Љекари Бањалуке били су веома значајан фактор овога града. Љекари су се, као факултетски образовани, у односу на представнике других друштвених структура, као што су трговци, занатлије, свештеници, учитељи, професори, банкари, који су одраније имали традицију и бројну структуру, јавили у овом граду крајем османске власти, а бројно се развили и постали веома значајни у доба аустроугарске управе у БиХ.
Први школовани љекари, који су долазили крајем османске владавине у Бањалуку са турском војском били су у служби турског војног санитета: Арлин Ермен, Милан Јовановић Морски, Раде Петровић, Петар Рицо, Ставраћ и Антун Балиан.
У раздобљу Аустроугарске су у Бањалуци радили: Ацо Бабић, Изидор Брандл, Ђорђе Букинац, Александар Вајс, Никола Вајтгрубер, Емод Ђерђ од Икланда, Болеслав Жмигрод, Гизела Кун-Јанушевски, Ладислав Јанушевски, Тодор Јеремић, Игнац Кноц, Алекса Мајевски, Иван Мајнарић, Ејуб Мујезиновић, Карло Пржида, Корнелија Ракић, Мавро Селеш, Фрањо Фајгељ, Хајнрих Фантл, Карло Драгутин Хансел, Адолф Херфорт, Ђоко Цвијић, Богумил Шебор, Јан Иван Шкарда, Армин Штерн и други.
Тек у Краљевини Југославији и уједињењем југословенских народа у јединствену државу број љекара и здравствених установа у Бањалуци се повећавао у складу са развојем државе.
Први круг бањалучких љекара Краљевине Југославије, поред неколико домаћих, чинили су махом љекари поријеклом из словенских земаља Аустроугарске, из крајева бивше царске Русије и из Србије.
Већ у другом кругу, а нарочито трећем, поред љекара из пречанских крајева Краљевине Југославије и бивше Краљевине Србије, почињу да пристижу и љекари из Бањалуке и других крајева БиХ.
Трећи круг чине љекари страдалници, којима је рат 1941. донио крај њиховог љекарског рада у Бањалуци. Из овога круга су неки љекари Срби и Јевреји одведени у усташке логоре, други су избјегли у Србију и наставили да раде у државним болницама и здравственим установама. Неки који су избјегли у Србију или из Бањалуке у околне крајеве, прикључили су се покретима отпора, партизанском или четничком и почели да раде на ослобођеној територији у њиховим болничким и здравственим установама.
И у Краљевини Југославији неки љекари су се школовали, као и њихови претходници за вријеме аустроугарске управе, на старим европским факултетима у Бечу, Грацу, Прагу, Будимпешти… Често су се ти љекари по завршетку студија краће задржавали по европским клиникама и болницама, али су се обично враћали љекарском позиву у својој земљи.
Посебан значај и улогу има врло активна дјелатност љекара у друштвеном животу, у сталешким, културним, просвјетним, хуманим, спортским, привредним и политичким установама и организацијама.
У сталешком (струковном) погледу бањалучки љекари су били чланови Љекарске коморе за Босну, Херцеговину, Далмацију и Црну Гору (1923-1929) и Љекарске коморе Врбаске бановине (1930-1941).
Бањалучки љекари су били чланови бројних удружења, друштва, задруга, одбора, клубова и покрета: Црвеног крста, Југославенске лиге против туберкулозе, Југословенске уније за заштиту дјеце, Трезвењачког друштва „Побратимство“ и Друштва трезвености Врбаске бановине, Врбаске скаутске жупе, Соколског друштва, Удружења општинских службеника, Друштва чиновника и намјештеника, Задруге државних службеника за набавку намирница, Удружења ратних добровољаца, Друштва „Змијање“, Ротари-клуба, Српског културног клуба, Народне одбране, Руске матице, Женског покрета, фудбалских клубова „Крајишник“ и „Борац“, Шаховског клуба, Тенис-клуба, Смучарског клуба, Друштва планинара „Романија“, Југословенско-чехословачке лиге, Муслиманског добротворног друштва „Мерхамет“, муслиманских културно-просвјетних друштава „Гајрет“ и „Будућност“ и других. Један дио љекара био је активан у политичком животу Бањалуке, као чланови и функционери Народне радикалне странке, Земљорадничке странке и КПЈ.
Извјестан број љекара остао је познат по истраживачком, публицистичким и научном раду. Публицистика и писана ријеч у оновременој националној и социјалној штампи била је саставни дио њихове националне активности и социјалне борбе. У томе су посебно карактеристични неки љекари првог круга, који су под туђинском влашћу израсли из народа и који су се школовали уз народну помоћ, као стипендисти.
Научним и публицистичким радом бавили су се Милош Араницки, Олга Аристархова, Гавро Вујичић, Иван Грујић, Анте Данчевић, Григориј Јелатанцев, Тодор Јеремић, Божидар Јоветић, Франц Клајнхапл, Михаил Нагорни, Миливоје Панковић, Драгиња Ливњаковић-Панковић, Станко Сиелски, Роберт Фрид, Велимир Човић и Бранко Чубриловић.
Неки од љекара су због друштвене и националне активности у раздобљу Првог свјетског рата били страдалници, као таоци, логораши, интернирци, „велеиздајници“ или емигранти.
Таквим љекарима и у Краљевини Југославији, поред љекарске професије и здравствене службе, главна брига је била држава, њен опстанак и развитак, а здравље њеног народа стална преокупација.
Огромна је улога бањалучких љекара у сталном сузбијању опаких болести, понекад епидемија, посебно по селима усљед велике заосталости, сиромаштва и нехигијене.
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архив Републике Српске