КОСАЧЕ

Подели:

преузимање57yrtuyuy

Историја средњовековне властеоске породице Косача може се пратити од краја XIV па све до прве половине XVII века — узимајући у обзир венецијанске Косаче — али ће присуство истакнутих чланова ове породице у историјским збивањима бити најживље и највише ће трагова оставити током XV века.

Исходиште земље коју су Косаче поседовале чинила је област око састава Пиве и Таре, и у горњем Подрињу око Фоче, где се и налазило село Косач по коме је, највероватније, породица добила име.Касније су се њихови поседи проширили на целу хумску земљу, али и ван њених граница, што је политички врло способне Косаче уздигло у ред најмоћнијих великаша средњовековне босанске државе.

Влатко Вуковић, син Вука Косаче, први пут се помиње 1378. године, као сведок на повељи краља Твртка I Дубровчанима, а као краљев поверљив човек био је посланик у преговорима са Дубровником и далматинским градовима. Као војвода босанске војске потукао је Турке 1388. године код Билеће. Ипак ће војвода Влатко познатији остати као учесник боја на Косову 1389. године. Заузет освајањем далматинских градова, краљ Твртко послао је своју војску на Косово под заповедништвом „билећког победника“; војвода Влатко се „победоносно“ и „са малим губицима“ вратио у Босну — како је Твртко писао Трогиранима и Фиренци.Умро је 1392. године, а његове земље, водећу улогу у породици и у тадашњим збивањима у босанској држави, преузео је његов синовац Сандаљ Хранић Косача.

Сандаљ Хранић, син Храње Вуковића, синовац и баштиник Влатка Вуковића, наследио је од свог стрица и титулу војводе. Преко четири деценије активног политичког живота Сандаља Хранића, најмоћнијег великаша свог времена — нарочито после смрти Павла Раденовића 1415. и Хрвоја Вукчића 1416. године — обележене су знатним проширењем територије Косача. Сандаљева област почињала је источно од Омиша и простирала се до Дрине, Лима и Боке Которске, и практично је била изузета од власти босанског краља (српског краља из породице Котроманић – Б. Р.). Водио је потпуно самосталну политику: ратовао, закључивао уговоре, уводио царине и, уједно, имао власт над многобројним вазалима. У борбама за угарски престо био је присталица Ладислава Напуљског. Краљ Ладислав му је стога, 1407. године, заузврат дао градове Скрадин и Островицу, које је — три године касније — војвода Сандаљ продао Млетачкој Републици. Учествовао је у збацивању краља Остоје, 1404. године, којом је приликом припојио све територије властеоске породице Санковића — од Поповог поља до Невесиња. Са великашком породицом Павловића, Сандаљ Хранић и његов наследник Стефан Вукчић, били су у  готово непрекидним сукобима. Сандаљ је заједно са краљем Остојом учествовао у убиству кнеза Павла Раденовића, августа 1415. године, а у покушају да се домогне земље Павловића успео је само делимично, уз помоћ Турака. Своју половину Конавла — наслеђену од стрица Влатка Вуковића — продао је Дубровчанима 1419. године, а када је после продаје своје половине Радослав Павловић започео конавоски рат 1430. године, Сандаљ Хранић ставио се на страну Дубровачке Републике. У току рата, који је трајао до склапања мира Републике са Радославом Павловићем октобра 1432. године, Сандаљ Хранић је неко време наступао као савезник краља Твртка II, али је у даљем одвијању догађаја постао његов противник, па је радио на томе да Твртка замени Радивој Остојић, син краља Остоје.

преузимањеiop

Сандаљ Хранић, „по милости божјој велики војвода босански“, умро је изненада 15. марта 1435. године. Сахрањен је у цркви Св. Стефана на Шћепан пољу. За собом није оставио наследника. Женио се три пута, а друга његова жена билаје Катарина, синовица војводе Хрвоја Вукчића. Јелена, трећа жена Сандаља Хранића, којом се оженио 1411. године, била је ћерка кнеза Лазара и удовица Ђурђа Страцимировића Балшића. Јелена је последње године живота провела као удовица у своме манастиру Св. Богородице на Скадарском острву Горици, посветивши се читању монашке литературе. Делимично је сачувана њена преписка са духовником Никоном Јерусалимцем, која одише изразитом књижевном склоношћу.

Сандаљева браћа, Вук и Вукац Хранић, живели су у сенци свог старијег брата. Управљали су земљом у горњем Подрињу и жупама Говсе и Јелеча. Иван Вуковић, син Вука Хранића, био је једно време уз свог брата од стрица, Стефана Вукчића, али је касније ступио у службу Млетачке Републике.

