Бања Лука, 3. јула – Јуче је отпочело рушење старе зграде бивше окружне области, да би се на томе месту подигла нова општинска палата.
Пре но што се зидови и ове старе зграде сравне са земљом, потребно је да се изнесе историјат ове старе турске грађевине, можда једне од најстаријих кућа у Бањој Луци.
Суђења
Ову велику и пространу грађевину сазидао је Омер-паша Латас 1850. године. У њој су били смештени турски суд и мутисарифат (окружно начелство). Први мутисариф у овој згради био је Адем Ефтадија, затим 1859. године за мутисарифа долази Али Риза-паша, који је раније био турски војни командант у Карсу у Малој Азији, и који је за време Кримског рата изгубио град Карс, кога је заузела руска сувоземна војска и поморска флота, тако да се Али Риза-паша сам тешком муком спасао.
За време Али Риза-паше у овој згради на горњем спрату, где је био суд, била су два интересантна суђења. Године 1869. суђено је Васи Пелагићу, ректору бањалучке богословије, који је био прогнан у Ћутају у Малу Азију.
После Васе Пелагића, у овој згради осуђен је на смрт Ђуро Поповић, свештеник из села Каоца у срезу прњаворском, који је био осумњичен да је убио неког бега у свом селу, јер је у лешу тога бега нађено тане, које је било из онакве пушке као што је имао једино у ономе крају поп Ђуро. Ово све није било тачно. Ствар је била у овоме: млада беговица живела је потајно са неким турским официром и хтела је пошто-пото да се ослободи мужа. То је констатовано доцније, у устанку 1875. године, када је Н. Шмитран, тежак из Каоца, који је био у устанку, признао да је он убио бега по жељи младе беговице.
Тако је поп Ђуро невин осуђен на смрт. Кад су га повели на вешање, тада му је пришао Дервиш ага Гушић из Бање Луке, који је био упливан код турских власти, а мислећи да поп Ђуро има небројено благо, затражио је од њега 100 дуката да га ослободи смртне казне. Како поп Ђуро није имао ту своту новаца, то су га Турци обесили о једну крушку у једној башти иза куће Софије Зељковића у данашњој Улици краљице Марије.
После Али Риза-паше долази за мутисарифа у Бању Луку Сали-паша Подгоричанин, који је био све до окупације Босне и Херцеговине, то јест до 1878. године.
Окружни начелници
После окупације, први је био привремени окружни начелник, и то врло кратко време, хаџи Смаилбег Ибрахимбеговић из Бање Луке, затим Н. Марковић, Србин, па аустријски племић Пачи. Др Милан Кукуљевић из Загреба постављен је 1885. године, када је у Бањој Луци био командант аустријске војске генерал Јелзон. Генерал Јелзон је засадио дрвеће данашњих бањалучких алеја, у дужини од око 17 километара, а што Бањој Луци даје необично леп изглед.
После Кукуљевића за окружног начелника дошао је Хоровић, а затим Пиус Лазарини. За њега се зна да је био необично строг, али и праведан. У то време чиновници нису ни за живу главу смели да узимају мито, нити је неко могао добити дозволу да отвори механу, и сваком приликом је сузбијао алкохолизам. Важно је споменути да је Лазарини основао Прву бањалучку штедионицу, која и данас постоји. Затим је уопште деловао на културном просвећивању народа. После њега дошло је још неколико безначајних окружних начелника. У овој згради било је смештено окружно начелство све до пред рат, када су канцеларије окружног начелства пресељене из ове зграде у просторије негдашњег хотела „Аустрија“ јер је зграда била необично трошна.
Бањалучка градска општина откупила је ову зграду од наше државе за веома малу цену, да би на томе месту могла да подигне своју палату.
Епилог
На мјесту порушеног мутисарифата, на лијевој обали Врбаса, поред данашњег Градског моста, изникла је 1931. зграда Градске општине. Уочи рата, 1938-40, на њој дограђен је други спрат, на којем је била и вијећница. У току рата у зграду је уселило Градско поглаварство, а послије рата Општински секретаријат за унутрашње послове. Од 1961. у згради је био ђачки, а касније студентски дом. Зграда је тешко оштећена у земљотресу и порушена априла 1970. На истом мјесту данас стоји Богојављенски храм.
„Политика“, 7. јула 1930, стр. 10.
Аутор: Ђ. Ј.
Зоран С. Мачкић, (Аутор је архивски савјетник у Архиву РС)