ПЕТАР РАЂЕНОВИЋ (1885–1942) – СВЕШТЕНИК И ЕТНОГРАФ

Подели:

Аутор: Радован Пилиповић

Петар Рађеновић (1885–1942), свештеник Српске православне цркве и изданак Босанске Крајине, представља светло и велико име у српској науци. За њега је рад на етнографском пољу биo ствар националног достојанства и бескомпромисне друштвене ангажованости. Служење ближњем, које је испуњавао као свештеник, и његов парохијски рад на терену ишли су упоредо са прикупљањем података од становништва и бележењем живе народне традиције. Етнографски опус Петра Рађеновића важан је данас, јер се односи на класичне српске етнографске крајеве који су у XX веку имали тешку политичку судбину. Захваљујући Петру Рађеновићу добро су изучени простори босанско-петровачког и дрварско-уначког краја. Данас, нарочито након трагике 1941–1945. и 1991–1995. године, немерљиво значење имају његови истраживачки радови: Села парохије Крњеушe (код Петровца), Бјелајско поље и Бравско, као и Унац – антропогеографска испитивања. И мањи радови овог аутора стоје као сведочанства српског етноса, народног духа и обичаја Крајине.
Рађеновић се убраја међу најбоље сараднике Јована Цвијића на пољу проучавања антропогеографије српских земаља. Његовa су запажања проницљива, тачна и драгоцена, а израз у саопштавању достигнућа непосредан. Кроз прегоран теренски рад прикупљао је податке о пореклу становништва, о народним обичајима, затим о историји сеоба и црквеној прошлости. О његовом раду није написано пуно, али су се његовом фактографијом користили многи. Истакнуто је како је у периоду измеёу два светска рата, заједно са Миленком С. Филиповићем и Миланом Карановићем, Петар Рађеновић био водећи проучавалац на босанскохерцеговачком етнолошком пољу. На овом невеликом простору покушаћемо да дамо један прилог биографији Петра Рађеновића, углавном са званичног аспекта његове црквене службе. Овај рад је урађен на основу службеног досијеа који се чува у Архиву Синода СПЦ (АСин 1960, ф. VI – први део). Из службене грађе издвајамо најважније моменте његовог cursus honorum-а, успоне у црквеној каријери, од рукоположења 1907. па све до насилне смрти у Шапцу 1942. од стране немачке казнене експедиције.
Оскудне податке о његовој биографији сазнајемо из Споменице жртава фашистичког терора, али ти подаци морају бити кориговани и значајно допуњени. Према домовном протоколу Парохије трубарско-осредачке, рођен је у Босанским Осредцима 8. фебруара 1885. године од оца Николе и мајке Марије. Основну школу је завршио у Трубару, шесторазредну гимназију у Сарајеву 1903, а Рељевску богословију 1907. године. У сарајевској Великој гимназији од звучних имена његових професора издваја се др Тугомир Алауповић (1870–1958), који му је предавао босански језик, и Владислав Скарић (1869–1943), који му је предавао земљопис и повијест. Од седамнаест предмета које је слушао у Рељевској богословији, одличан успех је имао из свих, а само је из црквене историје и патрологије оцењен са “врло добар“. У благословеном браку са супругом Даницом Медић подизао је четворо деце: Војина, Љубицу, Светозара и Славку, рођене 1909, 1911, 1920 и 1922. године. Женик и невеста, у доби од 22 и 16 година, венчали су се у цркви Рођења Пресвете Богородице у Дољанима Личким. Млада беше из дома угледног и породице веома знатне, кћи Давидова и Савина. Кум је младом богослову био Тодор Срдић, чувени свештеник басташки и национални трибун дрварског краја. Стари сват је био Давид Медић, док је обред венчања обавио месни парох Петар Мајсторовић.
Тек након женидбе код кандидата Петра Рађеновића стекли су се услови за стицање свештеничког звања. Митрополит бањалучко-бихаћки Евгеније Летица га је 20. новембра/3. децембра 1907. рукоположио у чин ђакона, а за свештеника одмах сутрадан. Због занимљивости истичемо чињеницу да је имењак Петра Рађеновића служио у Парохији осредачкој (Осредци, Беглуци и Бучјак) 1882/1883. године. У каквом су степену сродства били нисмо могли да установимо. Због узорног обављања својих свештеничких дужности Петар Рађеновић је одликован црвеним појасом од стране митрополита Василија Поповића 26. маја/8. јуна 1922. године, напрсним крстом 1936, а у чин протојереја је произведен 1937. године. Свештеник Петар Рађеновић је од 5. децембра 1907. до 1. јуна 1928. године без прекида на парохијској служби, а од 1. јуна 1928. до 5. априла 1932. налазио се на месту вероучитеља у Реалној гимназији у Бањој Луци. Од 1926. године члан је Епархијског савета, почасне службе коју су добијали само поуздани и беспрекорни свештенослужитељи.
Парохијску службу је обављао у селима Босански Осредци, Трубар, Велики Радић, Крњеуша и Чађавица. Последње наведено место је оно код Босанског Новог, а не у јужном подножју Мањаче. Као парох чађавички опслуживао је три храма – главни, посвећен покрову пресвете Богородице, и два филијална, св. пророка Илије у Ведовици и св. Кирила и Методија у Кршљама. Паства му је живела у насељима Чађавица, Кладе, Адраповци, Горњи и Доњи Ракани, Ведовица, Агићи и Азићи. Рађеновић, марљив, радин и проницљив, само је квалитетом своје службе, најпре као свештеник, затим и професор гимназије, а непрестано се бавећи научним радом, доспео у прилику да се кандидује за место службеника у Црквеном суду Епархије бањалучке.
Петар Рађеновић је постављен за члана Црквеног суда Епархије бањалучке 5. априла/23. марта са платом чиновника VI положајне групе. Врло брзо је напредовао премештањем у V положајну групу, што је поспраћено и повишицом. Уочи рата је имао плату IV положајне групе, према старешинским извештајима о раду у служби који су сачувани за 1934–1940. годину. У извештају за 1940. читамо да је “стручна способност“ протојереја Петра Раёеновића, члана Црквеног суда, “потпуно задовољавајућа“, његово “владање у служби и ван ње – примјерно“, да је његова “марљивост и поузданост у служби: стална“, односно да је увек добијао општу оцену “одличан“. Опис дужности и радних задатака као црквеног судије био је следећи: он обавља “послове вјеронаучне наставе, извјештаји архијерејских намјесништава о годишњем прегледу парохија и црквених општина, израда одлука Судског вијећа и пресуда по брачним споровима; спровођење правних лијекова Великом црквеном суду“. Петар Рађеновић је желео да пређе из просвете на послове црквене администрације. Тако је у својој молби писао митрополиту бањалучком:
Ваше Високопреосвештенство као реван и брижљив архипастир будним оком прати рад подручног му клира те без сваке сумње има већ пречишћен и утврђен суд о мени, мом дасадашњем раду, владању и испољеним особинама. Отуда Вашем Високопреосвештенству неће бити тешко пресудити да ли по свему томе имам потребне предувјете и способности за положај редовног члана црквеног суда. Директор Државне реалне гимназије у Бањој Луци др Васо Глушац (1879–1955), познати историчар, написао је препоруку за свог одлазећег службеника, из које се очитује један топао однос, али и сагледавају све стране Рађеновићевог националног рада:
Господин Рађеновић Петар, свештеник и катихета у Државној реалној гимназији у Бањој Луци, служи у овоме заводу од 1. јуна 1928. За читаво то време вршио је своју дужност најсавесније и увек показивао велику вољу и марљивост за свој позив. Осим тих врлина показивао је још и одличне способности у своме звању, тако да се може убројати међу наше најбоље свештенике. И изван школе био је у свему узоран и марљиво сарађивао у културним друштвима, нарочито у ‘Просвјети’. Катихета Петар Рађеновић је директору Гимназије Васи Глушцу захвалио:
Поштовани господине, захваљујем Вам најљубазније на брзом одговору и на повољним вијестима. А и што је Свети синод постао склон да ме постави за црквеног судију, и за то – вјерујем – велик дио заслуге припада Вама, јер никога није било тамо да би могао што проговорити у моју корист – осим Вас. На самом почетку нове службе Рађеновић није могао бити задовољан платом. Он се на то и жали надлежном архијереју:
Само с приволом и препоруком Вашега Високопреосвештенства могао сам да дођем на положај у коме се још налазим. Сада кад ми због овако неугодног стицаја прилика није више могуће дуго остати на овој дужности, принуђен сам ставити се на расположење Вашем Високопреосвештенству да би ме благоизволео упослити у којој другој грани црквене службе, гдје признању парохиских година и одређењу припадајуће положајне групе не би било толиких сметњи као у просвјетној струци. Митрополит Василије је у једном акту упућеном Министарству правде истакао значај ангажмана Петра Рађеновића у епархијском Црквеном суду:
