КАНЦЕЛАРИЈА ВОЈВОДЕ САНДАЉА ХРАНИЋА КОСАЧЕ

Подели:

indexdgterg

Када говоримо о овој теми немогуће је да не поменемо потешкоће са којима се можемо сусрести, а које се огледају у чињеници да се о питању канцеларија босанско-хумских владара и великаша као установа готово није писало, нити се посвећивало довољно пажње у регионалној историографији. Свакако треба поменути дјело Станоја Станојевића „Студије о српској дипломатици“ у коме је обрађен само један аспект рада поменутих установа. Поред тога неки подаци о  канцеларијама могу се наћи и у радовима Лајоша Талоција, Ђуре Тошића и Срђана Рудића. Међутим ни једна од поменутих студија није свеобухватна јер као што су  поменути историчари истицали постоји проблем недостатка комплетних података у изворима. Имајући ово у виду јасно је да се њихов труд не може занемарити, али пошто данас располажемо са потпунијим корпусом дипломатичке грађе можда можемо покушати да употпунимо досадашње знање.

Што се тиче канцеларије и дипломатске службе Косача можемо констатовати да она представља изузетак у односу на друге босанско-хумске владаре и великаше управо зато што располажемо са нешто више података. Ако имамо у виду да су они управљали хумском земљом и били најближи сусједи Дубровчанима онда таква ситуација уопште није чудна. Међутим, ипак треба напоменути да је ова констатација више везана за херцега Стефана Вукчића  јер иза војводе Сандаља Хранића Косаче остало веома мало сачуваних оргиналних докумената, стога ћемо покушати на основу тога и преписа који се чувају у Дубровачком архиву створити нешто вјернију слику о раду његове канцеларије.

Као што је већ поменуто Сандаљ је због непосредне близине одржавао активне односе са Дубровчанима. Увид у њихову преписку даје нам за право да констатујемо да је његова канцеларија била изузетно активна и продуктивна што је свакако било у складу са динамичном политиком коју је војвода водио и везама које је одржавао. Сандаљева дјелатност оставила је иза себе  толике трагове који јасно говоре да је он морао имати обимнију канцеларију од свих босанско-хумских великаша тога времена. Врло је вјероватно да је његова канцеларија имала и пратећу архиву у којој су се чувала документа због њихове вриједности. Бројни економски и политички послови које је имао са Дубровчанима, Которанима, Млечанима и Османлијама доносили су са собом велики број докумената као што су привилегије и потврде посједа, депозити, потврде за улагање новца на закупе кућа, царина и слично. Јасно је да се ту радило о разноврсном архивском богаству за које је требало имати засебне просторе и спремишта, као и особе које су све то требале чувати јер су то била документа од статусне важности. О томе свједочи и чувени пасаж из дубровачког акта о покладу Сандаља Хранића, гдје се помиње да је он у граду св. Влаха депоновао почетком маја 1406. године  „кофанац и две шкатуле“ повеља и других писаних исправа, а да су Дубровчани двије године раније истицали да он има пуну кућу повластица добијених од владара и државог сабора. Све ово упућује на чињеницу да је Сандаљ Хранић и те како водио бригу о својој канцеларији и писмености. На то нас упућује и информација са почетка јула 1430. године када Дубровчани обавјештавају једног свог посланика о набавци канцеларијског пробора за војводу Сандаља. Поред тога, постоји и податак да је Сандаљев посланик Групко приликом посјете Дубровнику добио једну посуду мастила које се употребљавало у њиховој канцеларији што је у том времену било од изузетне вријености.

Слично као и код осталих великаша, ни Сандаљева канцеларије се није налазила на једном мјесту. Ако имамо у виду да је Сандаљ имао неколико резиденција логично је да су се у склопу најважнијих повремено налазиле и канцеларије. Увид у грађу која је остала иза војводе намеће нам да се једно вријеме канцеларија налазила у Кључу. Наиме, почетком 1423. године забиљежено је да један посланик војводе Сандаља није донио исправан документ о депозиту, а да се прије тога налазио у Кључу што јасно указује да је канцеларијска служба у том периоду тамо била активна. Постоје подаци у којима се помиње да се једно вријеме канцеларија налазила у склопу резиденције у Новом. Управо на основу тих локационих одредби у датацијама исправа јасно је да је Сандаљева канцеларија путовала заједно са њим и налазила се у склопу резиденције у којој се тренутно боравило. То само од себе оправдава претпоставку да је  војвода имао неку врсту сопственог архива јер није вјероватно да је носио повеље са собом по различитим дворовима.

