ДОГМАТСКЕ ДЕФИНИЦИЈЕ У ПОВЕЉАМА БОСАНСКИХ ВЛАДАРА

Подели:

istorija srpske ćirilice 1

 

Догматске дефиниције у повељама босанске провенијенције од бана Кулина  до краља Твртка нису конфесионално препознатљиве јер се заснивају на заједничком учењу обеју правоверних хришћанских цркава. Са друге стране, ни једна повеља од краја XII до краја XV века, укључујући и оне које су издавали представници цркве босанске или у којима је сама црква преко свог епископа била гарант одређених права, не садржи неку дефиницију или алузију која би била противна правоверном учењу. 

Конфесионална препознатљивост видљива је тек од времена краља Твртка који себе, са једне стране, као православни хришћанин назива „рабом божијим и светога Гргура“, заштитника Босне и крсне славе владајуће династије, а са друге, што се обраћа Христу као „владици“ по угледу на православне химнографе, што је неподударно са учењем западне цркве.

Христа „владиком“ називају и други босански владари до последњег, Стефана Томашевића, изузимајући његовог оца, краља Стефана Томаша, који је први од босанских краљева, према изјави папе Николе V, прихватио католичку веру.

Од времена краља Остоје заклетва „у 12 светих апостола“ допуњена је заклетвом „у 12 светих и врховних апостола“ што је супротно цезаро-папистичком учењу католичке цркве о апостолу Петру као врховном апостолу и Христовом наследнику на земљи, на чему се заснивало и учење католичке цркве о примату римског бискупа. Ову измену у заклетви прихватили су не само сви босански краљеви, изузимајући краља Стефана Томаша после приступања католичкој цркви, већ и обласни господари од Радослава Павловића до кнеза Владислава, сина херцега Степана.

У повељама краљева Дабише, Остоје, Твртка II и Стефана Остојића срећемо се у похвалним словима Христу са једном редукованом, али есенцијалном формом исихазма израженом учењем у могућности „обожења“ људског бића које се уз Христову помоћ, у изворном исихазму дејством божанских енергија, уздиже на виши ступањ духовне егзистенције. Овај податак несумњиво говори да се теорија и пракса светогорских исихаста, осуђена у западној цркви, преко Србије проширила и у Босни до краја XIV века.

Текст преузет из књиге Драгољуба Драгојловића „Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави“, Нови Сад 1997, стр.187-188.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *