На дечачком лицу, на коме стално титра загонетни осмех, нико не би препознао неустрашивог команданта. Уосталом, тек су му 23, а у рату је већ две и по године. Да није „набацио“ маскирну униформу и сву могућу ратну скаламерију, те да му високо подшишану косу не прекрива црвена беретка, далеко би га лакше било замислити као рокера чија је једина брига како се што боље забавити. Могао је он и дан-данас носити џинс и уз бучни рок у неком љубљанском кафићу натенане испијати кока колу. Могао је, али није… Уместо тога, он, Бошко Перић Пеша, прихвато се пушке и снагом личног примера у неустрашивости и људском поштењу стигао до команданта Специјалне противдиверзантске јединице Прве посавске бригаде. Па ушао у народну песму. А богами и у легенду. Само што из ње мора често излазити, јер стално има нека посла на ратишту.
— Ја сам у Словенији завршио школу и тамо се запослио, али када се овдје почело „кувати“, одмах сам кренуо у завичај и ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Хтио сам ја и раније ићи да помогнем српском народу у Српској Крајини, али у Словенији нисам могао доћи до правих информација како то извести.
Довде прича тече глатко, но потом је дошао рат, а рат није шала.
— Почели смо ослобађањем Шамца, потом је пукло у Брчком. Убрзо смо Турке истјерали из града, а онда је на ред дошло пробијање коридора. Потом су се низале друге акције од којих би посебно издвојио „Садејство 93″ у којој смо непријатеља потукли до ногу и отјерали даље од Брчког. И тако…
Када Пеша прича о рату, све изгледа једноставно и лако. А није да га метак неће.
— Па јесте, ја сам рањаван пет пута. Но, хвала Богу, ево — ту сам. Уосталом, и ја као и сви моји борци с тим смо давно раскрстили: ко дође у ову јединицу добровољно је ставио главу у торбу!
Ако је то тако, а јесте, откуда онда гвоздена дисциплина у Пешиној јединици у којој је командант изузетно строг?
— Видиш, ову јединицу чине добровољци: можеш у њу ући, можеш изаћи, али ако останеш мораш бити спреман триста од сто! У противном не би било никаквог смисла и ми не би остваривали оно што остварујемо.
Дугачак је списак свих Пешиних победа, али рат ипак није игра. Опасан је без обзира колико је човек храбар и мотивисан. Када је најтеже?
— Најтеже је када ми погине борац и тај осјећај губитка не може ништа надокнадити. Зато у мојој јединици важи правило да се борац, жив или мртав — свеједно је — мора извући по сваку цијену. Ми смо, иначе, највише губитака имали управо приликом извлачења наших другова из окружења, или у случајевима да су погођени.
Бошко Перић Пеша сматра да би се статус српских бораца морао видно побољшати. Када то каже, у њему нема горчине већ само рационалности, као када обавља припрему за неку акцију.
—Не волим ти ја баш пуно приче. А шта и има да се прича: ово је рат у коме су многе теорије пале у воду и зато је ваљда толико команданата из народа који успјешно воде људе. Ваљда због тога што већину ствари ваља одрадити на лицу мјеста и лицем у лице са непријатељем.
И докле тако, из битке у битку, с главом у торби и очи у очи са смрћу?
—Све док траје рат. Ратник се доказује стално, не може он једно вријеме ратовати, па онда рећи „хвала лијепо, мени је доста“.
Пеша је сада ратник, командант, јунак. Шта када све то прође, како из угла 23 -трогодишњака, замишља своју мирнодопску будућност?
—За сво ово вријеме рата ни један једини пут нисам о томе размишљао. Сада за то нема времена, ваља ратовати, а кад се рат заврши — видјећемо.
А када ће се завршити?
—Све ми се чини да ћемо се још дуго тући с нашим непријатељима. Сигурно је, међутим, да побиједити морамо. Не побиједимо ли, српског народа неће бити.
О подвизима Бошка Перића Пеше нећете извући ни речи. Но, када чујете тутњаву у Посавини, знајте да је Пеша на мјесту најжешће битке. А када све утихне и када се над ратиштем наднесе неподношљива тишина ишчекивања, будите сигурни да је он ту, у некој извиђачкој мисији, тик уз непријатеља. Од свега не очекује ни чинове, ни славу, ни каријеру — не очекује, заправо, ништа. А увек иде први оном тананом најчешће неухватљивом, линијом која дели живот од смрти. И где је год ишао, српски су непријатељи углавном обрали зелен бостан. Због њега се зато посавски малишани стално препиру, јер би у игри сваки од њих хтео да буде Пеша. Народ, уосталом, такве лако препознаје, а њихова дела љубоморно чува од заборава. Тако је и Бошко Перић Пеша командант из народа, са само 23 године, стигао у народну песму, а богами и у легенду.
И сваки дан се из ње враћа у драматичну збиљу, јер се још мора тући за слободу свог народа.
ИЗВОР: „Ослобођење“ година LI, нова серија , број 1, Сарајево 30. август 1994.године.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.