Ој, Kрајино, што си невесела?
Што се, Таро, Зворник порушио?
И Гласинац у жалост завио?
Kако нећу бити невесела,
Бог убио Мехмед капетана!
Све покупи момке у низаме,
А остави цуре неудане,
Јадне каде удовице младе.
Све одведе што је добро било,
Не остави ни синке јединке
Ни који се скоро оженио.
Он одведе Везирева Асу,
Из Зворника града бијелога
Kоји бјеше један у матере
Не бјеше му већ дванест година
Љепши бјеше од сваке ђевојке;
Па погибе Везировић Асо,
Остаде му самохрана мајка.
Бог убио Мехмед-капетана!
Није изум од нашег султана,
Да једињке купи у низаме,
Да га ђеца од Србије бране!
А још и то не би јада било,
Већ одведе Пашић’ Мухамеда,
Са Гласинца поља широкога,
Што се бјеше јако оженио,
Милом шћерцом тимар-тефтедара.
Па погибе Пашић Мухамеде!
Оста када удовица млада!
Сарајево 1894. Из збирке Н. Т. K.
Босанска вила бр. 1 1895.
ИЗВОР: http://pobori.blogspot.ba
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.