НАРОДНА ЕПСКА ПЈЕСМА: Туркиња што воли

Подели:

0001    Књигу пише Ченгић Бећир-паша

0002    па ј’ оправи у Приморје дивно,

0003    у лијепу Грбљу питомоме,

0004    у сокола Мирковића Вука.

0005    Овако га паша поздравјаше:

0006    „Мирковићу, драги побратиме!

0007    Хоћу ти се оженити, побре,

0008    дивном шћером од Босне везира

0009    нејмам брата, нејмам братучеда,

0010    који би ми био за ђевера;

0011    дођи мени, побре у сватове,

0012    да ми були будеш за ђевера.“

0013    Кад сердара књига допанула,

0014    каде виђе што му Турчин пише,

0015    ођеде се што море најљепше

0016    пак усједе коњу на рамена.

0017    Иде Вуче преко Горе Црне,

0018    докле дође на Чево крваво

0019    у својега богом побратима,

0020    у витеза војводе Ђукана,

0021    ту је сердар конак учинио.

0022    Кад је било о зори бијелој,

0023    ондоле се сердар подигао,

0024    иде право на кршно Загорје.

0025    Кад Мирковић у Ченгића дође,

0026    дивно га је паша дочекао,

0027    доста дава пива и јестива.

0028    А кад су се вина понапили,

0029    поче паша игре свакојаке.

0030    Мирковић је јунак од старине,

0031    пак у сваку пашу добиваше.

0032    Мирковићу Ченгић огвораше:

0033    „Побратиме, Вуче каурине!

0034    Ти нијеси срца јуначкога,

0035    ако коња разиграт нећемо

0036    да видимо ко је бољи јунак.“

0037    Кад Мирковић пашу разумио,

0038    пак витеза коња ражљутио,

0039    ћера пашу до градскије’ вратах,

0040    до градскије’ вратах од Травника.

0041    Све излази мало и велико

0042    да гледају Вука Мирковића.

0043    Кад изађе мајка и ђевојка,

0044    Ченигћ-паше млада вјереница,

0045    ту ђевојка мајци говораше:

0046    „А тако ти, моја мила мајко!

0047    Они Турчин од кога је града?

0048    Диван ти је три га јада била!“

0049    А ђевојци мајка говорила:

0050    „Мучи, ћерце, стале ти каменом“

0051    Оно није турско момче младо,

0052    него сердар Мирковићу Вуче,

0053    од Приморја од земље словинске.“

0054    А ђевојка мајци говорила:

0055    „Мајко моја, дуго јадна била!

0056    Волијах би Мирковића Вука

0057    само гола, у кошуљи танкој,

0058    него пашу, мога вјерника,

0059    свег’ у свили и у сувом злату!“

0060    А кад мајка разумје ђевојку,

0061    листо она танку књигу пише,

0062    па је посла паши зету своме;

0063    „Зете драги, Ченгијћ Бећир-пашо!

0064    Да си спрешно мене у дворове,

0065    ол’ ђевојка твоја бити неће.“

0066    А кад пашу књига допанула,

0067    спрешно пође були у дворове.

0068    Пуница му своја говораше:

0069    „Ја сам, зете, за те поручила

0070    да изгубиш Вука Мирковића.

0071    Ћерица моја, твоја вјереница,

0072    не њега се, кучка, преставила.“

0073    А младо јој момче одговара:

0074    „Мучи, було, бог да те убије!

0075    Срамота је и мене и тебе,

0076    да ми Вука ође изгубимо;

0077    но кад сјутра био данак сване,

0078    кад се дигну кићени сватови,

0079    бић’ у свате Мирковићу вуче;

0080    ево тебе турску вјеру давам,

0081    кад будемо на првом конаку,

0082    објесићу Вука у планину,

0083    једној јели, конопом јединијем,

0084    да не види Грбља питомога.“

0085    А кад био данак освануо,

0086    дигнуше се кићени сватови,

0087    отидоше зеленом планином.

0088    Кад су били на првом конаку,

0089    пак се сташе Турци разговарат,

0090    да објесе Мирковића Вука

0091    прије сунца и зоре бијеле.

0092    То све слуша лијепа ђевојка.

0093    А кад, брате, Турци вечерали,

0094    сви поспали кано и поклани,

0095    ал’ не спава лијепа ђевојка,

0096    него млада на ноге скочила,

0097    Мирковићу пође под чадоре.

0098    Ал’ Мирквић јоште пије вино,

0099    па ђевојци сердар говораше:

0100    „Ој, ђевојко, бог те не убио!

0101    Ал’ си млада љуто престарала,

0102    ал’ у тебе чудо је велико,

0103    те си к мене дошла под чадоре?“

0104    Ђевојка му млада одговара:

0105    „Луда главо, Мирковић сердаре!

0106    Ол’ не видиш, јадна твоја мајка,

0107    да те мисле Турци објесити,

0108    но бјежимо Грбљу питомоме!“

0109    Кад Мирковић разумје ђевојку,

0110    од земље је на ноге скочио,

0111    побјегоше зеленом планином.

0112    Здраво дође Грбљу питомоме

0113    и доведе Туркињу ђевојку;

0114    покрсти је, пак је узе за се,

0115    а то Јела једва дочекала.

 

ИЗВОР: http://www.monumentaserbica.com

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *