у неке функције које бих ја назвао дневнополитичким. За размишљање је шта ће се десити ако нестане ова државна заједница. Ја мислим, а то је ствар договора, да би било паметно да се на нивоу музеја направи један уговор о преузимању материјала који припада Црној Гори. Мирослављево јеванђеље, као споменик који је стављен на Листу свјетске културне баштине, по мјесту свог настанка, по садржају и по значају апсолутно би требало да буде у Црној Гори, а право мјесто за њега би било у Бијелом Пољу.
До потоњих времена, све је било у реду, ођедном, ето, све стоји наопако. То потврђује и предсједник општине Бијело Поље Тарзан Милошевић, тврдећи како је „дошло вријеме да се јеванђеље скраси у граду у коме га је рукописао грешни дијак Григорије, како је записано и у њему.
Можемо да створимо услове да тај документ дође у Бијело Поље. То нам је обавеза. Да заједно сви покушамо да покренемо ту иницијативу. Нисам локалиста, али, да је среће, тај би документ требало да остане за стално у Бијелом Пољу. Доказано је да је тај документ написан у Бијелом Пољу, а налази се у музеју у Београду, што је сасвим нелогично, иако смо ми захвални што се чува у најбољим условима. Ми би требало да створимо, на нивоу града и цијеле Црне Горе, услове да се чува у Бијелом Пољу.
То тако иде, кад Црна Гора, као и њени сусједи, имају свезнајуће политичаре. Наиме, наука не зна гђе је Мирослављево јеванђеље написано, али, врло важно што наука не зна кад зна Тарзан Милошевић. Дакле, наука има кога да пита, све је,ето, опет у најбољем реду.
Бијело Поље, ето, нешто потражује, а како стоји ствар са Требињем? Има ли Требиње, у случају Мирослављевог јеванђеља, каквих потраживања?
Годинама, археолог Ђорђо Одавић, и у свакодневном разговору, користи се аналогијама. Мислим на оне стилске које показујемо на овим страницама. Десно, на великој слици, двије су птце од камена које се налазе у Археолошкој збирци Музеја Херцеговине, а поред њих илуминиације-сртежи из Мирослављевог јеванђеља, чија се копија налази у истој збирци, пар метара од камених Птица.
Основне појмове везане за наше камене птице, и пластику у троплетеру, разјаснио је својевремено Марко Вего. Црка Св. Петра у Завали (Попово) помиње се 1525. код Рањине (Анали). Помиње се и касније, у турским документима. Судећи по једном извјештају бискупа Сигисмунда Тудисића из 1751, црква је страдала у земљотресу, а њена имања предата су у посјед православним калуђерима из Завале – каже Одавић.
О томе, ако се не варамо, изјаснили су се касније и надлежни судови, али много интересантније ствари десиле су се на терену. Археолози су у цркви Св. Петра открили тзв. камену пластику украшену мотивима плетерне орнаментике са већ дефинисаним византијским аналогијама дуж јадранске обале, до сјеверне Италије).
Асоцијације су бројне али ништа није сасвим извјесно. Наука још није ставила тачку. Нада Милетић, на примјер, запажа, да је један фрагмент сличан бордури Св. Крижа у Нину (9. вијек), а други каменој пластици из цркве Св. Михајла у Стону?! То је рецимо тако, али како растумачити фрагмент аркаде циборија (откривен на локалитету Михаље) који потпуно личи на цибориј из Валполичеле (712. година).
Значи ли то да датовање у другу половини 12. вијека није највалидније?
Неки фрагменти очито су старијег датума. Можда је испод или негђе у близини постојала и црква старија од цркве Св. Петра, црква посвећена Св. Михајлу?!
Ком периоду припада онај камени ребус са птицама?
Досадашњи истраживачи мишљења су да плоче с мотивом паунова (!?) припадају каснијем периоду (крај 12. вијека). Мислим на композиције чији је каратер највјероватније литургијски. Нада Поповић тврди да је враћање пехара у ову симболичну представу несумњиво ранохришћанског и византијског поријекла, а она необична обрада птица упућује на 11-12. вијек.
Све дјелује логично, осим када у околини покушате наћи нешто слично?!
Да, они који су се више бавили овим мотивом, примјећују да све то више асоцира на арабеску, него на реалну фигуру. Тачно је да нема паралела у скулптури тог времена на ширем простору.
У оној, нама најинтересантнијој композицији, птица ( да ли паун?) има светачки ореол?!
Да, то је оно што збуњује, оно што годинама тражи вјеродостојно и сувисло образложење или неко разумно тумачење.
Та представа вјероватно има неки метафоричко-симболички садржај?
Највјероватније. Они који су се раније бавили овим садржајем истичу да би тај мотив могао бити оријенталног поријекла (они подсјећају на симболику пауна од паганске до хришћанске иконографије).
Значи ли то да светачки нимбус на неки начин симболику пауна уводи у сферу познатих хришћанских симбола и значења?
Можда, али треба да знате да је паун соларни симбол, да развија реп у облику точка, и да то, у крајњој линији, и не мора бити нимбус?!
Ви мислите на неке друге могућности?!
Мислим, али још увијек ништа не тврдим. Све треба узети у обзир. На примјер, на делеком истоку, паун је симбол љепоте али и симбол способности преображаја, трансформације. Постојала су увјерења да је његово перје онако лијепо зато што је, убијајући змије, трансформисао њихов отров. Ако се кроз такву опције гледа ова наша композиција, онда онај паун са нимбусом није нападач, него исцјелитељ, и, тако схваћен, симболизује бесмртност? Даље, постоје и други аспекти и модификације тог култа, као што је она по којој је довољан поглед пауна да жена занесе…
Директније, каква је симболика пауна у хришћанству?
У хришћанству паун симболизује сунчев точак (он овдје тако и изгледа). Паун је и код хришћана симбол бесмртности. Његов реп слика је неба осутог звијездама. У хришћанској иконографији (J. Chevalier, A. Gheerbrant) паунови пију из путира (тај призор имамо у два примјерка у Музеју Херцеговине). На средњем истоку паунови се приказују уз стабло живота, у тим призорима симболизују човјекову духовну двојност (подвојеност, да ли и извјестан дуализам?!). Паун је, даље, третиран као животиња са стотину очију, као симбол вјечног блаженства, духовног виђења бога…
Значи, ако се све гледа у таквој симболичкој равни, онај паун из Завале не напада птицу наниже?
Нисам сигуран, али што више размишљам о томе, у домену извјесне теолошке парадигме, пада ми на памет да је у питању позитивна интервенције, можда божански контакт, а не атак.
Немате других тумачења?!
То нису тумачења. То су једноставно неке могућности које ништа не вриједе док се научно не протумаче и докажу. За сада, има много тога што је остало да се прегледа у средњевјековним бестиариумима (Bestiarum vocabulum). Неки бестиа-мотиви могли су се пренијети и механички у Завалу…
Приказ птица је помало нашки, рустичан?
Да. Чак је и Вего утврдио да су и цркву Св. Петра градили домаћи мајстори. Највјероватније све је дјело нашег човјека. У том погледу, могле би се направити и неке аналогије са стећцима.
То, наравно, нису моћне аналогије, не оне које “избијају очи“. Птице су много сличније илуминацијама и иницијалима из Мирослављевог јеванђеља?!
Да, то је оно што до сада уопште није истражено. Појава фототипског издања, увјерен сам, покренуће ствари с мртве тачке. Интересантно је да је то, одмах након археолошких ископавања, била и једна од првих импресија Марка Вега. Он је касније експлицитно исказао ту подударност. Израду тијела птица помоћу тачкица и црта, писао је Вего, сусрећемо и у Мирослављеву еванђељу које је писано око 1197. године под јачим утицајем италијанске романике.
Али ни Вего није објаснио симболику оног нимбуса, или можда сунчевог точка, како ви кажете?!
Није, мада разбијао је главу једном другом аналогијом. Наиме, утврдио је да у Мирослављевом јеванђељу има већи број заставица, стилизованих у двоплетеру и троплетеру. Једна од тих заставица, цитирам га, има по 6 плетеница на својој горњој и доњој страни, стилизованих у троплетеру. Три од њих чине углове, а три облик овално израђених конопаца. То је директно везано за Завалу… Отуд, Вего не искључује могућност да је илуминатор Мирослављевог јеванђеља опонашао своју заставицу с плоче из Завале?!
Значи ли то да постоји могућност да је Мирослављево јеванђеље писано у Завали?
Наравно. То је и Вего уочио. Написао је да све те спознаје отварају могућност претпоставци да је Мирослављево јеванђеље писано управо у Завали. Осим тога, ти итало-романички дотицаји сасвим су логични, јер кнез Мирослав је био у добрим односима с Папом до 1181. године, да би до измирења дошло поново 1189. године. Даље, није без значаја казати да је Мирослав зидао цркву Св. Петра на Лиму. Тој цркви дао је неке посједе у Захумљу. Вего претпоставља да су ктитори цркве св. Петра у Завали и цркве св. Михајла код Стона били кнез Деса или кнез Мирослав?! Није ли логично да у том кругу настане онако лијепо украшено ремек-дјело?!
Како доживљавате својатање Мирослављевог јеванђеља данас?!
Све је то политика. То ме не интересује. Оно што је тренутно важно јесте да се наставе истраживања. Требиње, а и цијела Херцеговина, мора исказати већи интерес за озбиљан студиј ових питања…
ПРЕД СТАРОМ ЕНИГМОМ – Аника Сковран, историчар умјетности, тврди да је Херцеговина била и остала једна велика енигма за науку.
Рецимо, те плоче из Завале, један су од најлепших парапетних украса. Сретни смо што је то остало, јер је на овом терену било пуно споменика који су нестали или су уништени. То је терен који је одувек био насељен, и одувек је нечим зрачио… У Бечу смо имали једну од изузетно занимљиву представа свега тога. У нашој традицији више су заступљене иконе, фреске, а скулптуре има мало.Скулптура је углавном била примењена, нпр. портали Студенице, нешто мало у Морачи, затим у Котору… Ово из Завале је једна од верних слика како су изгледали споменици на тлу Херцеговине тог времена. Те птице су не само једна ликовно интересантна представа, него је то једна теолошка загонетка. Било је разних покушаја, али то нико није успео да објасни. Она велика птица има ореол. То је нека симболика. Тај дует, велика и мала птица, изванредно је компонован. То је енигма која још увек траје, срећа да је добро сачувана. Неко ће ваљда бити срећан да нађе објашњење. Тешко је што птица није нађена на одређеном простору, тај простор већ је био похаран, премештан, однети су други елементи, тако да ви не можете рећи гђе је то стајало. Ми то зовемо парапетна плоча, али не знамо тачно у каквој је она функцији била. Њено значење литургијски би било лакше протумачити да знамо тачно где је била постављена.
УКРАТКО О ЈЕВАНЂЕЉУ – Мирослављево јевандеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српскословенске писмености из 12. вијека. Настао је по нарудџби захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање. Гдје, још се не зна. неки мисле да је написано у Котору, неки у Бијелом Пољу, јер га је кнез Мирослав намијенио цркве Св. Петра у Бијелом Пољу.
Иначе, највећи дио овог јеванђелистара ђеисписао је до данас непознат преписивач (у науци познат као Варсамелеон). Онај познатији, Глигорије (Григорије) Дијак исписао је само рукописа, неколико кратких записа и украсио текст орнаментима („Аз грјешни Глигорије дијак недостоини нарешти се дијак заставих сие евангелие златом кнезју великославному Мирославу сину Завидину.“). Јеванђеље је писано уставном ћирилицом на пергаменту на којим је и 300 минијатура и иницијала (боја и злато).
Научници су уочили да су у основном дијелу текста заступљене двије редакције старословенског језика (зетско-хумска и рашка). У ћирилици Мирослављевог јеванђеља осјећа се глагољичка традиција, док је орнаментика списа обиљежена снажним западним, романским утицајем.
Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду. Фототипско издање изложено је у Археолошкој збирци Музеја Херцеговине у Требињу.
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ УПИСАНО У ПАМЋЕЊЕ СВИЈЕТА
У августу 2005. године Народни музеј у Београду примио је сертификат о упису Мирослављевог јеванђеља у УНЕСКО-ов програм „Памћење света“
(„Memory of the World“), у који је уписано 120 предмета из читавог свијета, за које је оцијењено да најбоље документују један од сегмената људског стваралаштва свог времена.
Мирослављево јеванђеље се налази на значајној листи докумената од универзалног значаја заједно са француском Декларацијом о правима човјека и грађанина из 1789. године, са колекцијама Шубертових и Шопенових дела, Гетеових рукописа, Бетовеновом Деветом симфонијом, Гутенберговом Библијом, рукописима Николе Коперника, са картом свијета из 1507. године, са феничанским писмом, архивом Николе Тесле, итд.
Мирослављево јеванђеље, настарији сачувани српски рукопис, сматра се једном од најљепших рукописних књига свијета, доспио је у манастир Хиландар на Светој Гори вјероватно приликом његовог оснивања 1198. године и у њему остао као највреднија светиња пуних седам вијекова.
Поред самог текста, посебну вриједност овог јеванђелистара представљају ликовни украси – иницијали – који се по лепоти и стилу израде сматрају јединственим у свијету, јер нису писани по познатом узору. Сликани украси овог рукописа, чудесне минијатуре са византијским мотивима флоре и фауне, чине ово јеванђеље ликовним и умјетничким ремек-дјелом.
Преузето са: „Глас Требиња“, бр.964, 29. септембар 2007.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.