Свети Сава благосиља Српчад – Урош Предић
У двема међусобно повезаним причама о Савином лакту спомиње се, у првој, да “када је свети Сава пошао из Милешеве по Херцеговини, дође до једне повеће стијене између Пријепоља и Пљеваља, па се ту заустави и наслони лактом на њу да се мало одмори. Кад је пошао даље, на оном мјесту гдје се био наслонио остало је удубљење у коме се јасно распознаје лакат. Ту стијену народ зове Савин лакат.” А у другој причи из Херцеговине каже се да је “други Савин лакат на окуци ниже Коњица, у Херцеговини, на Језерима. Ту бију три чесме које народ зове Савине чесме.”
На основу многих предања свети Сава је приказан са штапом, који је називан још штака или шљака. Штап је био атрибут многих старовековних хромих божанстава, као што је био и грчки бог Хермес. Ударцем штапа Мојсије је отворио извор, што је у српским предањима учинио и свети Сава. Претпоставља се да је и Велес, као подземно божанство, носио штап, те је због тога створена веза између највећег српског просветитеља и старог словенског бога.
Ма колико се за светог Саву везивали сви ови садржаји и мотиви различитог порекла из далеке паганске прошлости, он је изнад свега остао у свести српског народа оно што је о њему певао Теодосије у тропару Пути ваводештаго ва жизан, а то је Просветитељ и Учитељ, јер је дошавши на овај свет, делајући на њему за царство небеско и отишавши са њега просветио свој народ и своју отаџбину. Због тога у првом Икосу акатиста светом Сави, првом архиепископу српском, стоји:
“ … Радуј се, јер си увек више мислио на Блага Небеска неголи на земаљска! Радуј се, чистоте душевне и телесне истински љубитељу! Радуј се, Светитељу Саво, Првопастиру и Учитељу српски, дивни Чудотворче!”
ИЗВОР: Дарко Гавриловић, Приче из српске старине, Нови Сад 2009.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.