Епископ бањалучки Платон Јовановић је рођен 29. септембра 1874. године у Београду. На крштењу је добио име Миливоје. Фамилија му је пореклом из Херцеговине, а отац му је био официр српске војске. Основну школу и гимназију је учио у Врању и Нишу. Богословију је завршио 1896. године у Београду. Монашки чин је примио 1895. године као ученик трећег разреда богословије. Године 1896. кренуо је на Духовну академију у Русију. Митрополит србски Михаило га је поставио за сабрата Српског подворја у Москви. Духовну академију је уписао школске 1897/98. године у Москви, а успешно је завршио 1901. године добивши степен кандидата богословских наука. Његов успешно обрађени и одбрањени дипломски рад је носио наслов: „Уређење Српске Цркве за време цара Душана“. Исте године вратио се у Србију и ставио на расположење својој Цркви.
Митрополит Димитрије га је произвео у чин синђела и поставио на дужност старешине манастира Рајиновца код Гроцке. Одатле је 17. октобра 1902. године указом краља Александра Обреновића постао суплент за веронауку у Првој београдској гимназији. Наредне године је прешао у алексиначку Учитељску школу, где је остао скоро четири године. Из Алексинца се вратио у Београд. У Београду је до 1919. године, када је пензионисан, радио као професор веронауке.
Свети Архијерејски Синод СПЦ га је као пензионисаног професора поставио за управника Монашке школе, а неко време и за старешину манастира Раковице. Касније је изабран за старешину манастира Крушедола.
Епископ Платон је доста радио на списатељском плану. Написао је монографију „Српско подворје у Москви“. У Јагодини је штампао философско-теолошку расправу „Наука и религија“. Објавио је доста чланака у црквеној и световној штампи. Пре Првог светског рата био је уредник „Гласника православне Цркве у Краљевини Србији“, а потом и уредник патријаршијског „Гласника“.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је у јуну 1936. године изабрао за викарног епископа српског патријарха са титулом епископа моравичког. Хиротонисао га патријарх србски Варнава са митрополитом загребачким Доситејем, руским митрополитом Анастасијем, епископима бачким Иринејом, сремским Савом и бостонским (руским) Макаријем. Хиротонија је извршена 4. октобра 1936. године у Сремским Карловцима.
Владика Платон је био велики борац противу Конкордата и храбри учесник „Крваве литије“ 19. јула 1937. године у Београду.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1938. године изабрао за епископа охридско-битољског. Изабран је 22. јуна, а устоличен 4. септембра 1938. године у Битољу. Епископ Платон није дуго остао у Битољу. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 8. децембра 1939. године изабрао за епископа бањалучког.
Други светски рат га је затекао на дужности епископа бањалучког. Др Љубомир Дурковић-Јакшић је у току Другог светског рата, на вест о мученичкој смрти епископа Платона, написао књигу „Платон Јовановић – епископ бањалучки“. Он је у књизи обрадио целокупну биографију и сведочанства везана за смрт епископа Платона. У ХyYYY-ом поглављу под насловом „Мученичка смрт“ говори се о страдању епископа Платона. Наредне редове, као најтачније податке о смрти епископа Платона, преносимо из поменуте књиге доктора Љубомира Дурковића – Јакшића.
„… Уочи 6. априла 1941. године Платон је кренуо у Београд. Тамо је стигао када је већ рат отпочео. Том приликом једва је живу главу изнео и преко Ужица и Сарајева повратио се у Бањалуку. По доласку осећао се смрвљен, болестан и очајан. Када су Немци ушли у Бањалуку и запосели Епископију, оставили су му једно одељење зграде са четири собе. Ту су га, у тим тешким данима, окруживали његови највернији сарадници, чланови Бањалучког духовног суда.
Када је објављена наредба, према којој су морали сви Србијанци да напусте „хрватско“ тло, Платон се одмах решио да не одлази. Овога мишљења били су и Платонови сарадници: прота Јова Давидовић, судски тужилац, прота Петар Рађеновић, судија, Сава Рађеновић, архијерејски заменик, и Бранимир Давидовић, секретар суда. У заједници са њима Платон се решио да гине за православље. Његова готовост да издржи до краја, била је и њихова. Они су се споразумели, да ако случајно епископа Платона прогнају силом, онда да они сви иду на парохије у народ.
У недељу 27. априла прота Давидовић сазнао је да ће прота Мачкић бити наименован некаквим управитељем Бањалучке епархије. Наименовање је имало да дође од усташког стожера. И заиста у уторак (29. априла) прота Давидовић је донео епископу Платону „Хрватску крајину“ у којој је била нотица о Мачкићевом постављењу за повереника Усташког стожера за послове Бањалучке епархије. Платон се љутио, кад је то чуо, и чудио се како је то могло бити без његовог претходног одобрења, рекавши да га је Мачкић ставио пред готов чин. У томе је пристигао акт од стожерника. У акту се препоручивало епископу Платону да Мачкића постави за архијерејског заменика, а уз акт је био прикључен декрет о Мачкићевом наименовању за повереника за послове Бањалучке епархије. Том приликом епископ Платон је рекао члановима суда, који су били присутни, како му је бањалучки бискуп поручио да се она наредба о исељавању Србијанаца не може односити на њега као црквеног великодостојника. Тада је било говора и о садржају одговора, који је требао епископ Платон да упути стожернику. На крају саветовања прота Јово Давидовић и прота Петар Рађеновић добили су дужност да заједнички редигују писмо. Чланови суда су, том приликом, предлагали, да се донесе одлука о Мачкићевом смењивању са положаја намесника и о стављању забране свештенодејства. Епископ Платон није примио овај предлог, већ је предложио да се Мачкић позове и да пред њима писмено изјави, да се не прима неканонског звања.
Сутра дан (30. априла) док се код епископа Платона вршила последња коректура одговора, у присуству проте Јове Давидовића, проте Петра Рађеновића, секретара Бранимира Давидовића и ђакона Илије Адамовића, дошао је Мачкић. Секретар је водио записник. Епископ Платон је том приликом предочио Мачкићу да је његово постављење незаконито и да га се он као свештеник не сме примити, па га је позвао да га не прими, да се на њему захвали. Мачкић је од присутних био осуђиван за своје држање. Када је упитан како је дошло до тога да га Гутић препоручи за архијерејског заменика, изјавио је да је то дошло због тога што прота Рађеновић не може остати у Бањалуци, јер се и он сматра иностранцем, пошто је из Боке, и непожељан је.
Тога дана је и распис написан и умножен. Кришом је достављен намесницима, да га ови доставе паросима и црквеним општинама. Тај распис гласи: „Управама српских православних парохија и црквених општина у Епархији бањалучкој. Ради правилног обавјештења народа и свештенства о стању у коме се данас налази Српска православна црква у повјереној Нам Епархији саопштавамо овдје преписку која је извршена између Усташког стожера у Бањалуци и Нас, као црквеног поглавара ове епархије. Усташки стожер доставио Нам је Каб. бр. 529 са датумом 27. травња 1941. акт ове садржине:
„Епархијском црквеном суду православне епархије на руке Преосвећенога г. Платона, Епископа бањалучког – Бања Лука.
Доставља се у пријепису декрет са жељом и препоруком да госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замјеником.
Стожерник и повјереник за бившу Врбаску бановину Др. В. Гутић“.
Уз тај декрет достављен Нам је и овај декрет.
„Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и Архијерејског намјесника за повјереника испред Хрватске државне власти у пословима Бањалучке епархије, која ће одласком Епископа Платона као поријеклом Србијанца остати упражњена.
Стожерник и повјереник за бившу Врбаску бановину, Др. В. Гутић“.
На предњи акт управио сам Усташком стожернику овакав одговор:
„Примио сам акт тога Стожера од 27. априла Каб. бр. 529/41 с којим ми се с те стране предлаже да протојереја Душана Мачкића именујем архијерејским замјеником и да узмем на знање његово именовање повереником за отправљање црквено управних послова Епархије бањалучке, а то с тога што бих ја, као Србијанац, морао напустити епархију.
Част ми је саопштити Стожернику да поменутог његова предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:
Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога стада и остајући у његовој средини на духовној стражи за сво вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као „пастир добри који душу своју полаже за овце своје“. На то сам се завјетовао и заклео примајући Епископски чин и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку и тој својој заклетви остајем вјеран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи.
Ако би ме груба сила против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила са подручја поверене ми Епархије тада бих, по Уставу Српске православне цркве, замолио једнога од сусједних Архијереја (Сарајевског или Тузланског) да ме за вријеме мога одсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у Епархији бањалучкој, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног Архијерејског замјеника и Црквени суд који и сада у великој мјери помажу у обављању тих послова.
То је канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну цркву и по коме само они органи које Устав те Цркве предвиђа може да врше неку власт у Цркви, а никако и други органи којих Устав не познаје. Такве незаконите и споља наметнуте органе, у то сам најтврђе убијеђен, ни би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину могао и даље остати свештеником Православне цркве. Толико сам се са своје стране сматрао дужним да узвратим као одговор на напријед споменути акт тога Стожера.
Епископ бањалучки Платон“.
Поменути акт, као одговор Стожеру, послат је 1. маја 1941. године.
Убиство епископа Платона
Заиста су се испунила предвиђања епископа Платона. Створена је „Независна држава Хрватска“ које је загазила у крв. Поред хиљада Срба, који на мукама погибоше, био је жртва усташке власти и епископ Платон. Он је изгубио свако поверење у усташку правду и културу, видећи шта се ради од првог дана покушаја да организују своју „државу“. Али, он није хтео да напусти своју паству. Ево како се осећао пред само страдање. „Треба да се опоравим са здрављем. Доста ме грип намучио и исцедио… Даље не знам ни да пишем, ни да молим, ни да мислим. Упро сам поглед у Небо и Бога и како милост Божја буде…!“
Болесног и изнемоглог епископа Платона, ноћу између 4. и 5. маја 1941. године, ухапсиле су усташе – творци најновије „државе“ у Европи. Исте ноћи одведен је аутом са протом Душаном Суботићем, из Босанске Градишке, путем Бања Лука – Котор Варош. Оба тела унакажена нађена су после 17 дана у речици Врбас. Сељаци су мртво тело епископа Платона довезли у мртвачницу.
Прота Јово Давидовић прича: „Последњи пут видео сам га (еп. Платона) 4. маја, недеља, пре подне. Ноћу између 4. и 5. маја мене су ухапсили као таоца. Око 18. маја саопштио ми је у затвору адвокат Новаковић да је епископ Платон убијен заједно са протом Суботићем, парохом бос. градишким, да су бачени у воду, те је један нађен у Врбањи, да је другог Врбања снела у Врбас и тамо га је вода избацила. Ту вест потврдила су и друга лица, најпре поверљиво, а после се сасвим слободно о томе говорило. Сазнао сам да је почивши епископ сахрањен у војничком гробљу, а прота Суботић где је нађен. Почившег епископа препознао је црквено-општински служитељ Љубо (коме не знам презиме) у просектури државне болнице у Бањалуци, по једној страни лица, док је друга била унакажена. Тврди се да је био го, са каишом око струка, са ципелама званим штифлетне, какве је, знам, носио. Обдуциран није. Судијама није био дозвољен приступ мртвом телу“ (Извештај проте Давидовића – Патријаршијска архива, Бањалучка епархија).
Из појединих извештаја још се сазнаје ово:
„Послије двадесетак дана по проглашењу Хрв. државе издата је наредба да се сви Србијанци и Црногорци мају у року од пет дана иселити из Хрв. државе… Послата је опомена и поч. епископу Платону нашта је он одговорио да по канонима Срп. прав. цркве не може напустити своју цркву и свој народ. Опоменут је још два пута и пошто ни тада није напустио Бањалуку и отишао, то су га „усташе“ ухапсиле и послије 2-3 дана, заједно са поч. протом Душаном Суботићем, из Бос. Градишке, најприје измучили на најокрутнији начин (чупали браду, резали нос и уши, резали бутове и сипали со у месо) и тек касније убили и бацили у реку Врбању. То се догодило на 12-13 километара удаљено од моје цркве“(Извештај свештеника Витомира Вуковића, на истом месту).
„Око два сата, епископ Платон дигнут је стражарно из свог стана и допраћен у Банску управу. Ту је у исто време из Окружног затвора стражарно допраћен и прота Душан Суботић. По наређењу Др Гутића обојицу су аутомобилом одвезли изван Бањалуке, до ријеке Врбање. Ту су на обали ријеке побијени и бачени у воду. Неколико дана иза тога случајно је нађено тјело епископа Платона, пренешено у Државну болницу у Бања Луку, а одатле одвежен је и сахрањен у војничком гробљу, без икакве пратње и без црквеног обреда. Са Платона је скинуто сво одијело. Он је у води нађен само у гаћама и ципелама“(Извештај проте Душана Кецмановића, на истом месту).
„Српски народ, који се навикао подносити кроз векове све тешкоће и невоље, претрпео би све ове невоље да не почеше клати и убијати. Обично су појединце одводили ноћу у ауто, те их убијали и у реку бацали. Тако су убили и бањалучког епископа Платона, проту Душана Суботића, проту Живка Даничевића, свештеника Богдана Врањешевића, Душана Бранковића, Симу Маријанца и многе друге…“(Извештај свештеника М. Марјанца, на истом месту).
„Усташе су имали практику уцењивати (контрибуција) од 50-100.000 па и до 1.000.000. динара, па који није имао убијен је по ноћи и бачен у воду. Тако су радили и са свештеницима; епископом Платоном, протом Душаном Суботићем, из Босанске Градишке, попом Живком Даничевићем; Богдана Врањешевића из Крупе на Врбасу, кога су у пола ноћи одвели из постеље у гаћама и кошуљи, гола и боса, и нико не зна где је и шта је било од њега“(Извештај свештеника Јована Марчетића)
„Поједине усташе ишле су у села моје парохије и уцјењивале богатије тежаке. Чуло се за убиство поч. еп. Платона, који је јуначки до последњег часа остао на епископској столици, дијелећи са својим народом добро и зло, што је код тамошњег народа изазвало дивљење и чврсту везаност за свету цркву“(Извештај свештеника Љубе Мудреновића, на истом месту).
Парох друговићки, Ђорђе Радић, о том прича овако:
„Према развоју политичких прилика у хрватској држави, а напосе у Врбаској бановини, да ће у односу према православној цркви и њеном свештенству бити предузете изнимне мере. Одмах после оснутка те државе, у Бања Луци је ухапшен епископ Платон и протојереј Душан Суботић, који су… поубијани у селу Врбањи, среза бањалучког, и бачени у Врбас. Вода их је доцније избацила, те су нечујно и сахрањени. Епископ Платон сахрањен је у војничком гробљу, са крстом без икаква натписа, а прота Суботић у селу Врбањи. Штап епископа Платона пливао је низ Врбас око 35 километара, где су га ухватили рибари, и продали једном сељаку за 20 динара. Сазнавши за тај штап да се налази у једном селу моје парохије, одем да га тражим и нађем га код сељака који га је купио и утврдим да је заиста почившег епископа, јер на њему пише: „Платону, викарном епископу моравичком – др. Воја Јањић, министар вера у пензији“. Штап сам оставио код сељака Душана Вранчића, село Милосавну, срез Прњавор, Врбаска бановина. После овога догађаја настало је хапшење свештеника у целој епархији.
По убиству епископа Платона, завео је стожерник за бившу Врбаску бановину „Повјереништво за Православну цркву Епархије бањалучке“ и за повереника именовао тадашњег пароха бањалучког проту Душана Мачкића. Ово је покушао стожерник наметнути и епископу Платону, који је као Србијанац морао напустити територију Хрватске државе, али се он томе успротивио и у једном заиста мужевном одговору концизном и сажетом ставио до знања стожернику да он то као архијереј Православне цркве неће и не може усвојити. Одбио је да потпише декрет о наименовању повереника, који му је стожерник послао и одговорио: „Као духовни стражар бдићу на духовној стражи моје пастве, а напустићу дужност само онда када ме на то присили јача сила против које сам немоћан“. И такав став га је коштао живота. После тога стожерник је пензионисао и двојицу чланова Епархијског црквеног суда, црквеног тужиоца и секретара Епархијског црквеног одбора, који такође нису хтели да дадну сагласност за постављање повереника. По томе је издата наредба да се православна вера има звати „грчко-источна“, а верници „грчко-источњаци“, а око 3. маја 1941. године изашла је забрана да се не смију одржавати црквени зборови „грчко-источне“ цркве“(Извештај свештеника Ђорђа Радића, на истом месту).
Протојереј Душан Мачкић, у свом извештају поднетом Св. Синоду, каже да је Платон убијен због одговора стожернику или због расписа, којим је свештенике обавестио о ситуацији Православне цркве у Бањалучкој епархији. Зато стожерник није хтео ни да чује за Платона. Даље Мачкић наводи да су Платона одвели аутом 5. маја у јутро и то путем за Котор Варош. Ту иза села Врбање убијен је и бачен у реку Врбас. Леш је избацила вода код Кумсалама код Бања Луке. Више лица су га препознали. Када је леш пренесен у бањалучку болницу видео га је тамо Љубо Миљевић, служитељ Српског погребног друштва. Тај му је Љубо причао, да је леш окретао и да је запазио „трагове трију метака: један у потиљак, други у слепоочницу, а трећи, каже, у леђа. На ногама су му ципеле са гуменом еластиком. У гаћама је“… Око њега је био кожни појас. Пола браде су му појеле рибе, а пола се још добро види“.
Власти су наредиле да се сахрани 24. маја на војничком гробљу, и то после подне око 4. часа. Ископао му је гроб и сахранио га тамошњи гробар Раде Црногорац.
„Тек је сада, онима који су се највише борили против Платона, најжалије Платона, наставља Мачкић у извештају. Нешта се и сада буне, али не да чује ко од Хрвата, док су у борби против Платона и Хрвати – католици и муслимани и Нијемци и Јевреји и сви остали све и чули и знали шта се против Платона говори и ради“(Извештај проте Душана Мачкића, на истом месту).
Ђорђе Врањешевић, свештеник, приповеда да је Платон одведен ноћу између 4. и 5. маја и „након 20 дана леш му је река Врбас избацила код Пилане Босна – Боа“. Два дана касније избацила је и леш проте Суботића (Извештај Ђорђа Врањешевића, на истом месту).
Радојка Бајић прича да је приликом обиласка свога оца Љубомира Бајића, бановинског чиновника у Бања Луци, који је лежао у бањалучкој болници, чула од Љуба болничара, како је овај са својим друговима, купао и облачио Платона. „Том приликом запазио је да су на леђима пок. Платона биле опекотине од ватре“. Он јој је показао и гроб Платонов на војничком гробљу. „Гроб је био са дрвеним крстом, простим и без натписа“(Ово је Радојка Бајић причала др Љубомиру Дурковићу-Јакшићу у Београду 9. априла 1943. године).
Др Драго Врањешевић и др Ђорђе Вукинац, лекари, видели су мртво тело еп. Платона у мртвачници Државне болнице у Бања Луци. Имао је на себи чарапе, ципеле на еластику и кожни појас око гола тела. Кожа са главе била је сасвим згуљена (чиста лобања), у десној слепоочници видна округла рупа са 7,9 мм. Рубови оштри. Над десном обрвом налазила се рупа у кости истих својстава. Десна страна лица била је наједена и око је вирило напоље. Брада је била врло ријетка и са леве стране седа. Тело надувено без рана. Др Врањешевић мисли да су ране од два метка мањег калибра, који су се задржали у лобањи, јер да су обе рупе од једног метка, једна би рупа морала бити шира од друге.
Довучен је у мртвачницу у току ноћи, преданио и око 17 часова одвезен на војничко гробље и сахрањен. За гроб му се зна (Ове податке добио је др Љубомир Дурковић-Јакшић преко проте Јове Давидовића).
Убице епископа Платона
ХАМДИјА АФГАН, бив. председник у Бања Луци пише Ристи Томићу: „Подајте парастос владики Платону и проти Суботићу, јер су њих убили Ђелић, Мирко Ковачић и Нико Чондрић, јер се тако излануо Мирко пред Јованом Ковачевићем, да су се на њима учили гађати из револвера“(Писмо Хамдије Афгана Ристи Томићу, Бањалука, фебруара 1942. године. Афган се пре рата држао коректно према Србима. Ристо Томић, трговац, познавао се са њим више од 40 година, а кад је избегао у Београд овај га је извештавао о тамошњим приликама и догађајима).
ОСМАН ЂЕЛИЋ је муслиман, рођен у Бањалуци, стар око 36 година. Био је више година намештен у канцеларији адвоката и бив. народног посланика Филипа Чондрића, припадника Х.С.С. Ту је напојен мржњом према Србима. Када је настала НДХ. постао је телохранитељ стожерника др Виктора Гутића и извршилац смртних казни при убијању Срба.
МИРКО КОВАЧЕВИЋ, Хрват – римокатолик, стар око 35-38 година, сувласник месарске радње Браће Ковачевић у Бањалуци. Био је повучен и улазио је у друштво Срба. Често је улазио и у њихове куће и они у његову. Умео је да одреди добар однос према њима, зато су му многи од њих били муштерије. Али чим су
се појавиле усташе, Мирко се пријавио у њихове редове. Показао се одмах као најагилнији сарадник браће Гутић. Први транспорт Срба, од 550 особа он је спроводио из Бањалуке.
НИКО ЧОНДРИЋ је Хрват – римокатолик из Бањалуке, грађевински радник и продавалац песка. Познат као напрасит човек и пијаница. Он је у Хрватској држави постао члан ванредног суда“.
Кости епископа Платона – бањалучког Новомученика пренете су 1973. године са војничког гробља и похрањене су у новој Саборној цркви у Бањалуци.
Аутор: Велибор Џомић
(Текст преузет са адресе: http://www.rastko.rs/istorija/dzomic-uzlocini/uzlocini-episkopi_c.html )
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
1 коментар