Висок углед уживали су фудбалери Динко Подгорник, Идриз Лађаревић и Јосип Гранић, који су 1931. потписали за загребачке клубове „Грађански“ и ХАШК, поставши први бањалучки полупрофесионалци. Лађаревић је три године касније наступао за београдску „Југославију“.
Први бањалучки спортски клуб основан послије Првог свјетског рата био је Грађански СК „Крајишник“. Заједно са „Слободом“ из Босанског Новог, он је 1919. био један од оснивача Загребачког ногометног подсавеза. Ђачки СК „Балкан“ је настао из Ђачког СК „Југославија“, на иницијативу студената Војислава Ђорђевића, Златка Пувачића, Виктора Гутића, Бранислава Симића и Веселина Маслеше. Послијератне године обиљежило је ривалство ова два клуба. Октобра 1925. дошло је до фузије ова два клуба, а у љето 1927. „Балкан“ се поново осамосталио. То потврђује и извјештај поглавара Среза бањалучког, у ком се „Балкан“ не помиње.
Према том извјештају, почетком 1926. егзистирала су сљедећа спортска друштва: Соколско друштво „Петар Мркоњић“ (60 чланова; предсједник Мићо Баслаћ); Хрватски сокол (40; Фрањо Берковић); Врбаско коло јахача „Војвода Мркоњић“ (16; генерал Милан Ђ. Вијоровић); СК „Жељезничар“ (30); СК „Балкан“ (Виктор Гутић); РСК „Врбас“ (Душан Дардић); Жидовски СК „Макаби“ (Филип Хофман); Ловачко друштво (100; Фрањо Берковић); Бањалучки стијег извидника и планинки (85; Милан Јанковић); Друштво планинара (70); ГСК „Крајишник“ (60; Саво Самарџић); ГСК „Крајишник“ – Тениска секција (30).
У међуратном периоду је вођена непрестана борба за политички утицај у спортским удружењима. Бројни су случајеви оснивања фудбалских клубова уочи избора органа Бањалучког ногометног подсавеза, када је ваљало обезбиједити гласачку већину. Одмах након гласања ти клубови су се гасили.
Због смрти патријарха Варнаве, крајем јула 1937. су одложени сви спортски догађаји. Неки су мислили другачије, па су одигране фудбалске утакмице „Викторија“ – „Балкан“ и „Борац“ – Олимп“. Публика их је казнила на свој начин. Обје утакмице одигране су без присуства гледалаца.
По повратку Виктора Гутића са робије узбуркане су и националне страсти. Понесени пропагандом франковаца, фудбалери Хрвати (Венцл Филановић, Ивица Катић, Цицо Ролд, Станислав Мандић, Јосип Штурм и Карло Вуковић), осим Жарка Ластрића, напустили су „Борац“ и приступили „Хајдуку“. Придружио им се и Србин Стево Сладојевић.
Бура протеста и бојкот обиљежили су и Олимпијски дан, приређен 14. јула 1936. у част предстојеће минхенске Олимпијаде. Два дана прије тога градом је почео да кружи летак у коме, поред осталог, стоји:
„… Ми спортисти и пријатељи спорта из нашег града и цијеле наше Босанске Крајине дужни смо да дигнемо поводом нашег олимпијског дана сложан глас протеста против сваког настојања фашизације спорта…“
Летак је издао Вељко Ђорђевић, а потписало га је више угледних грађана, међу њима и др Бранко Чубриловић, адвокат Перо Костић, судија Хасиб Мурадбеговић, др Јаков Леви и други.
Први стадион Бањалука је добила 5. септембра 1937. Подигнут је на земљишту које је Врбаска дивизијска област уступила „Крајишнику“. На њему су могла да одржавају приредбе сва спортска и соколска друштва. Накнаду за коришћење стадиона уплаћивали су сви подједнако, у заједничку благајну, из које се стадион одржавао.
Бањалучани су далеке 1933. присуствовали утакмици између „Крајишника“ и „Мачве“, одиграној под „електричним свјетлом“.
Бањалука је угостила и бугарског фудбалског првака „Славију“ из Софије, прашке хазенашице, фудбалерке Загреба и Брна…
У стонотениском мечу између Загреба и бањалучке „Астон Виле“ Бањалучани су 10. септембра 1939. упознали Жарка Долинара, будућег свјетског шампиона (1954). Други Загрепчанин је био Адолф Хершковић, члан репрезентације која је 1939. освојила европско сребро. Наравно, домаћини Јовановић, Тадић и Новковић нису били дорасли гостима.
Хју Ратлиџ, који је 1933. и 1936. водио експедиције на Монт Еверест, одржао је у дворани Народног позоришта веома посјећено предавање о та два похода.
Фудбалска легенда Ицо Хитрец, први југословенски професионалац, који је 1932-34. наступао за циришки „Грасхоперс“, служио је у Бањалуци кадровски рок. Поводом његовог одласка је 22. октобра 1933. приређен сусрет између репрезентације 33. пјешадијског пука и „Балкана“. Стријелци за 33. пп били су војни музичар Ерих Хоф и, наравно, Хитрец (2), а за „Балкан“ Јосип Гранић и Ранко Касаловић (директно из корнера).
Највећи значај за стасавање спорта између два рата имао је соколски покрет, првобитно витешка организација за борбу против германске хегемоније у Аустроугарској, а касније слободарски покрет словенских народа.
По завршетку Другог свјетског рата концепт спорта и физичке културе је заснован на совјетском моделу. Формирају се фискултурна друштва („Борац“, „Жељезничар“ и „Графичар“), а у оквиру њих секције и активи… (Крај)
Зоран С. Мачкић,, архивских савјетник у Архиву Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Stasavanje-banjaluckog-sporta-4-Veliko-rivalstvo-Krajisnika-i-Balkana/235130.html