Пошто сада ни једнога члана Црквеног суда немамо, те су сви званични послови Епархије у великом застоју, а нарочито сада при увођењу у живот новог Црквеног устава, то смо слободни замолити, да се наш предлог од 7/20. октобра 1931. Мбр. 494 из 1931. хитно прихвати и свештеник Петар Рађеновић вјероучитељ овдашње Велике гимназије за члана овдашњег Црквеног суда постави.
Највиша црквена власт је поставила Петра Рађеновића на место члана Црквеног суда Епархије бањалучке 5. марта 1932. године. Међутим, трајала је процедура око пребацивања и начина финансирања из буџета Министарства правде. Митрополит Василије је предлагао да на Рађеновићево место у Реалној гимназији дође Вељко Васић, чиновнички “приправник Црквеног суда у Београду“. Митрополит бањалучки Василије Поповић је још једном истакао интересе Епархије: Слободан сам јавити Светом архијерејском синоду, да се Црквени суд, овде, још није образовао са разлога, што постављени члан Црквеног суда Петар Рађеновић, није могао доћи на дужност, јер овдашња Гимназија и Банска управа не дозвољавају му одлазак са Гимназије док о томе не добију акт од Министарства просвете.
Обратио сам се за то Министарству просвете брзојавно, а поред тога и новог вјероучитеља предложио на место Рађеновића, па још никаквога решења о томе нема.
Министар просвете Б. Максимовић је коначно 16. новембра 1931. године дао сагласност да Петар Рађеновић може прећи “у ресор Министарства правде“.
Свети архијерејски синод је захтевао да по постављењу Петар Рађеновић положи стручан испит: Да би се за јереја Петра Рађеновића, који је одлуком Син. бр. 1174/Зап. 514 из 1932. постављен за члана Црквеног суда Епархије бањалучке, могло донети решење о његовом постановљењу за члана Црквеног суда и уредила његова чиновничка права по закону о чиновницима, потребно је да испуни још један услов а то је да положи испит који се предвиђа законом о чиновницима при ступању на ову службу, сходно чл. 12 у вези чл. 55 чиновничког закона.
Нови службеник Црквеног суда је сматрао да је захтев за полагањем испита сувишан и да вреёа његово дотадашње искуство: Према мојим личним и домаћим приликама у могућности сам приступити испиту у времену од 20/7. јула о. г. па унапријед. Када бих имао права да у том погледу изразим своју жељу, молио бих се да ми се испит закаже одмах убрзо иза 20/7. јула.
Рађеновић је ипак положио стручни испит пред испитном комисијом, којом је председавао епископ горњокарловачки Максимилијан Хајдин, 23/10. августа 1932. године са оценом “добар“.
Петар Рађеновић је 12. децембра/29. новембра 1932. године од надлежног архијереја тражио премештај из VI у V положајну групу за шта је испуњавао све законске услове. Исти је 15/2. јануара 1935. године поновио молбу за унапређењем у V положајну групу, па и “даље од V“ јер претходна “молба није наишла на повољан прихват код Светог архијерејског синода“. Дана 11. априла/28. марта 1935. Рађеновић је дефинитивно унапреёен у V положајну групу, а 28/15. новембра 1938. године писао је Светом архијерејском Синоду молећи да га преместе у IV положајну групу. Напредовање кроз положајне групе зависило је понајвише од стажа, стручне спреме, али и марљивости на послу. Уочи почетка Другог светског рата у Европи, Петру Раёеновићу је 27/14. децембра 1938. године одређена повишица: Решавамо да се протојереју Петру Рађеновићу, члану Црквеног суда Епархије бањалучке IV групе 1 степена са 2. новембром 1938. године додели 1 периодска повишица IV групе 1 степена са платом од 2.550. – месечно. Избегавши погубљење од зликовачке усташке руке, која је усмртила велики број свештеника Српске православне цркве на територији НДХ (1941–1945), Петар Рађеновић је успео да се докопа Србије под немачком окупацијом. Међутим, мучеништво му је било суђено.
Страдао је у Шапцу 24/11. септембра 1941. године од немачке казнене експедиције (Извод умрлих цркве шабачке, под бр. 851 од 21. октобра 1941. године).

Текст преузет из „Гласника архивских радника Републике Српске

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *