Постављајући нове границе Републике Српске, гардисти су у јуришима прешли стотине километара по планинским беспућима. Кроз сурову ратну школу у Гарди прошло је неколико хиљада младића из свих дијелова Републике Српске, а велики број их је рањен или је својим хумкама обиљежило пут до слободе. Славне побједе Гарде резултат су прије свега храбрих бораца, али и способних команданата и беспрјекорног функционисања позадинских служби.
У касарни на калиновичкој висоравни, лакше него што смо очекивали, пронашли смо пуковника Миленка Лазића, команданта Прве гардијске механизоване бригаде, свакако најкомпетентнијег саговорника за причу о ратном путу ове елитне јединице. Мада оптерећен обавезама и у сталном покрету, пуковник се радо одазива позиву да на неколико минута заборави војну службу и да за новинарску биљежницу освјежи сјећања. У томе му свесрдно помажу капетан Томо Голијан, иначе командант Првог батаљона, и главни ”позадинац”, Ђорђе Лазаревић, који је и ”кумовао” овом сусрету.
– Прва гардијска механизована бригада формирана је јануара ове године, и за разлику од осталих елитних јединица Војске Републике Српске, од почетка је под непосредном командом Г лавног штаба и генерала Младића, прича пуковник Лазић. Пуковник је, иначе, онизак и живахан човјек, који мада у петој деценији живота изгледа као тридесетогодишњак.
– Можда ова јединица, наставља Лазић, не би ни настала да муслиманске формације Насера Орића у зимској офанзиви нису извршиле дотад невиђене масакре над српским народом код Скелана, Братунца и Зворника и запријетиле заузимањем цијелог подручја западно од Дрине. Малобројне и већ десетковане јединице зворничког корпуса нису се могле носити са вишеструко јачим снагама муслиманских фанатика. Због критичне ситуације и на осталим фронтовима у Републици Српској, није се могла ни једна већа формација ангажовати да заустави муслиманску офанзиву на Дрини, а камоли за ослобођење окупираних дијелова српске територије.
-Зато је Главни штаб био принуђен да из свих корпуса и бригада мобилише дио бораца за посебну јединицу – Гарду. Тако су се на окупу у Хан-Пијеску нашли у истом строју Крајишници, Херцеговци, Семберци, Посавци, све јунаци бољи од бољег, сјећа се Лазић.
По свом саставу, али и сталним нападачко-одбрамбеним дејствима, без смјене и одмора, гардијска бригада подсјећа на пролетерске јединице из прошлог рата. За непуних осам мјесеци иза Гарде је остало стотине километар борбеног пута и десетине ослобођених српских насеља. Хорде муслиманских злочинаца сатјеране су у мишије рупе – енклаве у Сребреници, Жепи и Горажду, гдје их је по налогу њемачких и америчких моћника од руке правде спасио УНПРОФОР и контроверзни генерал Морион. Гарда је тако чинила живу границу између Изетбеговићевих кољача и слободне српске земље.
-Право задовољство је борити се раме уз раме са храбрим младићима из свих крајева Босне, наглашава пуковник Лазић у паузи између два телефонска позива. Најсрећнији смо били када без губитака ослободимо српско насеље и помогнемо народу да се врати у своје напуштене, често и спаљене домове. Најнесрећнији тренутак дошао је након ослобођења Бјелашнице и Игмана, када смо за пар часова могли ући и у Сарајево и ослободити тридесетак хиљада Срба из муслиманског пакла. Али, због преговора у Женеви, стигла је наредба да станемо, а затим се и повучемо са Игмана.
Јунаци из позадине
Командант изненада прекида причу, јер послије новог телефонског позива мора хитно отићи у Калиновик. Извињавајући се, обећава да ће ускоро бити наш гост и наставити започету причу. Међутим, у причу о Гарди „убацује” се потпоручник Ђорђе Лазаревић, који је на мјесто помоћника команданта батаљона, а затим и бригаде за позадину, дошао из Друге посавске пјешадијске бригаде.
Лазаревића смо, иначе упознали у његовом родном селу Самаревцу надомак Градачца, гдје је командовао четом својих мјештана.
-За мене је велика част бити у оваквој јединици, гдје влада права дисциплина, али и неизмјерно другарство. Једино тако могли смо поднијети огромне ратне напоре и постићи велике побједе. Зато је заслужан командни кадар, кога су чинили изузетно стручне и способне старјешине од командира одјељења и водова до команданта бригаде, али обдарени и правим људским особинама и односом према борцима, прича Лазаревић.
-У даноноћним борбама, пуковник Лазић и друге старјешине били су са војницима у првим борбеним редовима. Пуковник је са пушком и двогледом први ишао у извиђање терена, лично је уводио борце у борбени поредак и организовао кружну одбрану у предасима док се не изврши постављени задатак. У операцијама на Игману у првом ешалону био је и командант Главног штаба генерал Младић, који је са дијелом јединице једном приликом био два дана у непријатељском окружењу. Старјешине су дијелиле све тешкоће и опасности са обичним борцима, што је јачало борбени морал и издржљивост у надљудским напорима, уз карактеристичан осмијех казује Лазаревић.
-Бити у позадини Гарде, није ништа лакши задатак од оног на фронту. Као помоћник команданта за позадину, морао сам се бринути да војници на положају ни у чему не оскудијевају. Зато сам сваки други – трећи дан лично обилазио сваког борца и евидентирао шта му недостаје, од чарапа до граната и хране. И од других позадинаца захтијевао сам да раде одговорно и ажурно – од припремања квалитетне хране до интендантских послова, наставља Лазаревић.
Питамо како изгледа рад позадинске јединице Гарде, када се линија фронта помијерала дневно и по десетак километара по планинским беспућима.
-Привремене позадинске станице са кухињом и пунктом прве помоћи, формирао сам често у забити планина, поред потока или извора. Одатле смо возилима развозили храну, воду, муницију и остале потрепштине до бораца на фронту. Стално смо били у покрету, ријетко се враћајући истим путевима. Најтеже ми је падало када смо извлачили и збрињавали рањене и погинуле гардисте, које нисам честито ни упознао, прича Лазаревић, сјећајући се најтежих тренутака
-Једном сам на путу од Рудог према Горажду први возилом прошао кроз минско поље. Тек пето возило, санитетска ”110-тка”, активирала је противтенковску мину и, уз јаку детонацију, распало се у ваздуху. Један болничар погинуо је на лицу мјеста, а други је тешко рањен. И лоши брдски путеви били су ”непријатељи” позадинаца. На Игману је једно возило клизнуло са пута и слетјело у дубоку провалију. У њему је погинуо командир интендантског одјељења Вишеслав Г ускић.
– Најрадоснији тренуци били су у сусретима са борцима, који су ме послије успјешне акције поздрављали аплаузом и повицима: Ђоле, Ђоле као да смо на важној фудбалској утакмици, завршава причу најпознатији посавски гардиста.
ИЗВОР: Коридор, бр. 12/13, Шамац – новембар-децембар 1993.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.