Српски народ населио се на Балканском Полуострву у првој половини VII века. До тога су времена српска племена становала у данашњој јужној Угарској, под влашћу Авара. Кад је 602 год., после смрти цара византијскога Маврићија, сва византијска војска повучена са Балкана и одведена у рат против Персије, остало су северне државне границе на Балканском Полуострву непоседнуте. Тада су преко Дунава и Саве, и слободни Словени са доњега Дунава и Авари са својим Словенима, све чешће и све у већим масама почели прелазити на Балканско Полуострво. Онда су се они почели постепено и насељавати на Балканском Полуострву, истребљујући или потискујући пред собом романске староседеоце.
Насељавање српских племена у земљама у којима Срби данас станују, вршено је још много интензивније после аварског пораза под Цариградом (626 год.), када је аварска држава била ослабила те није могла више спречавати исељавање својих поданика. Тако су српска племена у густим масама населила средином VII века Босну и Херцеговину, Србију, јужну Далмацију, Црну Гору, Стару Србију и северну Македонију. Византија, којој су припадале све те покрајине, била је у тo доба ослабљена великим и тешким ратовима у VI веку и заузета борбом против Персијанаца у VI и VII веку, те није имала снаге, да те покрајине одбрани.
Срби [вероватно грешка, мисли се на Словене, прим. Пројекат Растко] су још у старој својој отаџбини били подељени на племена, која су имала своју засебну организацију, своју војску, своје племенске старешине и т. д. Свако од тих племена живело је својим засебним животом; везе су међу њима биле живе, али је до веће заједнице тешко и ретко долазило. Тај племенски живот остао је у главном исти и у новој отаџбини. Сва племена српскога [вероватно исто као горе, прим. ПР] народа имала су своја засебна племенска имена, али су се већ врло рано издвојила особито два племена, која су се, вероватно, од почетка истакла својим физичким и интелектуалним особинама, а можда и својом организацијом и географским положајем. Та два племена почела су окупљати око себе околна сродна племена и на тај начин стварати већу заједницу. Једно од тих племена били су Хрвати, негде у северо-западним крајевима Балканскога Полуострва; друго племе су били Срби, насељени негде између Ибра и Лима. Треће средиште око кога су се скупљала у државну заједницу словенска племена, основали су у последњој четвртини VII века Бугари.
Кад су Срби дошли на Балканско Полуострво требало је да прође доста времена, док су се привикли новим приликама, новом терену и новом животу. О животу српскога народа на Балканском Полуострву скоро за читав век и по није готово ништа познато. Зна се само да су у другој половини VII века српска племена била приморана да признају византијску врховну власт, али су задржала своју обласну и племенску самоуправу.
Почетком IX века, међутим, опажа се јача тежња за груписањем у веће јединице. Можда се та тежња јавила због опасности, која је сада почела претити са више страна, а можда и стога што је свест о заједници почела да овлађује. Али је још и у то доба било врло мало људи, који су увиђали заједничке интересе свих српских племена и осећали потребу заједничкога рада. Тако је посавски кнез Људевит, када је у другој десетини IX века устао био на Франке, који су били у то доба заузели северо-западне крајеве Балканскога Полуострва, напуштен био од осталих српских племена те је морао подлећи надмоћној сили Франака. Српски кнезови у Босни чак су активним учешћем помогли Францима да савладају Људевитов покрет.
Али се одмах после тога јавио озбиљан покрет за слободу међу српским племенима у водопађи Таре, Лима, Пиве и Ибра. Када су, наиме, у трећој десетини IX века почели у српске земље стизати гласови о поразима византиским у борби против Сарацена, онда су се нека српска племена дигла на оружје против Византије. Како је византијска власт у тај мах била заступљена хришћанским свештеницима, јер се сматрало да је примање хришћанства један од првих услова подчињености, мислили су српски устаници да прво треба уклонити те преставнике византијске власти. Тако су на српских земаља протерани хришћански мисионари и уклоњено је све што је било представник хришћанства и византијске власти, и оно што је фактички и оно што је формално значило зависност од Византије. Византија, међутим, заузета сва тешком борбом са Сараценима, није имала у тај мах ни снаге ни времена да спречи прокламовање српске независности или да је, када је већ била прокламована, уништи.
Али образовање српске државе није ишло у рачун ни Бугарима. Стога су они одмах напали на нову српску државу. Опасност је за Србе била без сумње велика, јер је требало одбијати нападаје добро организоване и добро извежбане бугарске војске. Али су шуме и планине, штитиле оне храбре брђане, који су тада први пут бранили своју слободу, и после борбе, која је трајала три године, непријатељ је био сузбијен. Када су, наскоро после тога, Бугари поново ударили на Србе, били су опет одбијени од српских граница. Тако је прва српска држава показала одмах у почетку свога живота много жилавости и способности за живот и за борбу.
Та прва српска држава није међутим дуго трајала. Када су у последњој десетини IX века настале у држави династичке борбе, пошло је бугарском цару Симеуну за руком да покори готово све српске династе. Али се српски народ необично жилаво борио против бугарске власти и наскоро после смрти Симеунове, пошло је за руком Чаславу да ослободи готово све српске земље и да их скоро све под својом влашћу уједини (930 год.).