Стефан Вукчић Косача, „велики војвода русага босанског“, потоњи „херцег од светог Саве“, био је један од најмоћнијих великаша средњовековне Босне и најзначајнији Косача. Већ од 1432. године — после смрти оца Вукца — управљао је наслеђеним земљама, а од 1435. године, као баштиник Сандаља Хранића, преузео је улогу и место свог стрица у тадашњим историјским збивањима. У моменту ступања Стефана Вукчића на политичку сцену, увелико је трајао сукоб са породицом Павловића. Они су му у првом налету одузели неке територије, али се сукоб — под притиском Турака —завршио миром у јуну 1439. године али, практично, окончао се тек смрћу војводе Радослава Павловића. Тада је добар део поседа Павловића припао Стефану Вукчићу.

преузимањеoioioipppp

У периоду династичких борби у Угарској и турског опседања Београда, Стефан Вукчић узео је Омиш и Пољица 1440. године, а после првог пада Српске Деспотовине, припојио је  Горњу Зету 1441. и Бар 1442. године. Већ 1443, међутим, Венеција је успела да преотме Бар, следеће године и Омиш, а уз помоћ Стефана Црнојевића, истиснут је и из Зете. У незавидној ситуацији, угрожен од краља Стефана Томаша и Иваниша Павловића, Стефан Вукчић се — миром склопљеним са Венецијом, средином августа 1445. године — одрекао Бара и Омиша, и уступио их Млечанима, добивши заузврат куће у Котору, Задру и Венецији, и которски доходак од 600 дуката.

Чести сукоби Стефана Вукчића са краљем Твртком II продужили су се и са краљем Стефаном Томашем. Са њима ће се измирити тек пошто буде угрожен од Млечана и Стефана Црнојевића, одраније непријатеља Томашевог. Измирење са краљем обележено је удајом Вукчићеве кћери Катарине за краља Томаша. Међутим, већ 1443. године Стефан Вукчић је поново у сукобу с краљем, а када су Турци провалили у Босну и Хум, пришао је деспоту Ђурђу Бранковићу, са којим је такође био у пријатељству само када су му прилике то налагале.

У првој половини октобра 1448. године, Стефан Вукчић почео је да се назива херцегом. Већ 17. октобра Дубровчани му честитају на новој титули, коју је он испрва употребљавао у облику „херцег хумски и приморски“, док први документ са титулом „херцег од светог Саве“ датира из пролећа следеће године. Није познато од кога је Стефан добио херцешку титулу; постоје различита мишљења, а највероватнија је претпоставка да је титулу узео сам. Пре свега, тиме је вероватно хтео да уздигне свој углед и статус, по узору на европске велможе, а затим, тиме је — везујући се за манастир Милешеву, где су лежале мошти Светог Саве и где је посебно негован култ првог српског архиепикопа — желео да истакне значај својих земаља, које су некад биле саставни део српске државе; тим пре што је и сам Растко Немањић пре монашења управљао хумском земљом.

Стефак Вукчић, од тада „милостију божиом херцег од Светога Саве, господар хумски и приморски, велики воевода русага босанскога, кнез дрински и к тому“, држао је велику територију од Лима до Цетине, и од Раме до Которског приморја. Покушај херцегов да град Нови — који ће по њему касније добити назив Херцегнови, као и Херцеговина сама, уосталом — развије у трговиште и луку, и установљење радионице сукна 1449. године, погодило је Котор и Дубровник, са којим је херцег ушао у рат 1451. године. У том рату, на страни Дубровника, нашао се и херцегов син Владислав, заједно са својом мајком Јеленом. Са Владиславом је до помирења дошло 1453. године, када је о томе херцег Стефан издао повељу 19. јула, а са Дубровником је мир постигнут 10. априла 1454. године. Спорење са краљем Стефаном Томашем трајало је, међутим, све до краљеве смрти. Године 1461. дошло је до помирења између херцега и новог краља, Стефана Томашевића. Ипак, период босанског јединства, који је тада започео, био је краткотрајан;упади Турака на херцегову земљу постали су све чешћи. После пада Босне, 1463. године, његове земље постепено освајају Турци и Млечани. Турци су заузели градове у Хуму и Подрињу, а Млеци Неретванску крајину. Пред крај живота, херцегу Стефану је од његове простране земље остало само узано подручје око града Новог. Умро је 22. маја 1466. године. Дан пре смрти написао је тестамент. „У пути веле болестан, а у памети на пуну крепак и паметју својом слободан“, херцег Стефан издиктирао је своју последњу вољу митрополиту милешевском Давиду, у присуству двојице сведока, Радина Госта и коморника Прибислава Вукотића. За своју „душицу на славу и службу божију“ оставио је 10000 дуката, а синовима Влатку и Стефану по 30000 дуката. Један део оставио је и сину Владиславу, чије је име у тестаменту намерно изостављено.

Херцег Стефан Вукчић Косача свакако је у почетку припадао „цркви босанској“, али се из његовог односа према осталим црквама тешко може закључити којој је вери заиста припадао. До краја живота подржавао је патарене (патарени нису постојали у држави Котроманића, али има примјера да се у неким списима римокатоличке цркве православни Срби називају поред осталих имена и патаренима – Б. Р.), био је у тесним политичким односима са папом, а у његовој околини до последњег дана налазио се митрополит милешевски. Године 1454. на херцегов позив дошао је епископ Осане Јован са неколицином фрањеваца, а исте године довршена је у Горажду православна црква Св. Ђорђа. Од времена узимања титуле „херцега од светог Саве“, његова припадност православној цркви у неколико махова изричито је истицана. Тако, у писму упућеном између 1454. и 1456. године монаху Максиму Софијаносу и синајс- ким монасима — који питају да ли у својим богослужењима могу спомињати херцега Стефана, због дарова које им је послао — патријарх Генадије Схоларије одговара да „се херцег није потпуно одвојио од кудугера из страха од властелеф али да је он „унутра хришћанин од пре кратког времена“, и да би монаси требало да прихвате дарове, пре свега због херцега самог и „због његове користи да би истрајао у хришћанству“.

преузимањеfiyiouio

Херцегов колебљив однос према црквама најбоље илуструју сведоци и извршиоци његовог тестамента; Давид је био православни митрополит, Радин Гост богумил (Радин је припадао „цркви босанској“ али она није била богумилска – Б. Р.), а Прибислав Вукотић касније убеђени католик. Управо зато, мишљење да је херцег Стефан умро као православац, у најмању руку је несигурно, а као закључак намеће се констатација да су херцегове повремене везе са појединим црквама биле мотивисане углавном политичким разлозима.

Владислав Херцеговић, најстарији син херцега Стефана, био је у сукобу са оцем још од времена рата са Дубровником, започетог 1451. године, када се заједно са мајком Јеленом, уз босанског краља (српског краља – Б. Р.) и хумску властелу, нашао на страни Републике. Године 1453. дошло је до помирења, али мир између оца и сина није дуго трајао. У рано пролеће 1463. године султан Мехмед II уступио је војводи Владиславу одред своје војске, са којом је он продро на очеву територију и нанео му пораз на реци Брезници у пљеваљском крају. Том приликом Владислав је преузео власт над једним делом херцегове земље. Али већ у лето исте године, у судбоносним тренуцима по Босну, дошло је до поновног измирења оца и сина. Добивши четвртину очеве земље, Владислав је заједно са оцем, братом Влатком и преосталом властелом из херцегове земље започео ратовање против Турака. И овај мир са оцем трајао је кратко. После проласка највеће опасности, иако је поседовао већ трећину очеве земље, Владислав је био незадовољан јер нису били испуњени сви услови помирења из 1463. године. Због тога је искључен из очевог тестамента и лишен великог дела поседа које му је угарски краљ потврдио 1463. године у пограничним областима Босне. У накнаду за изгубљене поседе, краљ Матија му је 1469. године дао градове Велики и Мали Калник, и друге поседе у Славонији. Отада ће Владислав трајно боравити у Угарској.

Војвода Владислав Херцеговић био је ожењен Аном Кантакузин, нећаком Јерине, жене деспота Ђурђа Бранковића. Њихоз син Балша Петар живео је на породичном имању у Калнику и, као што ће чинити и његови потомци, истицао је тада већ мало значајну титулу „херцега од светог Саве“ — „Еgo Balsa dux S. Savе“.

Влатко Херцеговић, баштиник херцега Стефана Вукчића, наследио је од оца, осим земље око Новог, и титулу херцега. Наставио је очеву политику и непријатељство према Турцима, ослањајући се на угарског краља и Венецију. Са Венецијом га је повезао Иван Црнојевић, за кога се 1469. године удала његова сестра Мара.

Херцег Влатко био је ожењен Маргаритом де Марцано, унуком напуљског краља Алфонса. Једно време живели су на турској територији, али су се касније преселили на Раб, где је Влатко умро 1489. године. Маргарита је тада прешла у Венецију, где се преудала за млетачког капетана Марка Лоредана. Не зна се прецизно колико су деце имали херцег Влатко и Маргарита де Марцано. Од двојице синова које помињу дубровачка документа, познато је име једног од њих — Јована Косаче, оснивача венецијанских Косача.

Стефан Херцеговић, најмлађи син херцега Стефана — из брака са Варваром, ћерком херцега „de Payro“ — потурчен је 1470. године и добио име Ахмед-паша. Овај Косача убраја се међу истакнутије војсковође Отоманске империје, и више од 30 година био је једна од најмаркантнијих личности Турске. Године 1481. постао је беглербег Анадолије. Истакао се у рату против Египта 1486. и 1490. године, када је био сераскер — врховни заповедник војске — али његова је улога нарочито била значајна у великој бици код Лепанта 1500. године, када је допринео да турска флота порази Млечане и Шпанце. У четири наврата постављан је на положај великог везира. Био је ожењен ћерком султана Бајазита II, са којом је имао три сина и три кћери. Умро је, или — што је вероватније — убијен, у лето 1517. године, а сахрањен је „у дворишту џамије у касаби Херцег“.

 

http://www.plemenito.com/sr/kosace-/o68

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *