Још пре него је предан ултиматум Аустро-Угарске Србиjи почело се затварањем соколских функционера у Бањој Луци и Спљету и кућним преметачинама по свој Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини. А после предаје ултиматума и његова одбијања у Србији зарезало је још исте ноћи, 25. јула, затварање свих угледнијих народних људи у свима нашим местима, и то без разлике свих оних, који су били изразите националисте и отворени поборници идеје народног јединства. Као такви страдали су Срби понајвише, па напредни Хрвати, нарочито по Далмацији, и Муслимани, који су се осећали као Срби. Постојећи закони о заштити личне слободе и о забрани присилног протеривања припадника једне општине у другу, која му је туђа, били су просто игнорирани. Врховна војна власт наредила је, по напред спремљеним плановима, да се „у интересу војног водства“ морају безуветно провести извесна затварања, конфинације и прогони свих ових људи, за које се политичким и војничким властима могло чинити, да нису довољно „лојални“ и да „угрожавају јавну сигурност“ У ратном министарству образовала се једна централа, „(k.uk. Kriegsuberwachungsamt“), којој је била дужност да спроведе организацију те државне сигурности, односно, да нађе начине, како ће непоћудне људе учинити мање опасним за опште војничке и државне интересе. Командама појединих трупа дате су наредбе, да „оне особе, које нису довољно осумњичене ради каква кажњивог дела, него су само уопште политички непоуздане и сумњиве, лише слободе и да буду чуване било од политичких области, било од војничких команда аналогно као и ратни заробљеници“. Војним судовима је опет наложено, да означе за своја лица, да ли су „политички сумњива“ (politisch verduchtig; отуд ознака р. в.) и да онда такве људе не пуштају, него да их предају оним органима, који су већ одређени да воде надзор над тим елементима, који имају бити интернирани или конфинирани. Мерило, зашто је и у колико је ко политички сумњив и по чем то да се узме, оставило се потпуно увиђавности и компетенцији политичких и војних власти, којима се сад дала најзгоднија прилика, да чине самовољу и несавесности најширег обима.
У исто време организована је и посебна војска за потпуни грађански рат у земљи. То су били такозвани „шуцкори“, (Schutzkorps), „заштитне чете“, регрутоване обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да тобоже држе ред у залећу војске и да паралишу евентуално деловање српских комитаџијских чета, а спремане у ствари тако, да служе као оруђе једне потпуне страховладе према Србима и да постану најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим местима дуж читаве Босне и Херцеговине.
На уста свог полузваничног органа, Bosnische Post, поручивала је босанска влада овако својим поданицима: „Међу нашим Србима има људи, који од толико година воде политику и развијају делатност, која је морала уродити онаквим плодовима, као што је атентат од недеље. Штитити државу од таквих елемената то мора сада бити једна од првих и најважнијих задаћа за то позваних фактора; а дужност ће бити лојалног и пристојног дела Срба у овим земљама да допринесе свима силама, да се друштво очисти од таквих штеточиња. Само ће тако бити могуће, да се опрости земља, а нарочито српско становништво од срамоте, која је на њему“. (бр. 145, 1914.)
Од оних, који су били затворени првих дана после ултиматума, највећи је део био оглашен за таоце. По напред спремљеним листама најистакнутији су људи били похватани по читавој земљи, одведени у затворе као најобичнији зликовци и тамо добили обавест, да они својим животима јамче за сваку штету, која би се у земљи могла догодити војсци, војним објектима, транспортима, јавним прометним средствима и свему, што је у то време за војску од вредности. Људи су, кад се што догоди, имали на месту бити екземпларно стрељани без претходних испитивања ко је кривац и из каквих мотива је злочин учињен. А ником није било слободно, да о том поближе упути свет и да делује на њ, да не доводи без потребе у опасност ни свој, ни туђ живот.
То су, рецимо, биле мере сигурности; оштре, безобзирне, неправедне и једностране, али можда донекле са војничког гледишта схватљиве, и ако је тужно за једну државу, да се у доброј трећини својих земаља морала служити тим средствима. Али оно, што никад не може бити схватљиво и што читавој тој акцији даје праву боју и најкарактеристичније обележје сурове тежње за упропашћивањем, то је поступак с тим људима, бестидни начин, на који се кушало, да се ослободе од њих. Ми ћемо о том раду дати овде неколико живих илустрација.
„Кад су нас на стотине укрцали у Сплиту са најпростијим зликовцима“, прича др. А. Тресић-Павичић у свом говору на 32. седници XXII . сесије Царевинског Већа у Бечу, „кад смо на ријеци превожени на станицу по такој киши, да ни једна крпица на нама није остала сува, кад смо три дана и четири ноћи преко Загреба и Будим-Пеште требали до Марибора, и ту неиспавани без хлеба и воде били као српски заробљеници извргнути погрдама мађарске светине, ударцима кундака и псовкама мађарске солдатеске, тад су многи полудили и ја сам видео једног несрећника како кроз прозор воза, који је јурио пуном снагом, скаче у тамнину ноћи и смрти. После те четири непроспаване ноћи затворили су нас у једну школу за јахање, одакле је после било извежено преко 100 кола коњског ђубрета. Ми смо морали спавати на том ђубрету готово загушени од смрада коњске мокраће. Гледали смо, како нам солдати, кад нам носе чорбу, пљују у котао“… Кад га је после три месеца затвора преслушавао један аудитор, рекао му је: „Ја не знам ради чега Вас окривљују, што ћете лако појмити, кад помислите, да смо у самој Далмацији, Истри и Крањској затворили преко 5000 особа“. Казнионички лекар у Грацу, царски саветник др. Хофман, грдио је болеснике и говорио им, „да би најбоље било дати отрова велеиздајницима, кад се устручавају да умру природном смрћу „. Неки су, наравно, и подлегли мукама у Марибору и Грацу, као Денић, Пушкаревић и Вушић, који је на дан спровода добио декрет, да се ослобађа конфинирања.
У гарнизонском затвору у Мостару, у старом конаку код Пашиновцем, били су интернирци подељени у две групе: у горњем спрату били су таоци, у доњем, у подруму, без прозора и без врата само са једним отвором, на голој земљи други затвореници. Суд за вршење нужде стално се преливао, јер је био мали међу много особа, а на том се истом простору у општој стисци морало и јести и спавати. Низ мрке зидове непрестано је цурила вода, а по блату испод тога готово се види како гамижу разноврсни инсекти. Профоз, наредник Гаспар Шолијер, један сурови бесомучник, који је увек носио свој квргави гвоздени штап зван „Konprinz“, којим је немилосрдно тукао заточенике не гледајући куд удара, тако је једном приликом изударао калуђера Драгутина Тихог, једног и иначе болесног човека, и то с тога, што је од своје хране делио другим гладнијима, да је тај пао онесвешћен и сав преливен крвљу по телу, са ког му је на леђима био одеран велик део коже. Кад је дошла једна партија прогнаника из Гацка, која је као и све друге била путем испребијана, пустили су људе да леже на авлији на голој земљи, изморени и подерани, и то за неколико ноћи, не давши им ни сламе ни покривача. А после неколико дана силом су од њих одузимали децу и давали их у оближња, највише католичка села, док су њих старије, обескућене и искорућене слали у Арад. При том тргању деце од матера било је ужасних и неизбрисивих призора; нешто од оне страховите трагике кад се губи све и кида рођено чедо. Изгубити имање, кућу, стоку; напустити огњиште и после свега жртвовати и рођену децу и то оне мале, нејаке, свикле само на материну негу! Поседник Смаилага Ћемаловић био је на путу до станице инсултиран и сав испљуван од уличне светине, иако се налазио у пратњи двојице војника, који су му били стража, али без упуте и осећања да заштите немоћна човека, који иде да врши једну дужност и чији је живот њима поверен. Напротив, ти су сами војници често чинили највећа безакоња. Перу Гвозденовића, Манојла Јелића и Ђорђу Шахина изударали су немилице. Они су Ђорђу Ћапину са Домановића као таоцу у возу на голој глави тукли орахе, а Ђорђу Додеру држали бајонет тако под грлом, да није смео нити могао икуд окренути главом. Петра Мандрапу затворили су у вагон мећу коње и ту му наредили да чучи не смејући се ни макнути. Један га је коњ том приликом ударио у колено и пробио му панталоне, док му је, у исти мах, један стражар чупао длаку по длаку из косе. У Чапљини су, под водством шуцкора Хасана Xајдаровића, били магарећим самаром оседлали десет угледних грађана, па су то хтели учинити и јеромонаху Христифору Крстовићу, али га је од те бруке спасао месни католички фратар. У вршењу службе таоци су просто били премарани. Светозар Ћоровић је једном приликом ишао три дана и четири ноћи уз железничке транспорте не добивши ни труни почивке, ни ма шта зајело и пиће „Изморен и клонуо“, вели сам, „често сам зажелео да се деси ма каква несрећа, ма каква од оних незгода због којих стрељају таоце, само да се једанпут сврши са тим бескрајним мотљањем и тим смишљеним гнусним мрцварењем.“
У Зеници је био затворен свештеник казнионице Јован Гргуревић, који је био од цара одликован за ревну и лојалну службу, па је као таоц морао излазити на перон пред сваки воз најпре у Зеници, а после у Лашви. То су главне станице на јединој прузи Брод Сарајево, преко које је сваких 10-20 минута пролазио по који воз. Он је на тај начин био просто лишен сна и одмора. С њим је био затворен и његов син Вељко. Једног дана, кад су се на станици нашла неколика воза, наредише Вељку, пратећи му да ће иначе бити убијен, да оца ухвати за браду и да претрчи с њим тако, вукли га за њу, неколико пута преко перона. Други пут, стрпали су старца у отворени вагон од Зенице до Алипашина Моста и натерали га, да три пуна сата клечи у вагону. Исцрпљен, он је дуго времена иза тога лежао у несвести. Умро је мало иза ослобођења. Стражара казнионице Перу Никића везали су као таоца за ноге и за руке и убили га на путу до станице, тврдећи, да је тако везан хтео да утекне.
Тодор Ријић из Кивакара код Бос. Брода стрељан је првих дана августа, јер да се код Руданке пуцало на железнички влак. Вел. Мандић прича да је путујући из Брода, на једној малој станици између Добоја и Дервенте стао воз, а један од шуцкора довикивао је „на сав мах нама путницима: ено убио сам једног пса,“ указујући на Србина таоца, који је лежао крај трачница. (Босна у ланцима. Сарајево 1919., стр. 42-3).
У Фочи су били поставили шест најугледнијих Срба као таоце код два железна моста на Дрини. На првом су били поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић из Челебића и трговац Нико Хаџивуковић; на другом поп Василије Кандић и два трговца Милан Хаџивуковић и Никола Мазија. По дану су ти људи држани у једној кућици код мостова, а по ноћи су морали бити на самим мостовима. У зору 9. августа 1914. дође једна војничка патрола пред први мост и постреља сва три таоца без икаква повода, а у исти мах нападнута су и друга тројица. Један од војника збоде два пута бајонетом Николу Мазију, који на месту остаде мртав, а онда прободе по два пута и Кандића и Хаџивуковића у прси и у трбух. Кад је приметио, да су још живи, пуцао је још два пута на њих, а да га нико од колега није задржао или опоменуо. Команданту поручнику Премужићу, кад је дошао да пита шта је било, јавише, да су таоци хтели бежати. На то су убијене пренели у Фочу и сахранили забранивши породици, да их обиђе и да учествује при спроводу. Оба тешко рањена, тек што су се били придигли, бише послана у Арад и тамо интернирани. Милана Хаџивуковића оптужише још ради велеиздаје и пошто је провео две године у истражном затвору у Бањој Луци и Сарајеву и ту би ослобођен, узеше га у војску и једва после отпустише као тешко болесна.
Свештеник Димитрије Јевђевић из Праче доведен је 28. јуна у тамошњи војнички логор и ту био затворен у једној ковачници заједно са још 10 других грађана и радника. Други дан превели су га на станицу Сјетлине. За три дана није му нико ништа рекао, зашто се то све с њим тако ради. У Сјетлинама му би заповеђено, да на питање: „ко је“ не одговара, да је Србин, него Влах или Хришћанин, и забранише му сваку везу са породицом. Сјутри дан га изведоше пред станицу. Шест људи, под заповедништвом једног заставника, опколише га и набише пушке. Свезаше му руке и наредише, да с њима маршира, а кад је он ишао даље својим кораком, дрекну на њ један војник, да ће га убити не ухвати ли корак са њима. Кад га је после тога пратио један војник у Прачу заповеди му, да стоји на једној нози са претњом, да ће га убити, ако другу ногу спусти на тле. То је трајало све дотле, док се Јевђевић изморен није срушио на земљу. Други му је пут тај исти војник био толико стегао ланце, да га је несретник бар десетак пута заклињао, да попусти, на што је онај мирно одговарао: „И без тога ћеш ових дана крепати, па боље за те, ако то буде прије!“ Кад је воз долазио на станицу вукао је један војник Јевђевића за конопац, као какву животињу, од кола до кола, а подивљали су му војници пљували у лице. Војник, и који је највише тих недела без опомене чинио на очиглед својих старијих, беше Суљо Кукавица из Рогатице. Једног дана стрпали су Јевђевића у марвена кола од Сјетлина до Устипраче, у којима су били смештени само коњи, усплахирени и затворени, који су се грували и фркћали око њега претећи, да га сваки час ударе или угризу. Тако је било све до 15. августа. Тај дан јави му поручник Шериф Козмић, да је стигла наредба, према којој се има с таоцима још строжије поступати. Исто вече, у поноћи, морао је Јевђевић устати, обући се брзо, па је онда окован одведен једно три километра у шуму и тамо био свезан за једно дрво и ту остао читаву хладну ноћ до самог јутра. Док је он тако привезан стајао дотрчао је један од војника и, у том систематском мучењу људи страшећи их смрћу, стао да циља на њ псујући и претећи најгрубљим начином. Тај се призор мучења понављао исте ноћи и после за пуних десет дана, јер су војници имали посебног уживања у тој преплашеној бризи за живот и у том избезумљавању на доглед смрти. Једне ноћи, пред зору, он је случајно чуо, како су се војници препирали о том, ко ће га чувати. Један говораше: „Ако ја данас дођем, убићу га за сигурно“; други одговори: „Тако и треба,“ а трећи додаде: „Ако га убијеш немој на мјесту, ђе је свезан, него мало подаље, да можеш пошље казати, како је шћео бјежати.“ Тек што је тај дан стигао до железничке кућице, свезаше га, и то за обе руке. Војник му рече, да мора ићи на страну, а како га не може оставити сама, мора и он ићи с њим мало даље од пруге. Видевши Јевђевић, да ствар овог пута може не бити само претња, учини се, да га страшно боле стомак и ноге и да уопште не може да се дигне с места. Војник је до зоре покушавао неколико пута да га одмами, а кад је видео да је узалуд, запрети му овако: „Данас ће се овђе просути твоја пасја цријева, а сјутра ћемо ти овђе убити и сина, нек се и његова цријева ш њима помијешају.“ У ствари био је и Јевђевићев син код оближње стражарске куће као таоц. У зору нађе поп у својој соби на клинцу један коноп, који је висио до јастука. Један војник рече: „Данас долази обрст, који ће повјешати све таоце на штреци!“ И у тим толиким мукама Јевђевић није смео коме да се потужи, јер су му сви претили, да ће, покуша ли пријавити сигурно бити убијен.
Од 15. августа ишла је дневно патрола са конопима у село и доводила везане сељаке. Заставник Грич ишао им је неколико пута у сусрет и тукао беднике воловском жилом. Преслушавали су их редовно овако: од три војника један је држао воловску жилу, други пушку наперену на дотичног сељака, а трећи је преслушавао. Кад би сељак на неко питање одговорио, да не зна ништа, почео би га онај војник немилосрдно тући, док би други с пушком пазио на сељакове покрете. Јевђевић је био присутан, кад су преслушавали Спасоја Балића. Тог су човека тукли тако нечовечно, да су га после морали држати читаву недељу затворена, док се мало не изгубе модрице и отеклине.
Свештеник Симо Беговић ухваћен је пред црквом у Сокоцу. Жандари су наперили на њ пушке, прогласили га затвореним и нису му дали ни да се опрости са женом и децом. Окована одвукли су га у Рогатицу. Од 2. августа употребљавали су га у Месићима као таоца. Ту су тешко изубијали рогатичког пароха Атанасија Косорића, одвукавши га у подрум, и то с тога, што се пронио глас, да му слуга у врећи носи бомбе, да дигне станицу у зрак, док му је он у ствари доносио од куће јело и карлсбадском водом закухане хлебове. Човека су злостављали животињски не xтејући сачекати ни да се лично увере, шта је у врећи и да у повољном случају добију непосредан доказ у руке за још љући прогон. Алекси Вучинићу из Блажуја, пошто су га везали, спалили су жигицом бркове, не давши му ни да се макне тим, што су му под грло ставили бајонет. Исто су то учинили и Сави Копривици. По наредби једног наредника испребијали су седамдесетогодишњег старца Ристу Еру, џемат-башу из Касидола. У гарнизонском затвору у Сарајеву стрпали су Беговића са 37 других људи у једну собу. Беху то сељаци из Рогатице, Вишеграда, Фоче и Чајнича. Сваки новодошли био је сав крвав, јер би га већ на дворишту дочекали са батинама. Чула се јасно команда: „Још, још, још јаче!“ и онда страшно запомагање. Већина би их без свести падала на тле, на што би их онда односили и као врећу убацивали у затвор. Неки Јовица из Горње Праче беше сав обливен крвљу и модар и тако изубијан, да није могао ни лежати. Он се потужио код војног лечника, да су га изубијали војници по наредби надпоручника Козмића; овај му је дао хладне облоге и ствар, наравно, тим завршио. При делењу такозване каве кључари су редовно тукли затворенике. Врелу чорбу и каву морали су људи пити готово на душак и под ударцима, а кад би улазили у собу сваки би још добивао по тежак ударац. Лимене зделе за јело нису никад чишћене и по неколико би пута на дан дошле на разна уста. У дворишту биле су бараке, у којима су се патили мушки и женске готово голи и боси. Ту није било ни сламњаче, ни покривача.
Свештеника Драгу Урошевића из Сребренице затворили су као таоца у једну собу, где је провео 15 дана са још 40 људи у уском и нездравом простору, у ком се нужда вршила јавно пред свима. Одатле морали су сви, патећи се страшно, пешице и без престанка ићи у Тузлу. Одмарати није им се готово никако дало уз претњу, да ће, остану ли, бити поубијани. У затвору у Тузли, где су стигли мртви уморни, није се могло спавати друкчије него седећи. После тога, на транспорту у Арад, отварали би војници марвене вагоне, у које су их били потрпали и подјаривали би масу на њих говорећи, да су то саме комитаџије. Пљували су им у лисе и злостављали их најружнијим начином. Више им дана нису дали ни да једу ни да пију. Светина их је дочекала у Араду на станици грдњом, камењем и циглама, док је тобожња боља публика пљувала на њих са прозора и балкона. У тврђави гурнули су их без покривача и сламњаче у мрачне тунеле, где започиње нова патња.
Са окружним сарајевским протом Костом Божићем превели су у марвеним вагонима 30 угледних људи из Вишеграда у сарајевски гарнизонски затвор. Војници су их злостављали јавно на улици; свештенику Алекси Ђуровићу из Добруна чупали су косе и браду; а раднике су из реда тукли кундацима. У дворишту сарајевског гарнизонског затвора стално се чуло јаукање тучених. Једног дана доведено је из Фоче и стрпано у једну једину собу око 70 људи, који преморени од толиког пута и напора за пуна двадесет и четири сата не добише ни једног јединог залогаја хлеба или друге хране.
Стево Николић, учитељ из Бијељине, затворен је 26. јула са још 19 других као таоца у једну тамошњу касарну и то у једну собу, која се месецима није отварала ни ветрила и где је прашине било на прегршти, не давши им, наравно, да је очисте. Соба је та била у партеру, на домак војницима и са дворишта, па су у гомилама долазили, грдили таоце најсуровијим начином, пљували на свештенике и претили голим бајонетима. Нису људима давали ни да седе, ни да легну. У соби није било суда за вршење нужде, па се морала нарочито молити дозвола од страже, да се може ићи на страну. А то је била опасна ствар, јер су војници редовно нападали на њих, и то понекад и са оружјем. Тако је један подкаплар („Gefreiter“) хтео бајонетом убити Николића, а учитеља Јову Видаковића ранио је један стражар другом приликом. Официри су све то видели и сами, али службено нису хтели примити никакве притужбе. 29. јула били су већ сви полегли кад изненада уђе мајор Хуго Боланг, потпуно наоружан, са једним војником, па машући штампом рече, да су комите прешле код Поповаца и да ће ради тога један од таоца бити стрељан. Окренувши се онда војнику каза му, да изабере кога ће. Док је овај одмеравао једног по једног јави се неко с поља са примедбом: „Сјутра! Сјутра!“ Може се већ мислити, каква је то сад била ноћ за ове људе! Сјутра дан дође мајор с једним капетаном и изјави, да се није обистинила вест за комите, те да према том отпадају и последице. Али оне нису смеле бити узете ни у обзир, све да је вест била и истинита. Јер по ком би праву босански таоци били одговорни за оно, што се догађа на бојном пољу мећу две у рату стојеће власти? Ваљда само за то, што су Срби и што њихова осећања нису на аустријској страни?
На 10. август отпремљено је 10 таоца у Арад. Остало их је 10, којима се кроз неколико дана придружи још Стјеран Грђић. Било је свега четири свештеника, два учитеља, два трговца, два сељака и један посланик. Понашало се, уопште, према њима као да нису људи. Кад их је, приликом једног прегледа, питао један генерал о њиховом положају, рекао је свештеницима, да су они највећи лопови („die grosstcn Gauner „). После 18. августа дошао је нови заповедник места, неки пуковник драгона, те им рекао да они нису таоци, него проскрибовани, и нареди, да их сваки дан од тада гоне по осам сати на посао. Од тог дана они су морали сабирати коњско ђубре по дворишту, везати га, товарити и пренашати муницију и носити суђе за вршење нужде. Њима самим нису дали ни да се перу, ни да се чисте. А да поруга буде виша доводили су разне људе из града да их гледају у том стању и да их сликају. Стража им се састојала из седам Мађара, који су говорили само кундаком. Учитеља Николића, кад је једном пошао сам, да се напије воде, истукли су до крви. Кад су српске гранате почеле да падају око касарне одређен је по један таоц за електричну централу и за парни млин. Први је дан отпремљен на млин Стјеран Грђић, а на Централу Стево Николић. Један поручник заповеди војницима, да одмах убију таоце, погоди ли ма једна граната дотичне објекте. Случајем само до тога ипак није дошло.
Учитељ Коста Крајшумовић, таоц од 1. септембра до 20. новембра 1914., био је у једној тесној соби са 19 других затворен на станици у Високом. Преко дана морали су таоци стајати два корака удаљени од пруге при проласку сваког влака. Увек су готово били грђени или тучени од пролазника. Преко ноћи морали су редовно ићи „патролирати“ После су их превели у оближњу фрањевачку гимназију. Кад нису „патролирали“ морали су вадити песак, чистити нужнике и односити ђубре. Премда је лекар код Крајшумовића констатовао тешку срчану ману, морао је радити, док га нису тешко болесна пренели у сарајевску болницу. Али га убрзо затражише натраг и ту је опет морао радити до 20. новембра 1914. односно до одласка у војску. Подкаплар Розенбергер, у цивилу дрварски агент из Тузле, изубијао је једног старца са преко 70 година, неког Јефту из Нишића, само „да му излечи болест“. Старца су одмах после тога морали пренети у болницу. На станицу је сваки дан довожена сила сељака, тешко окованих, и ту бивала преслушавана, бијена и мучена. Једног дана давали су им кашикама со без воде, само да их присиле на извесна признања, која би могла да компромитују поједине људе, установе и земље. При мучењу су, на измену, учествовали војници, железнички намештеници и раздражени муслимани из Високог. Једног само дана довели су 30 сељака из Заврха и Подлугова и онако везане ланцем или конопима тукли су немилосрдно тако, да је Розенбергер при том сломио своју пушку. Кад су дошли у Арад тројица су из те групе умрла одмах, док су други вукли озледе и последице дуже времена.
Тимотије Савић у Кладњу затворен је као таоц 28. јула. У његовој отсутности дошао је наредник Наглић са 15-20 „шуцкора“ на његово имање, донео три ханџара и пријавио, да их је нашао у шуми и да по свој прилици припадају Савићу. Та сумња била је довољна, да се тај у читавом крају врло угледни човек затвори и да у затвору одседи од 28. августа до 27. септембра. Кад је био ослобођен кренут је опет од куће као таоц, по највећем пљуску, са још 22 друга, пешке од Кладња до Тузле. Ко није могао да иде био је бијен, без обзира на доба и здравље. Кад је Савић замолио једног чиновника тузланског затвора, да му дозволи, да за свој новац добије хране, овај га је одбио са ријечима: „Поцркајте сви!“
Таоц Јосиф Симић из Маглаја замало није изгубио главу. 10. августа дође изненада један муслиман, Пашо Мусаефендић, и јави, да су му Срби сељаци напали на кућу. Одмах стража оде тамо, поче пуцати и тражити, али не нађе ништа. међутим изјави командант, да таоц мора ради тог дела бити стрељан за пола сата. Симић, у невољи, да добије времена, примети, да он само одговара за железничку пругу и да је с тога та одлука незаконита, нашто се разви дебата о том питању. У то стиже један сусед Мусаефендићев и рече, да је читава ствар просто измишљена. Пашини синови били су тај дан позвани од котара у комору, па је стари скнадио ову причу, да би се приказао угроженим и да би му власт с тога разлога поштедила синове. То је било у ствари тако; Симића с тога оставе на миру, али клеветнику, јер се ствар тицала Срба, не би ништа.
Гора је судбина задесила свештеника Ђорђу Петровића из Осјечана (кот. Грачаница). О том прича његов сапатник Лука Тодоровић из Скуповца (кот. Грачаница). Као таоце повели су у августу Петровића и њега заједно на станици Добој, да прате влак, што је имао ићи у Брод. „Док смо још стајали на станици дошао је к нама неки повисок аустријски часник, те нам претражио џепове и њедра, па кад је код мене нашао хлеб, који је заједнички, т. ј. и мој и попов рекао је:
„Шта ће вам толики хљеб, кад га не ћете имати када јести, ви ћете ноћас бити поубијани.“ Затим је метнуо руку на моје раме, рекао стражи: „Овог вратите натраг, а г. поп нека иде сам, можда ће имати друга у путу.“ Ја сам на то понудио пок. попу Ђорђу његов хљеб, а он је бришући очи одвратио: „Понеси га собом и поједи или коме другом подај, ја га јести не могу… Те ноћи је и погинуо.“ (Српска Зора, бр. 45,1919.) Изговор је био унапред познат: таоц је убијен при покушају бега.
Теже муке морао је да поднесе Трифко Максимовић, свештеник са Илијаша, док није био убијен на најсвирепији начин. Њега су тукли с дана на дан. Један лекар, који је једном приликом прегледао дуж пруге, наредио је, да се тај човек с места пренесе у болницу, али је командант поништио тај закључак и место у болницу превели су несрећника у Семизовац. Спомињани Розенбергер мучио га је на све начине. Пре поласка у Семизовац свезао га је са сељацима Илијом Радићем са Влахиње и Алексом Крављићем из Мракова тако чврсто, да им се коноп усекао у помодреле руке. У Семизовцу бацише их у један подрум на станици. Ту су их тукли поново толико, да су дуго времена лежали без свести обливени крвљу. Сјутра дан Максимовић није више готово могао ни да иде, кад су га са оба друга водећи га на неко преслушавање о свештенику Ристи Ераковићу из Нишића и учитељу Војводићу са Илијаша. Дали су му неку мотку, да са њом поштапа, а кад је поред тога клецао и падао, тукли су га војници без иједне речи суда или објашњења. Али тим бестијалност није била засићена. Кад је, нешто иза тога, дошла попадија Максимовићева, немајући ни појма о убиству, и упитала за мужа, одговорио јој је жандарски наредник: „Твој поп не прди више; ето ти све, што је иза њега остало“ и баци јој пар хелера. Зна се, међутим, тачно, да је поп у Високом имао уза се већу своту новца. Осим Максимовића стрељано је 30. септембра још 18 других људи, јер „су се огријешили о своју држављанску дужност“, како вели службено саопштење.
Исто је тако без икаква суда и кривице био смакнут и свештеник Тимотије Поповић из Дрињаче, отац шестеро незбринуте деце. Њега је ухватила једна војничка чета у часу, кад је неким другим војницима саветовао да врући не пију воде из једног грозничавог бунара, и одвела га је једном капетану, који без ичег даљег нареди, да се човек обеси. Сама казна вршена је на најнечовечнији начин. Неспретношћу или можда хотимице, из више пакости, они су човека два пута дизали на вешала и он је два пута падао с њих, док га нису трећи пут обесили дефинитивно код Суљина Хана. Официри су на попов рачун правили простачке шале и своју једну кућицу на путу назваше, из обести, „die Hutte zum gehangten Popen“.
Саборски посланик, др. Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као таоц за источну пругу Сарајево-Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра био пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (Hдmoptoe) и прописаше му апсолутан мир, јер би свако узбуђење могло имати тешких последица. Ипак, њега у таком стању преместише из болнице у једну малу собу, која је имала по два метра ширине и дужине ни 1-80 метра висине, у којој је у диму и студени било још девет војника. Неколико дана доцније одведоше га пре зоре једног језовито хладног јутра, на станицу Пале, где је вагон, у ком је он био, застао пред једним редом вешала. Један од војника пратилаца упозори Љубибратића на та вешала и рече му, да је с тога доведен овамо, да ту буде обешен. Мало иза тога доведоше на његове очи четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његова вагона. Њему је примећено, да ће и њега задесити иста судбина, јер је и он то исто, што и ови погинули. Пошто је ту држан неко време изведоше га, уз злостављање и погрде, на оно место, где су преноћиле малопрашње жртве. Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту остао је Љубибратић од 10 сати пре подне, па до 11 у вече и чим је покушао, да макар мало промени свој положај, притрчавао би војник и претио му, да га прободе. Тог дана прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је таоц показиван као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража „спасавала“ тим, што је изјављивала, да ће и тако бити до мало убијен. Око 11 сати ноћи спремљен је са још 27 људи и две жене у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали. За време вожње морали су читаво време гледати преда се, а ко се усудио да дигне главу и погледа на поље или на кога друга, осетио је с места кундак на леђима. У Корану су их увели у једну дрвену бараку, па им ту одузели новац с примедбом, да ће сјутра бити стрељани. А сјутра дан казало им се, да се већ спремају гробови за њих и они су доиста могли видети кроз пукотине дасака, како се копа и изасипа земља. Тих 27 људи и две жене, сви из села Граба трновске општине, бише доиста и поубијани тај дан без икаква претходног суда и расправе. Љубобратића су опет довели на Пале, поново са напоменом, да ће сад бити тамо убијен. То је било једног понедељка средином октобра 1914. На Палама је остао на истом месту, где је био и дан пре, до четвртка, до 11 сати ноћи, одакле је опет враћен у Коран. За тих пет дана добио је само комад хлеба и нешто цигарета од два војника, од којих је један зато био кажњен, и један чај од једног официра. Пошто је у Корану, у муци, провео десет дана би упућен у Доњу Прачу. У тами, он је у Корану био упао у подрум и озледио ногу, па сад није могао да држи размак од 200 корака пред четом, како му је било заповеђено, па је и ради тога био тучен и грђен. У Прачи је најзад затворен ради велеиздаје и после неког времена преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу(Hrvatska бр. 892) смакнуто је на Палама 20. и 21. октобра 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа.
У чети шуцкора Мујаге Капетановића дошао је Иван Мартиновић 23. септембра 1914. у 21/2 сата после поноћи у кућу свештеника Ристе Јокановића, „дигао га из кревета, тукао га пред његовом женом и дјецом, псујући му све светиње, повео га са 4 наоружана шуцкора и преметао га с кундака на кундак до ријеке Зујевине, заједно са Гавром Кртолином из Илиџе, те их утјерао у ријеку Зујевину, гдје су морали стајати око пола сата.“ Илију Тркљу са Илиџе тукао је толико „да је постао неспособан за сваки тежи посао.“ Карло Шошић, заставник код ветерана, ударио је два пута по образу трговца Перу Памучину у бившој Филиповића касарни, а онда га „угурао у једну собу, где су га шуцкор Лакатош и још један муслиман кундацима тако тукли, да је поцрнио као гуњ и на његово запомагање дотрчао један ветерански официр и забранио да га даље туку.“ Војислава Борића, школског надзорника, ударио је у присуству истог Шошића шуцкор Хефим Кукавица кундаком у слабину. Шуцкор Лакатош тукао је у истој касарни Ристу Кебељу, који је услед тога и умро. (Српска Ријеч, бр. 90,1919.).
Интернирани Зворничани морали су у војничком затвору голим рукама чистити људску нечист, а свештеницима у Лијевну, који су били натерани на исти такав посао, нису дали ни да руке оперу, него су тако онечишћени морали да једу.
Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му тако свезаном наредила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то морао прогутати и захвалити се посебно и за то, као и за примљене ударце. Љубо Николић, сарајевски парох, морао је по читаво пола сата на станици у Смиљевцу правити велике чучњеве све дотле, док не би од умора обнемогао и пао. Осим тога је морао, кад би долазио воз, стати управ до њега, да би га војници што пролазе могли дохватити и злостављати. Тако га је једног дана један војник ударио по глави голом сабљом и ранио тешко. Попа Митра Поповића из Доњег Вакуфа натерали су војници, да о илинској жези читав сат трчи поред железничке пруге. Хафиза Џамхура, хоџу из Коњица, мучена зато што је Србин, присилили су, да чисти нужник, а канте са нечисти да носи кроз варош. Ристу Вуковића из Подлугова били су шуцкори као таоца и тукли му 22 минута каменом орахе на глави, од чега се тешко разболео. Шуцкор Исмет Механовић упао је са већом групом шуцкора у кућу Нике Илића у Високом, тукли га и крхали му ствари тако, да је Никина кћи од страха занемогла и умрла. Напали на кућу Жарка Радивојевића, на кога је пуцано из пушке, шуцкори су били толико страшни, да је Жаркова жена, тучена од њих, још тај дан побацила.
Нарочит је био систем застрашивања таоца скором смрћу, као код Јевђевића, и уживање у њиховом страху од тога. Свештенику Сави Шкаљку из Језера код Јајца неколико су пута везали очи с напоменом, да га воде на стрељање, псовали га, пунили пушке и онда командовали паљбу не изводећи ништа, мучећи га том језовитом неизвесношћу по неколико минута. Сиромах је човек полудио због тога и био одведен у сарајевску лудницу. Исто је тако ради застрашивања за време таоштва и ради других суровости у тузланском затвору полудио и после умро и Јово Дангић, свештеник Братунца. Трговца Ђоку Милаковића, таоца у Бос. Броду, злостављали су сами официри, надносили му револвер на чело и чак му једног дана натицали коноп на врат све у жељи, да уживају у патологији страха. Исто су тако Милану Грковићу, трговцу из Коњица, шест пута завезивали очи до Ивана говорећи му сваки час, да ће сад одмах бити стрељан.
Како се при свему поступању према таоцима водило мало обзира у погледу истраживања материјалне истине показаће најбоље ова два три случаја. На путу измену Добоја и Тузле, прелазећи преко једног моста, отворила су се врата на једним железничким колима, а како је мост био узак, врата су се ударајући у гвоздене пречаге сва искомадала. То је приметио железнички стражар М. Цвијановић и дао знак, да воз стане. Вођа локомотиве није то опазио и ишао је даље. Кад је кондуктер видео ту штету, бојећи се одговорности и казне за себе, наведе, да су то учинили Срби из оближњег села Липца. Без даље истраге наређена је одмах контрибуција од 3000 круна и сва је срећа била, да још нико није ради тога платно главом. Село Талежа код Требиња сравњено је 12. августа сво са земљом јер је један муслиман – како су тек после установило – бацио на железничку пругу неколико камења, да изазове казну или покољ. У Брадини је случај испао страшније. Одмах од првог дана узети су за таоце Милан Мркајић и Богољуб Дамић, те су „вршили службу“ између Брадине и Ивана. 25. августа 1914. нареди натпоручник Јаков Чик, да се обојица убију. Он је од истих таоца куповао за своје одељење неке животне намирнице и уводио их у књиге знатно скупље, него их је плаћао, што је после утврђено жандарским испитивањем. По свој прилици он је таоце дао смакнути само с тога, да се ослободи евентуалних сведока против себе. Наредио је, да се најпре обеси Дамић, а онда Мркајић. Кад су Дамића обесили о једно дрво пукла је грана и он је још жив пао на тле. Онда је Чик позвао осам војника и дао убити обојицу „ватром из пушака“. Као разлог за убиство навео је, да је неко по ноћи пуцао на влак, не истражујући, наравно, ни ко је то учинио, ни зашто и да ли се уопште то и догодило.
Ђуро Тополник, учитељ из Тузле и резервни поручник, нарочито се истицао у нељудској мржњи против таоца. Народног посланика Дра Ђорђу Лазаревића дао је са целим водом војника пешице везана отерати из Тузле у Зворник, да тамо буде таоц. Кад је Милоје Топаловић из Бос. Петрова Села чувао железничку ћуприју на Спречи у Мирчини као таоц Тополник га у мало није дао убити ради ове ствари. „Једне ноћи, кад је вода набујала, носила је кршеве, пањеве и гране, које су ударале у бране и стијене ћуприје, од чега се је мост тресао и настајала велика бука. Тополник премда је био упозорен на праве узроке томе, дошао је Милоју и рекао му, да српске комите наваљују на ћуприју, осудио га за то на смрт, дао му два сата рока да се спреми за онај свет и одреди од страже оне војнике, који ће ту његову осуду извршити. Уједно је затражио помоћ из Лукавца, да се тобоже брани од комита. Кад је ова дошла и претражила терен, установила је право стање ствари и извјестила га. На то је Тополник опет дошао Милоју Топаловићу и рекао му, да је превишњом одредбом помилован.“ (Ослобођење, бр. 2, 1918).
Илија Бабић, таоц у Пазарићу, преведен је 6. априла 1915. у сарајевску болницу са осамнаест рана на телу и две на врату. Они, који су га предали у болницу говорили су, да се ранио он сам и то с тога, што му је додијао такав живот. Ако је навод истинит, та је аргументација врло карактеристична за поступак, који су таоци имали да подносе од својих чувара и других лица, с којима су долазили у додир.
Тих је таоца било све до 12. јула 1917. Задњи су: поп Ђорђе Трабеж с Пала, таоц на Алипашину Мосту; поп Никола Костић из Бања Луке, таоц на мосту преко Уне између Добрљина и Волиње и прото Душан Кецмановић, таоц на железничком мосту у Добоју. Овај задњи, окружни прото бањалучки, био је интерниран од 28. јула 1914. до 25. априла 1916. у Бањој Луци, Араду, Неждеру и Шопроњеку 9. августа 1916., на заповед земаљског поглавара Стјерана Саркотића, био је поново послан у Добој, да служи као таоц. Како се још тада поступало с њима сведочи најбоље баш овај пример. У Добоју је Кецмановић предат једном подофициру и морао је спавати у једној тесној соби са својом стражом од девет војника. Прљава, смрдљива соба, пуна инсеката није имала ниједног кревета, него се морало спавати на голој дасци, мало одгурнутој од тела, без сламе и без икаква покривача, храну је добивао најпре с војницима, а после од 1. септембра 1916. са српским интернирцима из Добоја. Забрањено му је било свако читање, док се после нису присетили, да бар то дозволе. Тек 12. јула 1917. био је пуштен кући, али са строгом забраном да не сме вршити својих дужности као окружни прото.
О здрављу таоца није се, наравно, водило никаква обзира. Чак би се могло рећи противно. Дра Живка Њежића, који је бацао крв, хотимице су у Алипашином Мосту сместили у једном загушљивом и влажном подруму. Сарајевске таоце држали су првих дана све на станици збијене уједном вагону, не давши им ни шетње ни одмора, ни могућности да испружени легну. После 2. децембра 1914. остало је било у Мостару само шест таоца: Др. Јурош Круљ, Светозар Ћоровић, Манојло Јелић, поп Стеван Шиниковић. Ђорђо Лабало, и Владимир Спахић. Ти су људи морали онда пратити транспорте сваки прекодан, често сваки дан узастопце, од Хума па до Коњица, не могући и немајући где по читаве ноћи склопити ока. А незгода је било сваковрсних. „Кренемо ли из Мостара“, пише С. Ћоровић, „гурну нас обично у претопао вагон, те се читавим путем непрестано знојимо. Али чим дођемо до Хума, туре нас отуда у вагон који као да се још никада наложио није и у коме од студени дрхћемо све до Мостара. Каткада допремо и у отворене вагоне и тада нас изложе још јачој студени и промахама. Никакве хаљине не могу одбранити од назеба. Зато, наскоро, и почесмо побољевати један за другим. Одлежимо по два по три дана, па опет на пут. И опет озебемо и поново легнемо“.
Док су наши људи, тако затворени и немоћни, били чувари државног поретка и одговарали за унутрашњи мир, дотле су у неким местима поновљене јунске демонстрације против Срба, без икакве казне за оне, који су их инсценирали. Нарочито су биле сурове те демонстрације у Мостару за време мобилизације, од 26. – 29. јула. Оне су, у вези са пријашњима, биле толико нељудске и бестидне, да је сам мостарски бискуп, фра Алојзије Мишић издао, 1. августа, једно посебно пастирско писмо и унио у њ ове речи: „Saznali smo, ojađeni u duši, da su neki između vjernoga stada minulih dana daleko zaboravili se svojih kršćanskih dužnosti, dali se zavesti od obiestne, bezglave i razvratne mlađarije, koji siju mržnju, nemir i nesklad, odvojili se od pravoga kršćanskoga stada i ubrojili se u četu, kojoj nije sveto poštivati tuđi imetak, te s kojim u društvu okolo po gradovima u raznim navratima revolucionarno obilazahu i na štetu bližnjem poganskim i upravo divljim načinom kuće razvaljivahu, kvar po trgovini i po zgradama veliki prouzrokovahu“.
Каква је била стварна унутрашња потреба за узимање таоца показује врло речито ова афера. Прњаворски предстојник, Хрват, Милан Блажековић, јамчио је за ред и мир у свом од ратишта удаљеном котару и није подузимао ништа, да узбуђује свет. Кад је од владе дошла по други пут наредба, да мора узети такође, и то људе од значаја, он је одговорио, да то не може учинити. Јер нема повода за то и јер се против тога буни његова правна свест. Он је на то одмах опозван, а на његово је место послан злогласни Рабатић, који је за пар дана увео страховладу и за кратко време упропастио читав низ српских ексистенција. Јасно је онда, зашто се тако пашовало и по осталим крајевима и колико је за то било савесне оправданости.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.