Др МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ: „Народна одбрана“ и „Уједињење или смрт“

mladen-stojanovic-03-310x420.jpg
Подели:

О доктору Младену Стојановићу и његовој улози у организовању партизанскиј јединица на Козари, током Другог свјетског рата, зна се доста, скоро све. Са друге стране, о његовој активности у српским и југословенским националним покретима („Народна одбрана“ и „Млада Босна“), у јавности зна се веома мало. Серијом текстова на нашем сајту, покушаћемо да приближимо Младена из његових млађих дана, док је био српски и југословенски националиста. У првом тексту „Др МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ: ‘Српско ти поздравље…’“, писали смо о његовој преписци са школсим друговима из гимназијских дана. У другом тексту пишемо о ступању Младена у националистичке организације „Народна одбрана“ и „Уједињење или смрт“:

У прољеће 1912. године, Раде Ђурановић Чемерни, аутор збирке пјесама „Иза решетака“, увео је Младена и Тошу Илића у тајну националистичку организацију „Народна одбрана“. Били су организовани по систему тројки, тако да су њих двојица од цијеле организације знали само за Раду. Сам тај чин дјеловао је на њих узбуђујуће. Порасли су у властитим очима, уозбиљили се. У њих се уселио извјестан немир, који нису испољавали, али који је, као неопозив захтјев унутрашњег бића, тражио од њих дјела – гонио их на акцију. С нестрпљењем су очекивали крај школске године, јер школа их је на неки начин везала, спутавала, а они су осјећали да сада не припадају само школи.

Kao чланови „Народне одбране“, по завршетку шестог разреда гимназије 1912. године, крећу из Тузле на далек пут. Упутили су се најприје пјешице и, послије 60 км пјешачења стигли у Брчко. Дугочасно пјешачење прошло је у занимљивом разговору. Ношени младалачким одушевљењем и жељом да што прије и што више уђу у тајне организације, нису тако рећи ни осјетили замор. У Брчком су се јавили на везу Милану Мајсторовићу, трговцу, припаднику „Народне одбране“. Он их је лијепо примио и угостио, а затим смјестио у воз до Сремске Митровице. У Митровици нису имали никог коме би се јавили. Били су препуштени сами себи, али су се, ипак, некако снашли.

Убацили су се у брод за Шабац и наставили пут, пуни зебње и страховања од неизвјесности, јер пасоша, наравно, нису имали. Али срећа их је послужила, стигли су без икаквих неприлика у Шабац. Сад је ишло лакше, јер ту су имали везу за даље путовање. Јавили су се Божи Милановићу, такође трговцу, који их је повезао са мајором Митом Павловићем. На састанку са Павловићем, послије кратког објашњења и заклетве „на мачу“, постали су заклети чланови организације „Уједињење или смрт“.

Тих дана у Шапцу је боравило пјевачко друштво из Београда. Користећи се том приликом, њих двојица су се умјешали међу чланове друштва и без тешкоћа се пребацили у Београд. Два-три дана проведена у Београду искористили су да се одморе, прошетају и нађу са Босанцима, припадницима „Младе Босне“. У једној малој кафани на Зеленом венцу срели су се са Гаврилом Принципом, Мустафом Голубићем и осталим. Водили су дуге дискусије о свим питањима везаним за босанску омладину.

-Заправо Младен је био у тим дискусијама врло активан, – сјећао се Тоша Илић. – Ја, како сам по природи миран и не нарочито говорљив, више сам слушао. Младен је био комуникативнији и сналажљивији, па сам се, да тако кажем, на читавом путу препуштао његовом вођењу.

Из Београда су сигурном везом отишли за Врање и јавили се Војводи Вуку. Смјештени су у једну војну касарну, заједно са осталим омладинцима. У касарни су провели око мјесец дана, вјежбајући се у руковању пушком, пиштољем, бомбом.

Осим Младена и Тоше, од Босанаца су се нашли у тој групи Хасан Ребац, Мустафа Голубић, Ђула Буковац и други.

Послије завршене обуке, враћајући се истим путем из Београда, кроз који су без задржавања прошли, продужили су за Шабац. Ту их је срећа опет послужила: затекли су екскурзију матураната мостарске гимназије, што им је за повратак у Босну добродошло. Уврстили су се међу матуранте и вратили кућама.

Са мостарским матурантима на овој ескурзији налазили су се Љуба Мијатовић и Владимир Гаћиновић. Тих дана Гаћиновић је стигао из Швајцарске, па је имао много новог да им каже. Слушали су га са изузетним интересовањем. Био је веома рјечит и занимљиво је причао о ослободилачком покрету у Европи, о својим сусретима и дружењу са напредним руским омладинцима, који су, као и он, студирали у Швајцарској.

Када се Младен као шеснаестогодишњи дјечак отиснуо из Тузле тајним каналима за Србију, никоме није рекао куда иде. Ни родитељима се није јавио. Природа задатка кога се прихватио то је захтјевала, а он га је дисциплиновано схватио.

Младен је у групи која се враћала са курса из Врања био најмлађи. Изнурен дугим и напорним путовањем, био је, ипак, неуморан у пјесми и причи, па је тако придобио опште симпатије другова. Много се свидио Гаћиновићу.

-Чујеш мали, лези на моје крило и одмори мало уморну главу – позвао га је Владимир к себи и загрлио.

-Какав је то војник који се уморио прије но што је рат почео – одговорио је Младен, трудећи се да потисне и скрије умор ведрином свога лица.

Послије овог веома импресивног и узбудљивог путовања Младен о Тошо су се растали код Брода. Младен је отишао својима у Приједор, а Тошо у село Биљаниће, код Добоја, у госте брату Николи Илићу, учитељу.

 

 

ИЗВОР: Rade Bašić, Doktor Mladen, III izdanje, Prijedor, 1987.

ПРИРЕДИЛА: Редакција

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top