Часлав је, помогнут од Византије, успео да сузбије све посебно тежње појединих српских династа и племена и да оснује велику државу, која је допирала од Саве и Дунава и од Цетине и Бојане скоро до Мораве. Први пут се онда знало и чуло за српски народ и снажну српску државу. Часлављева држава је прва окупила у једну заједницу готово сва српска племена и готово све српске земље. Али је време владавине Часлављеве било и сувише кратко, да потпуно уништи посебне тежње појединих области и племена и појединих династа. Тако су се одмах после његове смрти (960 год.), чим се осетило да нема више оне чврсте руке, која је држала све у заједници, поједине области почеле издвајати. На северу се одвојила Босна и почела је стварати услове за образовање самосталне државе; у приморју су такође неке области почеле живети самосталним животом.
Србија у вријеме краља Бодина
Подвојеност међу српским областима и династима добро је дошла Византији, која је у то доба почела да се снажи и да осваја. Тако је цару Цимиску пошло сразмерно лако за руком, да покори Рашку, која је, напуштена од осталих, у борби са Византијом остала готово усамљена. Изгледа да је Цимиск сматрао да је падом Рашке, која је била централна српска област и тада преставник српскога народа, уништена српска држава. Али није тако било. Када је уништена слобода у Рашкој, избегла су многа српска властела и династе у Приморје, у оне области, које су се после Часлављеве смрти издвојиле у засебне државице.
Приморје сада постаје за српски народ оно, што је од почетка IX до краја Х века било Полимље. Одатле се сада ради на окупљању свих српских области у једну целину; ту је од сада најинтензивнији политички и културни живот; у Приморју је тежиште српскога живота; приморске области су представник српскога народа. И када је крајем Х века Самуило основао македонску царевину и покорио многе српске области чак до мора и до Саве, оставио је и он готово свима српским областима доста широку самоуправу.
Међу тим самоуправним српским областима почела се од XI века све више истицати Зета, која је, у првом реду због свога географског положаја, могла радити на томе, да се потпуно ослободи и да почне окупљати око себе остале српске области. Када је Самуилову државу покорио византијски цар Василије (1018 год.), признале су византијску врховну власт и све српске области. Али су готово све те области и под Византијом задржале своју самоуправу.
Могло се међутим очекивати, да ће поједини самоуправни господари, чим им се укаже прилика, радити ка томе, да своје области начине независним. Тако је зетски кнез Војислав 1040 године дигао устанак против Византије. Цар византиски Константин IX нареди драчком стратигу да пође на Војислава, а у исти мах нареди рашком жупану и босанском бану, да са својом војском оду у Хум и да се тамо придруже војсци хумског жупана Љутовида, па да сви заједно ударе на Војислава. Војислав крене прво целу своју војску на Византинце, који су продирали према Бару, па их потуче до ноге. После те славне победе Хум, Босна и Рашка признаду врховну власт Војислављеву. Војислав онда продре на југ и освоји византиске земље до Војуше. Сада је Војислав владао потпуно независно готово свима српским земљама; у његовој држави био је готово цео српски народ.
Када је Војислав умро (око 1050 год.) настали су раздори у владалачкој породици, а посебне тежње појединих области избиле су опет на површину. Али када је Војислављев син Михаило успео да сам завлада државом, он је успешно наставио политику свога оца. Најважније је дело Михаилово оснивање самосталне цркве. Можда је већ Војислав предузимао нешто у томе правцу, али је, како изгледа, Михаило довршио преговоре са папском куријом о том питању. До тога времена све су српске земље потпадале под власт спљетске архиепископије. Михаило је, наравно из чисто политичких мотива, радио на томе, да српска држава добије своју самосталну црквену управу. И папској курији је у овај мах ишло у рачун, и из политичких и из верских обзира, да испуни жељу Михаилову. Стога се папска курија одазвала жељи Михаиловој, оснивала је, или управо обновила, стару дукљанску архиепископију у Бару и подложила јој је све земље од Саве и Цетине до Бојане и Дрима. Само је Дубровнику остала самостална црквена управа. Добитак самосталне цркве био је велики политички успех, јер је тек сада Михаило био сасвим господар у својој држави.
У томе правцу постигао је Михаило ускоро још већи успех: 1076 год. послао је папа Гргур VII Михаилу знаке краљевске власти. За српску државу био је добитак круне из Рима догађај од врло великог значаја. Досадањим српским државама недостајала је правна основа за независност, јер се право на, слободну државу могло добити само из Рима или из Цариграда. Дајући краљевску круну Михаилу, Гргур је хтео да за себе задобије једну моћну државу и да утврди папску власт на Балканском Полуострву. За Михаила је овај чин имао још већег значаја. Потпуна независност, која је фактички истина већ постојала, добила је сада и формалну санкцију, какву су добивали и сви остали владаоци. Српска држава је сада први пут призната за потпуно независну државу.