Сандаљ Хранић Косача је имао два печата у облику осмороугла и елипсе који су очувани на шест исправа, од којих се једна налази у Венецији, а пет у Дубровнику. Његови печати имали су само монограм са почетним словима имена војводе Сандаља у средини. На рубу печата налази се ћирилична легенда која показује да се ради о Сандаљевом печату. Сличне печате, са мање више истим садржајем на легенди и монограму, имали су и његова браћа Вукац и Вук. Није сачуван ни један војводин печат са латиничниим словима, па је врло вјероватно да није ни постојао.

indexfgerhtutu

Оваква професионална канцеларија је захтијевала и професионалне дипломате, односно људе који су се активно бавили тим послом који им је био једна врста службе. Међу исправама које су остале иза Сандаља Хранића често се понављају имена Прибисав Похвалић и Групко Поповић, што јасно указује да су они били дугогодишње професионалне Сандаљеве дипломате или дијаци.  Поред њих у дипломатској служби и канцеларији налазили су се и скадарски архиђакон Теодор, Влатко Похвалић, дијак Брајан, дијак Богавче Радосалић, дијак Прибисав, Радослав Богчиновић и Радинац. Поред њих у исправама наилазимо и на имена истакнуте властеле која се истакла у посланичким мисијама за Сандаља. У таквим мисијама учествовали су и власи Малешевци из катуна Станка Перутинића, браћа Клапац и Станоје Станковић. О смјештају и евентуалном радном простору професионалних дипломата и дијака немамао података. Будући да су они били дио канцеларије логично је очекивати да их је војвода Сандаљ издржавао и да су становали у резиденцији, као средишту цјелокупне администрације,  и да су се селили увијек пратећи владара са својим писарским прибором.  Када је њихов статус у питању према доступним подацима можемо закључити да их Сандаљ није поштовао једнако као властелу, већ су имали свој посебни положај који није јасно дефинисан.

Из претходно поменутог можемо констатовати да је утицај православне цркве и те како био осјетан у Хуму гдје је она имала снажну организацију. Наиме, о томе би могли свједочити и помени неких Сандаљевих дипломата или дијака који су носили презииме Поповић. Познато је да се православни великодостојници нису јављали у својству писара  до XV вијека када у исправама сријећемо двојицу у служби рода Косача.

Сачуване исправе из Сандаљеве канцеларије су углавном биле ћириличне и у њиховим саставним дјеловима налазимо многе религијске елементе. Ови елементи су свакако најевидентнији у инвокацији, интитулацији, односно њеном саставном дијелу-девоцији, санкцији и датацији. Међутим не може се рећи да религијске садржаје не налазимо и у другим дјеловима исправа. Треба споменути и да многе Сандаљеве повеље или исправе настале у његовој канцеларији почињу инвокацијом, односно дозивањем Божијег имена или почињу једоставно са инвокационим крстом. Таакође, у поменутим исправама веома је важно поменути и интитулацију гдје је често војвода наглашавао да је по Божјој милошћу војвода русага босанског.

На крају се може поменути да је заиста рад канцеларије босанског војводе Сандаља Хранића био импозантан и да је административна служба била најраширенија у држави Котроманића имајући у виду дипломатички рад других босанско-хумских великаша у том раздобљу. Међутим, и поред тога мора се констатовати да је његова канцеларија као установа била веома скромна јер у њој није било сталне хијерархије и круга организације, а када је постајала вјероватно су као главни писари дјеловали они са више година, већим искуством или вишим степеном образовања. Такође, сталних запослених није било много, већ се радило о једном или неколико писара који су стално били уз владара у случају потребе да се неки правни чин треба одмах записати. Таква ситуација код Косача је трајала до 1440. године, односно до  нешто прије него што је Стефан Вукчић узео титулу херцега, када је канцеларија као установа почела нагло да се развија.

 

Литература: Esad Kurtović, Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača, Institut za istoriju, Sarajevo 2009; Aлекса Ивић, Стари српски печати и грбови, Матица Српска, Нови Сад 1910; Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I-1, СКА, Београд-Ср. Карловци 1929; Anto Babić, Diplomatska služba u srednjovjekovnoj Bosni, Radovi, Knj.13, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, sarajevo 1960.

 

АУТОР: Милена Михаљевић

 

Текст преузет са адресе: http://www.plemenito.com/sr/kancelarija–vojvode-sandalja-hranica-kosace/o55

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *