Након Аустро-Угарске окупације Босне и Херцеговине, послије Берлинског конгреса 1878. године, требало је на окупираној територији створити стабилан и лојалан државни елемент међу домаћим становништвом. Најпогоднији фактор за овај пројекат било је муслиманско становништво у БиХ које је било најконзервативније, а вођено од стране својих вјерских поглавара и муслиманске аристократије. Окренуто исламу као свом главном идентитету, везани за своју отаџбину БиХ, слушало је без поговора своје представнике и вође. Са друге стране, муслиманска аристократија залагала се највише за своја права и привилегије код нових власти у БиХ. Аустро-Угарска власт и муслиманска аристократија зарад својих интереса, А-У власт да створи одане присталице своје окупације и удаљи муслимане од сарадње са Србима, а бегови и аге да извуку матертијалну корист и задрже своје привилегије, удружују се у стварању нове, вјештачке “босанске нације“. У ту вјештачку национално-политичку творевину поред муслимана, требали су ући и православци и римокатолици Босне и Херцеговине. Деведесетих година деветнаестог вијека кренуло се у пропагирање и наметање “босанске нације“ а једно од оруђа те политике био је и лист “Бошњак“.
Угледни муслимански аристократа Мехмед-бег Капетановић, добио је 1891. године одобрење од Земаљске владе за покретање листа “Бошњак“. Брзина којом је одобрено покретање овог листа говори нам да је раније све било договорено, а поред тога што ће заступати муслиманске интересе у “босанском духу“, имаће и лојално држање према окупатору и “државној идеји“. Да су “Бошњак“ као и његов власник били у служби туђина, говори и годишња субвенција од 1300 форинти прве године, друге године 2000 форинти, а поред тога лист је добијао и једнократне новчане помоћи. Свој бошњаклук, Капетановић је добро уновчио пошто је мјесечно примао 166 форинти, што је на годишњем нивоу скоро иста сума коју је добијао и “Бошњак“. Када је 1893. године постао градоначелник Сарајева, по Калајевом налогу, Капетановић је престао да буде власник “Бошњака“ бар јавно, а за номиналног власника именован је човјек слабог образовања, адвокат Јусуф-бег Филиповић, а Капетановић је из сјене наставио да уређује лист. Било је и ученијих кандидата за новог уредника “Бошњака“ као што је био Ибрахим еф. Башагић, али окупациона власт није могла дуго чекати да се провјери њихова оданост.
“Бошњак“ је кренуо одмах са агресивном пропагандом, тврдећи да “Од Требиња до бродскијех врата, није било Срба ни Хрвата“. Сам Калај је у својој књизи о историји Срба писао да је БиХ српска земља, али сада у служби А-У политике мјења причу. Босанско-херцеговачки муслимани конституисали су своју нацију тек у СФРЈ и то вољом КПЈ, тако да је све ово било исполитизовано, али ипак дјелотворно при одвајању муслимана од Срба. Капетановић преко “Бошњака“ настоји да пробуди средњовјековну традицију код муслимана, њихову везу са средњовјековном босанском државом и “богумилима“ од којих су тобоже настали Бошњаци муслимани. Он је само усвојио и понављао теорију коју су створили А-У историчари, како би дали Босни и Херцеговини неку посебност у односу на њено окружење. “Бошњак“ се настојао обрачунати и са српским националним покретом у БИХ, изједначавајући Српство са православљем и сматрајући га увезеним из Србије. Безуспјешно је покушавао Србима у БиХ наметнути рухо нове “босанске нације“, као и римокатолицима, тако да се окренуо изградњи националног идентитета код национално пасивних муслимана. Поред овога посла “Бошњак“ се трудио да представни све лоше ствари из Србије, преносећи чланке из опозиционих србијанских листова. Уз важније чланке уредништво “Бошњака“ правило је поређење са стањем у БиХ вукући на своју страну, а често се прелазила свака мјера и граница озбиљног. Иако се тврдило да “Бошњак“ заступа у првом реду интересе муслимана, а потом и осталих конфесија, у сржи његове пропаганде лежали су класни интереси муслиманских феудалаца. Кроз редове његових чланака избијао је сав комплекс и жал за временом турске окупације. “Босанска нација“ се пропагирала у првом реду да не би муслимани постали “својом немарношћу…слуге својих некадашњих слуга и кметова“. Србија је представљала опасност за привилегије муслиманских феудалаца јер је у њој био слободан сељачки посјед, што би у случају сједињења БиХ са Србијом било примамљиво и за босанско-херцеговачке сељаке. Дакле, комплекси и страх муслиманских феудалаца водили су политику “Бошњака“, што је одговарало и А-У политици те их је одвело у савезништво, у првом реду против српског национално-културног рада у БиХ и против идеје о уједињењу Јужних Словена око Србије као јужнословенског Пијамонта. Како видимо, интереси обичних муслимана били су у другом плану, а својој аристократији служили су као средство у њиховој класној борби.
Aутор: Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.