Кума Анђа из града Анђела

Подели:
(О великој српској добротворки, заборављеној Херцеговки у Херцеговини)
a2

Анђа са оцем Михајлом Будинчићем и мајком Саветом, дјевојачки Дабовић

Бијах са пријатељима на Мишљену, питомом селу удаљеном десетак километара од Љубиња. Обилазили смо тамошњу цркву, гдје је прву божију службу одслужио свети Василије Острошки. Разгледали смо и пописивали стећке које су научним радницима промакли у протеклим деценијама. Рекох пријатељу Митру да зумира црквено звоно, да видим шта пише на њему. Писало је оно што сам и мислио да ће писати. Звоно оштећено у Другом свјетском рату од усташких зрна, ”обнови 1964. Анђа Полић из Лос Анђелеса за покој душе оцу Михајлу Будинчићу који звоно дарова 1923. године.”

Пише: Раде Ликић

Широка рука Анђелије Анђе Полић досегла је, дакле, и до Мишљена. А како и не би, кад ту, иза олтара почива њен ђед Никола Будинчић. Недалеко су Банчићи, очево јој родно село.

О Анђи у Херцеговини слабо се ишта зна. Понеко од старијих Банчићана и Љубињаца памти њене посјете и дарове. Памти је  мати Теодора, игуманија манастира Дужи и сјећа се хиљаду долара и „Сингерице“ које Анђа приложи манастиру исте оне године кад обнови звоно на Мишљену. Остало је записано да је тада и сестринствима манастира Добрићево и Житомислићи оставила исти такав поклон. И то није је све! Херцеговина је заборавила један свој велики изданак.

Међу српском емиграцијом у Америци није тако. На пиједасталу заслужних америчких Срба, Анђа је у самом врху, тик уз Михајла Пупина, Николу Теслу, Карла Малдена

Моји амерички  фејс-пријатељи српског поријекла сви је познају, добро памте и називају је Кума Анђа. Милана Мим Бижић професор историје из Пенсилваније каже да за америчке Србе нико толико није урадио као Анђа Полић. Финансирала је изградњу многих српских цркава и дјечијих кампова зашто су јој амерички Срби дали надимак Кума. Донирала је велике суме новца српским културним и просвјетним друштвима, неуморно водила свеамеричко Коло српских сестара пуних десет година трошећи по 500 долара мјесечно на телефонске рачуне и проводећи већину времена у авиону покушавајући да стигне у сваки кутак Америке гдје живе Срби.

Анђа у друштву заслужних америчких Срба

Анђа је рођена у Лос Анђелесу 1910. године у дому Михајла Будинчића и супруге му Савете дјевојачки Дабовић. Михајло је, како већ рекосмо, био из Љубиња а супруга му Савета из Крушевица код Херцег Новог. Држали су пансион у кварту Мала Италија и били, хајдемо рећи, стубови тада још увијек мале српске заједнице у Лос Анђелесу, састављене углавном од Херцеговаца и покојег Црногорца. Михајло је био један од утемељивача цркве Свети Сава у источном Лос Анђелесу која је освештана исте оне године када се Анђа родила. Михајлу је посао са пансионом добро ишао па је успио подићи и велике насаде винове лозе. Чувени професор Стендфорд универзитета Вејн Вучинић у својим мемоарима пише да се радо сјећа српских забава на ранчу Будинчића. Анђа је имала релативно безбрижно дјетињство. Одрастала је као миљеница породице, љубимица стричева. Тада је у Лос Анђелесу живило осам Будинчића; Максим, Владо, Лазар, Марко, Крсто, Данило, Манојло и Петар, све редом момци који су малену Анђу, како је она сама говорила током посјета Херцеговини, поприлично размазили.

– Водили би ме у трговину, ја би узимала слаткиша колико могу понијети, они би се само смијали и плаћали,  казивала је Анђа.

Доктор Радоје Вукчевић памти у својим записима Анђу „као ретко даровито и куражно дете“ које је од малих ногу учествовало у свим српским приредбама као рецитатор пјесама а мало касније, као стасала дјевојка играла је насловне улоге у комадима из националне историје.