После смрти Михаилове (1081 год.) настале су опет у држави династичке борбе, а услед тих борби добиле су опет маха, посебне тежње појединих српских области; тако су се Рашка и Босна одвојиле од Зете. Али је Михаилов син Бодин, чим је савладао све остале претенденте, продро с војском у Рашку и покорио је, па је одатле ударио на Босну и подчинио и њу својој власти. У обе области он је поставио за управнике људе, за које је био уверен да ће му бити верни и да ће чувати и бранити државно јединство. Бодину је и пошло за руком да то јединство одржи и да одбрани државу од византиских нападаја, који су особито у последњој десетини XI века били врло снажни.
Првих година XII века десили су се на Балканском Полуострву догађаји, који су имали великог утицаја на судбину српскога народа. У исти мах, када је, после смрти Бодинове (око 1101 год.), настало опет растројство у српској држави, дошао је у тешњи додир са српским народом, нов један фактор, који ће од тога времена увек снажно утицати на судбину српског народа: првих година XII века заузели су Мађари Хрватску и Далмацију. Тиме је ситуација на Балканском Полуострву у многоме била измењена.
Добивши Хрватску и Далмацију, Мађари су морали доћи у сукоб са Млетачком Републиком, чија је тежња била да завлада целом далматинском обалом. Млетачка Република имала је у то доба довољно снаге да своје тежње подупре јаком акцијом у свима правцима. Али су и Мађари били у јаком напону, и њихова је експанзивна снага морала тражити новога поља за рад и освајање. Добитком Хрватске и Далмације њима се отварао нов хоризонат, Они су на тај начин изашли на море, а то је за трговачке везе Угарске било врло важно. Они су, осим тога, добили у састав своје државе једну готову државу, која је не само повећавала земљиште и број становништва угарске државе, него која је имала и својих тежњи и својих права. Осим тога, новим географским положајем у који је Угарска ушла добитком Хрватске и Далмације, Мађари су били упућени да своју експанзивну снагу троше на Балкану. Тамо су их сада упућивале претензије хрватске државе и борба са Млетачком Републиком, која је хтела да завлада Далмацијом и борба са Византијом, која није била вољна да напусти своја права на далматинско приморје.
А баш у то доба, када су настале те велике промене у политичком положају на Балкану, српски народ био је растројен, а снага српске државе потпуно уништена међусобном борбом о првенство појединих српских области. У то доба почела је велика борба о превласт између Зете и Рашке.
Одмах у почетку те борбе Босна се била издвојила из српске државе у самосталну државну област. Она није имала нити је могла имати амбиција да предузме вођство у српскоме народу, као што их је имала Зета и Рашка. Стога је она у борби између Рашке и Зете узимала сразмерно мало учешћа. Само је у почетку те борбе зетски владалац Кочопар, кога је рашки жупан Вукан довео био на престо, покушао, како изгледа, да образује зетско-босански савез против Вукана. Заједнички интереси и заједничка опасност од Рашке упутила је у тај мах Зету и Босну једну на другу. Али савез зетско–босански није Кочопару користио. Рашка је била јача, него удружена Босна и Зета.
За време борбе о превласт између Рашке и Зете, заузели су Мађари северну Босну (око 1135 год.) Од тога су времена угарски краљеви стално, и онда када Босном нису владали, носили назив краља босанског и радили су на томе да Босну и фактички покоре. Рад угарских краљева у том правцу није се у тај мах косио са интересима рашке државе. Рашка је онда у првом реду радила на томе, да покори Зету, са којом се борила и превласт у српским земљама. Осим тога Рашка се још увек за своју слободу морала борити са Византијом, па је њена главна тежња за продирање била управљена на ону страну; тамо је било њено главно поље за рад, тамо је Рашка, и ако су је традиције звале и на другу страну, имала веза са својим саплеменицима.
Тако је Рашка, заузета борбом са Зетом и Византијом, напустила традиције Чаславове и Бодинове и занемарила једну важну српску област, која је од тога времена, остављена сама себи, почела да живи засебним животом, образовала засебну српску државу и носила се вековима сама са државним, народним и верским непријатељима. Тежња за јединством између Босне и осталих српских области, губила се временом све више.
Још су се једном нашле Рашка и Босна у једној држави. Византијски цар Манојло Комнин (1143–1180 год.), радио је од почетка своје владе на томе, да покори цело Балканско Полуострво. Због тога је он често ратовао и са Мађарима и са Србима и са Млетачком Републиком. Српске династе, и у Босни и у Рашкој, удружени са Мађарима, борили су се у то доба врло енергично против византиске превласти. Али је цару Манојлу пошло за руком да око 1165 године освоји Срем, Далмацију, Хрватску и Босну. Онда је и Рашка морала признати врховну власт византиску. Цар Манојло је међутим дао и Босни и Рашкој автономне повластице на доста широкој основи. У тим автономним повластицама биле су клице државне независности. А династе српске, и у Босни и у Рашкој, радиле су истрајно и свесно на томе, да првом згодном приликом извојују својим областима потпуну независност. Та прилика указала им се после смрти цара Манојла (1180 год.).
Историја БиХ – Станоје Станојевић
Текст преузет са адресе: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.