фото: http://www.mgz.hr/hr/izlozbe/sarajevo-kroz-umjetnicki-pejzaz,358.html
Дахијска узурпација власти у Београдском пашалуку, како је познато, довела је до покретања устанка 1804. године. У историографији је детаљно претресана општа ситуација која је, најпре, довела до буне и устанка. Мање је, међутим, познат податак да су Срби из Београдског пашалука, посебно из његових западних нахија, још од раније били у тајним везама са Србима у Босни, а нарочито са неким истакнутијим Сарајлијама, и да су те везе, осим пословних трговачких имале и политички карактер. Те су везе, свакако, биле непосредније са трговцима Сарајлијама који су се истицали својом предузетношћу, и по већим аустријским тржинггима, на пример у Сплиту, Сењу, Ријеци, Трсту.[1] [2])
Што се тиче непосреднијих контаката са Србима у Сарајеву на почетку 19. века, Владимир Ћоровић је навео породично казивање Љубе Ненадовића, сина Проте Матеје, да је његов отац управо поверљивим политичким пословима још 1803. године одлазио у Сарајево. Тако је упамћено да је о Илинудне те године Прота Матеја био у Сарајеву „да се договори са знатнијим људима на који би се начин могла скрхати дахијска сила“.[3]) Пада у очи то да је овај Протин долазак био о Илинудне, великом хришћанском празнику када се свет скупља неометано од турске власти. В. Ћоровић је навео и то „да је слична путовања вршио и Хаџи-Рувим“, архимандрит манастира Боговађе. Није неизвесно да су ови „знатнији људи“ могли бити понајпре свештена лица окупљена у Митрополији у Сарајеву, или тамошња српска народно-црквена општина, односно истакнути сарајевски трговци, познати са својих пословних веза у читавом српском народу од Трста и Сплита до Београда, Ужица, Новог Пазара и Скопља.[4]) На основу неких података могло би се сматрати да је Прота Матеја, понајпре, успоставио контакт са чувеним сарајевским трговачким прваком Хаџи-Селаком који је, како се чини, показивао велику склоност за шире родољубиве подухвате.[5])
Овакво мишљење о сарајевским трговцима, у Сарајеву као најмногољуднијој вароши са српским православним становништвом у Босанском пашалуку, било је, још од краја 18. века, опнгге познато свуда, посебно код Срба у Војводини и Србији. Срби Сарајлије, посебно тамошњи трговци, били су познати и као велики родољуби у добром делу српског народа не само под турском управом већ и под аустријском и млетачком влашћу (до 1797. године). Доситеј Обрадовић, највећи српски књижевник 18. века, који је добро познавао прилике у целом српском народу, помињао је „жељу, љубов, усрдије и ревност“ сарајевских трговаца – „господара“ као њихове лепе особине по којима су били чувени надалеко („како горућим срдцем желе науку својој деци“), сматрајући их „својему роду“ „као добре жељатеље“.[6]) Тако се, међу сарајевским трговцима, тада (1799. године) истицао „господар Хаџи-Јован Вуковић“ „от Сарајева“ као ктитор манастира Студенице, у Србији, где је, са својом супругом Соком, био „и обновитељ једног источника“ (извора, чесме).[7]) За ово време, пред устанак 1804. године, Вук Караџић је истицао ктиторство, ходо- чашћа и „писаније“ Сарајлија за манастир Студеницу – тада најпознатији у Србији – када „о Тројицама иду богатији људи у Студеницу из цијеле Србије и из Босне и Ерцеговине“.[8]) Ову оданост вери и цркви, посебно ходочашћа Студеници, потврђивао је и тадашњи манастирски монах (до 1806. године) „Студеничанин“ Герасим Георгијевић (касније шабачки владика), називајући ходочаснике и поклонике „Сарајевски христијани честити трговци, Господари и хаџије“.[9])
Избијање Првог српског устанка затекло је неке Сарајлије у побуњеним крајевима Београдског пашалука, а неки су се доселили – за привремено или стално – по ослобођењу Србије и постали њени житељи. Међу Србима Сарајлијама у Србији за трајања устанка уочавају се две главне групе: привредници-трговци и ратници међу којима је било и људи високог ранга у војној хијерархији устаничке Србије.
Међу Сарајлијама у Србији било је личности које су се, у устаничко-ратној ситуацији, бавиле трговачким пословима разне врсте. Крупнијих трговаца, имена из познатијих трговачких кућа, по свој прилици, није било пошто је ризик за крупни капитал и велика улагања у Србији био известан, односно могућности за крупну трговину, пре свега извозно-увозну, биле су доста ограничене самим ратним околностима. Стари сарајевски трговци, који су остали под турском влашћу, радије су се бавили аустријским тржиштима (познато је да муслимани трговци, у то доба, нису радо трговали са “ђаурима“ – иностраним тржипггима), у Славонији и Далмацији, посебно у периоду тзв. континенталне блокаде Француске чија је спољна трговина тада била сведена на транзит преко Турске[10]), а и иначе Турска је била за Француску незаменљива по трговини колонијалном робом и памуком, као крупним француским увозним артиклима.[11]) Трговци Сарајлије, који су се у Србији бавили за време устанка, углавном су држали пограничну трговину махом свињама и дрвном грађом – Београда са Земуном, због пореских, пословних и превозних погодности које је главни град Србије имао у трговини са Аустријом.
Сачувано је неколико имена сарајевских привредника домицилних у Београду и Шапцу. Тако се помињу, у Београду: родитељи Симе Милутиновића, чији је отац Милутин од 1807. године из Аустрије (Земуна) прешао у тек ослобођени главни град Србије. У Београду је Сима Милутиновић, од септембра 1809. године, био постављен за писара при Правитељствујушчем совјету.[12]) У Београду су, такође, живели и родитељи досељеници-пребеглице из Сарајева, писара Ристе Мојића, који је био у служби код заповедника одбране Великог острва на Дунаву (код Кладова) Хаџи-Николе Живковића, такође Сарајлије. Као београдски житељ, априла 1808. године, помиње се и Павле Николић „родом из Сарајева“. Такође, у 1810. години, у Београду је живела „нека млада и лепа Сарајевка“ – друга жена Карађорђевог капетана Радича Петровића.[13]) Као извозник свиња, преко Остружнице, у Аустрију помиње се, 1813. године, као србијански трговац, „Johann Glavasch aus Sarajevo “.[14]) Забележена су још два имена трговаца у Србији, родом из Сарајева. Један се звао Риста Михаиловић, ожењен (који је у октобру 1813. године из Београда прешао у Борчу), а други Јован Михаиловић.[15])
У Шапцу је као „пребиватељ шабачки“, од пре 1809. године, живео Сафунџић (Сапунџић) Јован „родом из Босне“, односно из Сарајева. (Овај Јован добио је спор са момком војводе Луке Лазаревића, 16. јануара 1809. године).[16])
Има још неких података о сарајевским пребеглицама у Србију за време устанка. Тако, Сима Милутиновић помиње, анонимно, неког купца (трговца) Сарајлију[17]) а Вук Караџић неког ћир-Божу, трговца београдског.[18])
Даља истраживања, без сумње, даће још више имена Сарајлија који су током Првог српског устанка разним пословима боравили у Србији и били њени грађани.
У вези са улогом и значајем трговаца Сарајлија у збивањима Првог српског устанка треба истаћи један крупан гест сарајевских трговаца, тада житеља града Трста, када су на молбу Карађорђеву и Правитељствујушчег совјета (од 8. октобра 1806. године) сакупили и послали српској државној каси 17.750 гроша.[19]) У овој родољубивој акцији учествовали су, од тршћанских трговаца, и Срби родом из Сарајева, Требиња и Мостара: Јован Куртовић (са 1.000 гроша), Стеван Ризнић (са 2.000), Ђуро и Перо Теодоровићи (са 4.000), Драго Теодоровић (са 1.500), Јован и Димитрије Ћирковићи (са 2.000), Јован Николић (са 500) и Филип Цветковић (са 300 гроша). Од Срба трговаца из Сарајева, у Турској, у овој акцији новчаних прилога, били су господар Хаци-Која, са 50 дуката – по 90 гроша, тј. укупно 450 гроша у готовом новцу и једном облигацијом – полицом од 100 дуката, односно 900 гроша учињене позајмице Јакову Ненадовићу; затим Илија Мостарац са поклоном од 100 дуката односно 900 гроша.[20])
После устаничке офанзиве на Стари Влах и преко Дрине у Босну, на Вишеград, Прибој, Рудо и Таслиџу (Пљевља) почетком 1807. године, немири и хајдучија избили су и у сарајевској околини, у селима: Бутмиру, Хаџићима, Раковици, Кулешу, Дрозгонетви, Пазарићу, Становићима, Вогошћи, Нахореву, у читлуку Црној Ријеци („у то се вријеме показале ешкије и хајдуци у Сарајевском кадилуку“).[21]) Око Сарајева биле су, стога, предузете заштитне мере, и у проскрибована села упућени пандури („те за то десет џемата би одређен Поздер Мустафа са 15 пандура да прога- ња предречену ешкију, који су узнемиравали сиротињу /рају/ долазнике, пролазнике и имање или отимали…“). Био је то одјек успеха Карађорђеве војске са којом је био освојен и попаљен Вишеград и вођене борбе за Сребрницу. Покрет раје у Босни био је у пуном јеку, и устанак је био, по француским обавештењима у пролеће 1807. године, на видику („Les Grecs da la Bosnie manifestent l’itention d’un soulevement, un grand nombre d’entre-eux est deja passe du cote des Serviens avec femmes et enfants“.[22]) Чак су четири српска емисара, са прокламацијом Карађорђевом, била ухваћена у Грачаници и Маглају.[23]) Како су, до средине маја 1807. године, српски устаници упали у предео Власенице („sur le territoire de Vlassaniska“), више нису били сигурни ни Сарајево ни Травник („il n’y a plus de surete pour Bossna-Serrei ni Travnik“).[24]) Тајна активност босанских Срба плашила је Турке од даљег ширења устаничких расположења.
Интересантан детаљ о тајним политичким односима између устаничке Србије и босанско-херцеговачких Срба био је везан за рад три православне владике-митрополита у Босанском пашалуку. Ово тим пре што су Турци добро знали за велику побожност православних Срба, и што су подозревали у исправност сарајевског владике Венедикта Краљевића, пре но што ће побећи у Аустрију, октобра 1807, а затим у Србију, с пролећа 1808. године.[25]) Познато је да је тадашњи травнички везир, крајем 1808. године, тражио да нови сарајевски митрополит Калиник, заједно са зворничким владиком Јоаникијем, пребива у Травнику, већ и због загонетног састанка у Београду одбеглог Краљевића са митрополитом београдским Леонтијем Ламбровићем и видинским владиком Аксентијем.[26]) Ово тим пре што су се њихови разговори обављали у конаку Леонтијевом, свакако уз знање и инструкције политичке природе (?) руског представника у Србији Константина Родофиникина, такође Грка у служби руског царског двора.[27]) Кад се зна да је травнички везир тражио да и неки знатнији сарајевски трговци православне вере пребуду за неко време у Травнику, и да је тада у Сарајеву (и у Травнику) боравио и познати Петар Шкуљевић, иначе (тајно) у звању и чину капетана српске устани- чке војске[28]\ онда ово питање њихове међусобне активности и посебних разговора (договарања) у Сарајеву и у Београду постаје посебно занимљиво и за даља историографска истраживања.
Не треба заборавити да се све то дешавало у време Слобозијског примирја (лето 1807. – пролеће 1809. године) између Русије и Турске (и између Србије и Порте), заправо у време прављења разних политичких планова о даљем политичком статусу Србије на Балкану, али и даље судбине Османског царства у оквиру разрешења Источног питања у то доба, самим тим и питања опстанка турске власти у Босанском пашалу- ку.[29]) Иако дубоко и илегално, и засад ближе недовољно познато тј. неистражено, Краљевићево бављење (најпре, у Аустрији, затим у Србији) и прелазак у Далмацију под француском управом, где је био постављен за православног владику, његове везе са зворничким и сарајевским (новим) митрополитом, а преко ових, свакако и са сарајевским и другим српским првацима, свакако је било у вези са устанком у Србији. Професор В. Чубриловић је писао о везама Краљевићевим са Јованом Јанчићем, који је био Сарајлија и тамо пушкар по занату, вођом српског антитурског покрета у Посавини и Крајини с јесени 1809. године.[30]) Други један Сарајлија, трговац Будимлић, одржавао је тајне везе са Црном Гором, како би се заједничком акцијом Србијанаца и Црногораца у области брдско-херцеговачких племена пресекла веза турске Румелије са Босном, и тако допринело ослобођењу босанско-херцеговачких Срба.[31]) Како се види, удео Сарајлија у ослобођењу био је значајан.
Међу најзнатнијим Сарајлијама који су се, са пушком у руци, борили за слободу Србије у устанку, свакако је био Хаџи-Никола Мијајловић, „родом из Сарајева“[32]), како Вук пише „бившега до сад Вељкова бимбашу и управитеља шанца на Великом Острву“ (између Кладова и Прахова, у Крајини). Он је био више познат под именом ,Аџи-Никола“, и после пада Кладова под Турке 1813. године прешао је у Пореч, куда су га одредили Карађорђе и Правитељствујушчи совјет. По Вуку „(х)рабри и поштени Аџи-Никола“ бранио је више дана шанац на Поречу од нападаја турске дунавске ратне флоте. Ту је погинуо са својим бећарима, после доласка са Великог острва.[33]) По Милану Милићевићу, Хаџи-Никола се у устанку борио заједно са бећарима Хајдук-Вељковим још од времена ослобођења Црне Реке 1806/1807. године. А по Константину Ненадовићу Сарајлија Хаџи-Никола „био је учен човек и умео је вешто са шанчевима управљати“.[34]) По рангу, спадао је у војводе другога реда. Бранио је Велико острво, затим и Пореч, по Сими Милутиновићу, са преко пет стотина бећара.[35]) За њега, „Хаџи-Никола Бошњак“ је био „сарајевски ђетић риједки“.
Од осталих Сарајлија, у Крајини неготинској помињу се, у рангу буљубаше, браћа Никола и Јован.[36]) За њих, и за Јована Селака (Селаковића), који је пребегао из Сарајева устаницима у Србији и придружио се борцима новопазарских војвода Кујунџићима Димитрију и Коста-бегу, Карађорђев топчибаша Тома Милиновић, Бокељ из Морина, у свом на- певу о јунацима Првог устанка написао је:
„У јунашеству баш теби равнијем,
И с јунаком Јованом Селаком,
Који у вас беше барјактаром,
И ведшшм турским зулумћаром,
Сарајево њега је родило,
И јуначкам млеком задојило.
Још ти кажем и два Сарајевца,
Милу браћу, али од два оца,
Једном име Никола бијаше
А други се Јефтан казиваше,
С Миленком су храбро војевали,
Војевали довојевали,
Први беше на гласу Бимбаша,
А други се зваше Буљукбаша. “3?)
За ова два брата, Николу и Јевтана, К. Ненадовић је писао да су били из Сарајева, у звању буљубаша.[37] [38]) Али, без обзира на то да ли је Никола чак био и бимбаша – како пева о њему Т. Милиновић – бити заповедник ма и једног мањег одељења у војсци прослављеног војводе Миленка Стојковића био је знак високе ваљаности у пословима војничке веиггине и личне храбрости.
Сима Милутиновић помиње још једног познатог Сарајлију, Христу Петровића „Сарајевца“, као Карађорђевог курира:
„… и куриру Христо Петровићу,
Сарајевче, и Меркури српски,
Поузданче и љубимче Вожда“[39]“
Позната сарајевска трговачка породица Селака (Селаковића) одржавала је везе са устаничком Србијом са својим старешином Хаџи-Петром на челу, чији је син Јован – како је горе поменуто – прешао у Србију и био у војсци новопазарских војвода Кујунџића – Косте и Димитрија.
Овој породици, нешто из захвалности што је његов отац код ње на- шао ухљебије, а више због њених заслуга за устанак у Србији, Сима Милутиновић је посветио једно своје певање (63) у Сербијанци, под насловом Селачиност.[40]) Хаџи-Петров син Јован Селаковић, прешав у Србију, постао је барјактар новопазарског војводе Димитрија Кујунџића. Истакао се нарочито 1807. године (?) када је у боју на Пониквама[41]) „виш Ужица града“ заробио неког сарајевског муслиманског ратника („Живо Туре под оружјем фато, И доводи своме војсководи“), кога је затим, жива и здрава, отпустио натраг у разбијену турску ордију. Због тога је његов отац Хаџи-Петар у Сарајеву морао – у знак турске одмазде – да претрпи „муке и тавницу, од зулума Турак’ „Сарајлија“ и да Турцима да „све своје имање“ (,Дао све до голе гуше“). Иначе Хаџи-Петар био је близак и породици Симиног оца Милутина, код којег је он учио занат пре но што ће они, 1793. године, због куге прећи у Аустрију, у Славонију у Брод, а касније и у Срем, у Земун.
Међу осталим Сарајлијама помиње се Јово Сузјабана (!), као барјактар кнежине Жупа (жупски барјактар), у Крушевачкој нахији.[42])
Неизвесно је да ли су родом из Сарајева Бошњаци Христо Живковић и Марко Млади, у војсци крајинске нахије („крајински војници јунаци“).[43]) Овог другог „Бошњак-Марка“ спомиње и Сима Милутиновић.[44])
Оваквих Бошњака, али из других места, на пример Зворника, Фоче, било је у извесном броју још у Србији у време устанка, са познатим именима и врстом занимања, али они не спадају у предмет проучавања горње теме о Сарајлијама у Србији у време Првог устанка. Њих је, као шго је речено, свакако још било, али су се погубили у анонимности документације. У накнадним истраживањима, на пример у новосадским и карло- вачким (и другим војвођанским) архивима, свакако би се пронашао још који Сарајлија који је живео у устаничкој Србији и, као избеглица, био нотиран у званичним документима.[45])
[1] Васо Чубриловић, Први српски усппанак и босански Срби, Београд 1939; Влади- мир Стојанчевић, Србија и ослобођење Босне за време Првог српског устанка. – Зборник за историју Босне и Херцеговине I, Београд 1995, 191-201.
[2] Владимир Ћоровић, Босанско-Херцеговачки Шрговци у Далмацији (прилог сарајевској Шрговини с краја XVIII века). – Годишњица Николе Чупића, XXXV, Београд 1923,212-213.
[3] Прота Матеј Ненадовић, Целокупна дела (Библиотека српских писаца), Београд (без године), XII.
[4] Vasilj Popović, „Trgovina Budimlića u prvoj polovina XIX stoleća (separat) 1937.
[5] Нав. д„ 25.
[6] Дела Доситеја Обрадовића, пето државно издање, Београд 1911, 5-6; 4.
[7] Владимир Ћоровић, нав. д., 215.
[8] Вук Стеф. Караџић, Географическо-Статистическо описаније Србије – Даница, забавник за годину 1827, Беч 1827, 109-110.
[9] Герасима Георгијевића, Знаменити догађаји новије србске историје (…), Бео- град 1838, 29.
[10] Мих. Гавриловић, Исписи из Париских архива (Грађа за историју Првога срп- ског устанка), Београд 1804, 125.
[11] Васиљ Поповић, нав. д.
[12] Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег до- ба, Београд 1888, 362-363.
[13] Вук Стеф. Караџић, Скупљени историски и етнографски списи, Београд 1898, 248-249.
[14] Грађа из Земунских архива за исшорију Првог сриског усшанка, III, 1810-1813 (Извори за историју Првог српског устанка), Београд 1969, 458-459.
[15] Владимир Стојанчевић, Прошокол избеглица из Србије у Земун 1813. године. – Зборник Историјског музеја Србије, 8-9, Београд 1972, 75.
[16] Протокол Шабачког магистраша од 1808 до 1812 године (Издање Српског ученог друштва), Београд 1868, 100; Владимир Стојанчевић, О становништву и грађанима Шапца у време Првог устанка. – Годишњак Историјског архива у Шапцу, VIII, Шабац 1970, 345, 359.
[17] Сима Милутиновић, Тројебратство или сербске три милине, Лајпциг 1827, 63.
[18] Вук Стеф. Караџић, нав. д., 74.
[19] Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. год., I, Бео- град 1897, 80-81.
[20] Нав. м.
[21] Kemura Sejfudin Fehmi, Prvi srpski ustanak pod Karađorđem od godine 1219-1804 do godine 1279-1862. Po turskim izvorima, Sarajevo, 1916, 74.
[22] Мих. Гавриловић, нав. д., 129.
[23] Нав. д., 147.
[24] Нав. д., 174.
[25] Васо Чубриловић, нав. д., 77-85.
[26] Миленко Вукићевић, Карађорђе II, Историја устанка од 1804-1807, Београд 1912.
[27] Мих. Гавриловић, нав. д., 125. (Попгго су Турци узаптили једно писмо владике Петра I писано српским устаницима у коме се – према француским обавештењима – каже: „… qu’on peut compter sur tous les Grece de Bosnie… закључује се како: „Depuis cela, le pacha a les yeux sur cette nation et la soupconne toute entiere. Il en va faire transferer plusieurs chefs de Bosna-Sera a travnik pour les avoir sous la main“).
[28] Лазар Арсенијевић Бата-Лака, Историја српског устанка, II, Београд 1899,781.
[29] Владимир Стојанчевић, Спољна политика устаничке Србије 1804-1813. – Зборник радова о судству и законитости у Првом српском устанку (изд. Савеза правника СР Србије), Београд 1979, 57-69.
[30] Васо Чубриловић, нав. д., 115-116; 78.
[31] Нав. д., 85.
[32] Вук Стеф. Караџић, нав. д„ 129.
[33] Милан Ђ. Милићевић, нав. д„ 769.
[34] Константин Ненадовић, Живош и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа (…). Живот његови војвода и јунака (…), Беч 1884, 779; 1УШ.
[35] Сима Милутиновић Сарајлија, Историја Србије од почетка 1813е до конца 1815е године, Београд 1888, 48-49.; исти, Тројебратство, 20.
[36] Константин Ненадовић, нав. д., LIV.
[37] Тома Милиновић Морињанин, Списак свију српски чиновника војени и шишш- ски (…) при врховном вожду Георгију Петровићу, Београд 1847, 23-24.
[38] Константин Ненадовић, нав. д., LVII.
[39] Симо Милутиновић Сарајлија, Сербијанка (изд. Српске књижевне задруге), Београд 1993, 232.
[40] Нав. д., 294.
[41] Петар Радовановић, Војне Срба с Турцима (…), Београд 1852, 9.
[42] Константин Ненадовић, нав. д., 1ЛУ.
[43] Нав. д., LVIII.
[44] Симо Милутиновић Сарајлија, Тројебратство, 25.
[45] Грађа из Земунских архива, I, Београд 1958, 150-155.
Владимир Стојанчевић, „Из историје Срба у Босни и Херцеговини“, Београд 2002, 28-36 стр
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.