Заљубљеност у Анђу очевог земљака Тодора Полића

a1

Анђа Полић 1910 – 1970

Управо на једној позоришној представи у Анђу ће се заљубити Тодор Полић, Херцеговац који је у Америку из родног Ускопља покрај Требиња стигао 1904. године. Готово 15 година радио је најтеже физичке послове; прао посуђе по ресторанима, био грађевински радник, копао бакар у рудницима Монтане, гдје је приликом једне експлозије у рударском окну замало изгубио живот.

Негдје почетком двадесетих година прошлога вијека, са нешто уштеђеног и нешто позајмљеног новца отиснуо се у воде приватног грађевинског предузетништва. Већ на првом послу зарадио је прилично велики новац и уложио га у оснивање нове компаније са земљацима Божидаром Укропином из Требиња и Шћепаном Краљем из Равнога у Попову Пољу. Било је то вријеме када су херцеговачки емигранти вични грађевинским пословима оснивали малене грађевинске компаније да би у годинама које слиједе израсле у гиганте и  преузеле монопол у градитељским пословима Калифорније.

Тодоров биограф Радоје Вучковић описује како се већ средовјечни Тодор Полић заљубио у младу Анђу.

– Тодор Полић, чим је био у прилици да се материјално и физички одазива, посећивао је све скупове које су организовали његови земљаци. Нарочито се одазивао богослужењима и свечаностима у цркви Светог Саве у источном Лос Анђелесу. Забава и није било често, он је успевао да се одазива на оне за Бадње вече, Савиндан, Ускрс и Видовдан. На једном од тих окупљања угледаће један изданак девојачке лепоте, који му више неће силазити са ума и пожуде. У позоришној групи, на скоро свим народним забавама, главне улоге играла је кћерка Михајла Будинчића. Била је то класична лепота, стасита и озбиљна, верни лик Косовке девојке. Њена лепота Тодора је устрелила на први поглед, како ми је то често подвлачио. Очи од ње није могао да одвоји. Наравно, чим ју је видео, распитивао се за ту лепотицу и сазнао да јој је име Анђелија Анђа, од родитеља Савете и Михајла Будинчића, Тодоровог познаника и земљака. Она је рођена пре 23 године, 23 године после Тодоровог рођења. Тодор је повео прво разговоре са Анђелијиним родитељима, па тек онда са њиховом ретко лепом кћерком Анђом. Тодорову невичност женском друштву, која је донекле и последица манастирског васпитања (Тодор се школовао у манастиру Дужи) и неимарског пословања, Анђа је одмах схватила и све своје силе уложила да га прилагоди реалном свету.

Обиљежавање Бадње вечери, Савиндана, Васкрса и Видовдана

Тодор и Анђа вјенчали су се у цркви Светог Саве у источном Лос Анђелесу 1933. године. На раскошној свадби окупили су се готово сви Срби из Лос Анђелеса.

Анђа и Тодор у браку су добили два сина-Тодора млађег и Трифка. У тим првим брачним годинама док је Анђа одгајала дјецу, Тодор је неуморно радио. То су била времена Велике економске кризе. Тодор и његови компањони имали су срећу јер су мало прије монетарног слома, сву своју уштеђевину потрошили на куповину савремене грађевинске механизације и тако избјегли да им штедни улози пропадну, а кад је Рузевелтова администрација покренула обимне грађевинске инвестиције у склопу плана опоравка економије популарно названога „Њу дил“ , херцеговачка тројка са модернизованом градитељском оперативом била је конкурентна и тако на тендерима добила низ великих грађевинских уговора. У порвим годинама брака Анђа је одгајала синове и није имала времена за добротворни рад. Почеци Анђиног хуманитарног дјеловања били су скромни .

Надин Радовић и Анита Шабовић Роу о њима пишу у СЕРБ WОРЛД магазину:

– Анђа се са црквеном и грађанском одговорношћу упознала још од раног узраста, можда захваљујући оцу Михајлу Будинчићу, који је био члан одбора за изградњу цркве Светог Саве у Лос Анђелесу још давне 1909. године. Још много прије њеног ангажовања у Колу српских сестара 1953. године, она је била члан локалних грађанских и добротворних  група, прије свега Српског женског клуба из Лос Анђелеса и Удружења родитеља и наставника (ПТА). Готово увијек предсједавала је овим организацијама јер је била рођени лидер.

Раскол  међу вјерујућим Србима…

Као предсједник ПТА удружења у склопу основне  школе коју су похођали њени синови била је задужена да прикупи средства за куповину клавира који је школи недостајао. Ангажовала је неколико жена из Српског клуба да јој помогну у припремању традиционалних сарми. На школској забави свака сарма продата је по цијени од 25 центи. И, школа је добила клавир

Поред тога Анђа је у Лос Анђелесу формирала још један женски клуб социјалног карактера. Наиме, послије Другог свјетског рата у дотад сложној парохији Светог Саве  у Лос Анђелесу дошло је до политичких размирица. Пријатељства и кумства су преко ноћи пуцала. Анђа је у том сукобу била растрзана између оца Михајла Будинчића и супруга Тодора који су се нашли на супростављеним странама. На крају 163 породице окупљене око групе од 11 херцеговачких богатих грађевинских предузимача напустила је парохију Светог Саве и основала нову назвавши је по Стефану Првовјенчаном. Међу њима су били и Полићи као најугледније личности новоосноване парохије. Пошто се својим српским пријатељицама чији су мужеви остали у чланству старе парохије, све рјеђе састајала и дружила, Анђа је дала иницијативу за оснивање социјалног клуба названог “Потлуцкерс“ у чије чланство су ступиле многе Српкиње без обзира којој су цркви припадале.

…превазилази се Анђиним добротворним радом

На својим мјесечним окупљањима чланице клуба даровале би по малену суму новца која  би касније, када се скупи већи износ, прилагана недељним школама у двије српске цркве у Лос Анђелесу.

Тако се Анђа борила, на свој начин, против српских зађевица и свађа.

Иначе градња цркве Светог Стевана спада у највеће задужбинарске подухвате Срба још од средњег вијека. Богати градитељи, листом Херцеговци, нису штедили на материјалу, луксузу и монументалности новог храма. Чак је за сликање икона био ангажован највећи српски сликар свих времена, остарјели Паја Јовановић, бард академског реализма. Полићи су били највећи приложници новог храма у износу већем од 100 000 тадашњих америчких долара.

Подизање овог храма Владика Николај Велимировић, пишући свом пријатељу Михајлу Дучићу, успредио је са зидањем Хиландара.

– Ја сам имао срећу да их упознам. Молио сам се Богу са њима. Великим трудом, знојем и штедњом разбогатили су се а сада у другом периоду они дају и само дају; зидају Нови Хиландар и помажу српску браћу. И то је право и Богу драго. Јер иде легенда о њима, да имају толико блага, колико сва њихова Херцеговина камења.

И управо Владика Николај освјештао је овај храм на Михољдан 1952. године.

————-

Тодор јуниор, Анђин и Тодоров старији син, био је адвокат, специјализован за корпоративно право. Имао је успјешну каријеру са властитом адвокатском канцеларијом која је запошљавала и до 80 адвоката. У браку са американком Марлин имао је три кћерке Лисејн, Кери и Криста-Анђа. Умро је 2011. године и сахрањен је на српском гробљу у Лос Анђелесу.

Млађи син Трифко наставио је очев грађевински посао. Данас, у вријеме писања хронике о фамилији Полић (март 2017.), Трифко је предсједник Надзорног одбора Српске православне цркве Свети Стеван у Алхамбри. Из брака са Џудит Билс има синове Тома и Чипа те кћерку Лори. У другом браку са Бернадет има кћерке Кеси, Кетрин и Сару- Анђу. Сви потомци Анђе и Тодора Полића данас припадају Српској правосавној цркви иако су бракове склопили са Американкама. Приликом посјете Херцеговини и Требињу, завичају ђеда Тодора, најмлађа унука Сара- Анђа објавила је на друштвеној мрећи фотографију Требиња са потписом ”Ја сам кући”.

————-

Пошто су у то вријеме стасали Анђини синови, уписали престижне факултете, Анђа је имала више времена да се посвети добротворном раду. Посебан дио њеног живота окарактерисао је рад са српском дјецом у Америци. У традицији америчког друштва је боравак дјетета у љетним камповима током одрастања, да би се у друштву вршњака, одвојен од родитеља, мали Американац припремио за будуће животне изазове.

Прилагођавајући се америчком начину живота, генерација Срба рођених у САД почела је оснивати кампове за српску дјецу. Сврха ових кампова је била, прије свега, жеља да се америчка српчад, дружећи се, упознају са традицијом и културом своје далеке отаџбине и сачувају национални идентитет.

Први српски дјечији камп основан је 1942. у Либертвилу недалеко од Чикага, а други у Шедленду, Пенсилванији 1953. године. Анђа и Тодор богато су даривали камп у Либертвилу, а камп Свети Сава у Шадленду,  животарио је од ситних новчаних прилога све док Полићи нису овој установи приложили 100.000 долара. Трећи српски камп управо су утемељили Тодор и Анђа Полић у калифорнијском Џексону недалеко од најстарије српске цркве на Новом континенту.

Највећа задужбина Полића названа је Мисија Светог Саве. На парцели огромне површине 1963. године Полићи су дали саградити спаваонице, спортске терене, базен, модерну кухињу и трпезарију. А неколико година касније Анђа је подигла у саставу мисије и зграду коју је поклонила Колу српских сестара на чијем је челу стајала од 1960. године.

Годину дана по оснивању Мисија Светог Саве у Америци је дошло до црквеног раскола у дотад јединственој Америчкој епархији СПЦ. Тодор и Анђа су стали на страну расколника и владике Дионисија. Напустили су са истомоишљеницима парохију Светог Стевана и основали нову црквено-школску општину Христа Спаситеља у Аркадији, дијелу Лос Анђелеса. Анђа и Тодор су за потребе своје заједнице купили једну протестантску цркву и обновили је тако да архитектонски подсјећа на српске цркве у отаџбини.

a3

Тодор и Анђа Полић

Анђа је такођер српској заједници у Сан Дијегу приложила пола финансијских средстава за оснивање српске цркве у том граду на крајњем југу пацифичке обале Сједињених Америчких Држава. У њену част парохијане ће ову цркву назвати именом Преподобне мајке Ангелине.

Осим цркава и дјечијих кампова Полићи су финансирали и друге националне институције српских емиграната у Америци. Најчешће се од њихових финансијских прилога штампао Гласник српског културно просвјетног и историјског друштва „Његош“. Анђа Полић је приложила и Новограчаничкој епархији штампарске машине. Ипак њихов највећи прилог српском роду у Америци, било је оснивање Српске собе у новој згради Хуверовог института при универзитету Стенфорд у Лос Анђелесу. Овај задужбинарски подухват Полиће је коштао више од 100.000 долара.

Крајем шесдесетих година Анђа је почела осјећати здравствене проблеме са срцем. Љекари су јој савјетовали да успори животни ритам. Али енергична добротворка није послушала њихов савјет. Наставила је неуморно да води Коло српских сестара и да организује друштвени живот Срба широм Америке. То је било кобно по њу.

Од посљедица срчаног удара умрла је 4. фебруара 1970. године у Сан Марину покрај Лос Анђелеса.

На сахрани у Џексону, у задужбини Полића Мисији Светог Саве окупио се цвијет српске емиграције у Америци.

У некрологу објављеном у часопису Гласник СКПИД Његош, између осталог је стајало:

„Пажња и поштовање, указани овој нашој неуморној српској радници, превазилази све досадашње слике, са свих наших опела и спровода, широм целог континента. Ту смо уједињени у големој жалости, видели цвет српских колонија у Калифорнији, од Сан Дијега до Сан Франциска, без икакве разлике на све наше болне неспоразуме и спорове. Испред њеног вечног дома, у негда златородном Џексону, дефиловале су стотине чланица Савеза кола српских сестара, са сузама у очима и ружама у рукама.“

Осам година касније на вјечном починку Анђи се придружио и њен супруг Тодор. И данас се на њиховом гробу у њиховој задужбини одржавају помени на ове велике српске добротворе.

Њихове задужбине и даље живе, Срби у Америци памте и помињу Анђу и Тодора Полића. Ова прича нека буде, у отаџбини, прилог скидању вела заборава са њихових имена.

Преузето са: http://svetivasilijeostroski.net/index.php/cir/kuma-andja-iz-grada-andjela

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *