Босна се помиње први пут средином 10. вијека у спису О управљању царством византијског цара Константина Порфирогенита (χωρίον Βόσωνα – хорион Босона) и то као дио Србије. Порфирогенит је дефинише као област око горњег и средњег тога ријеке Босне. Од насељених мјеста „у земљи Босни“ наводи Катеру (вјероватно Которац код Сарајева) и Десник (непозната локација). На подручју данашње Босне и Херцеговине код Порфирогенита се помињу још и град Соли (Σαληνέσ – Салинес) области Травунија, Захумље и Паганија и жупе пљевска (Πλέβα – Плева), имотска (Εμοτα – Емота) и ливањска (Χλεβίανα – Хлевијана). Босна се помиње и у Љетопису попа Дукљанина, такође као саставни дио Србије. Према љетописцу, Србија (Surbia), звана још и Загорје (Transmontana), била је подијељена током ријеке Дрине на два дијела: на Босну и Рашку. Босна је захватала простор од Дрине до јадранског залеђа. Укратко речено, Босна је у вријеме када се први пут помиње у историјским изворима била само географски појам.
Послије погибије српског кнеза Часлава у сукобу са Угрима (Мађарима), дошло је до осамостаљивања Босне. Њена самосталност је изгледа била кратког вијека, јер ју је недуго потом освојио хрватски краљ Михаило Крешимир. Крајем 10. вијека бугарски цар Самуило је на походу на Далмацију прешао преко Босне. Када је византијски цар Василије II Бугароубица покорио остатке Самуилове државе, Византијско царство је стекло превласт над читавим Балканским полуострвом. Врховну власт Византије је признавао и босански бан. Међутим, та власт је била више номинална него стварна. Византијски цар је око 1040. морао да издвоји велике количине сребра и злата за босанског бана, рашког жупана и захумског кнеза како би их придобио за гушење устанка дукљанског кнеза Војислава. Дукља је у 11. вијеку била средиште српског отпора византијској превласти. За вријем е краља Бодина Дукља је под својом влашћу објединила сусједне српске области Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Између 1081. и 1088. краљ Бодин је за кнеза Босне поставио Стефана.
Кнез Стефан Војислављевић је био владар средњовјековне Босне, који је највјероватније владао крајем 11. вијека.Летопис попа Дукљанина га помиње као вазала српског краља Константина Бодина, наводивши да је „Господарио врхбосанском кнежевином, од Неретве до Врба…“. Претпоставља се да се термин Врба односи на реку Врбас. У остацима тврђаве у околини Зенице пронађене су 1931. године камене плоче у које је био уклесан лик владара и натпис на глагољичном писму: „Стефан, кнез босански.“ Година у којој је настала плоча није забиљежена, али је каснијим анализама, 2007. године, утврђено да је стара између 8 и 11. вијека. Други историјски извори уопштено спомињу кнеза Стефана као кнеза „западне Зете“. Кнез Стефан је имао једног познатог сина, Вукимира Војислављевића.
Вукимир Војислављевић Босански је био једини познати син првог познатог владара Босне, кнеза Стефана. Датум и мјесто Вукимировог рођења нису познати, али се претпоставља да је рођен негдје око 1065. године. Вукимир је имао брата и сестру чија имена су остала непозната, а од насљедника имао је сина Томаша који се са баном Борићем борио за превласт у земљи и кћерку Лавицу, која је била жена првог бана Босне, Борића.
Томаш Вукмировић је син кнеза Вукмира. Спомиње се код Мавра Орбина и Јакова Лукаревића. Они говоре о краткотрајном рату Босне и Дубровника 1154. у коме кажу да је владар Босне био Борић, а владар Захумља Томаш. Међутим мало је вјероватно да је владао Захумљем у то вријеме, јер је владар Захумља тада био Деса. С обзиром да је Томаш погинуо у том рату, а да Борића други извори први пут спомињу као бана Босне баш 1154. произилази мишљење да је Томаш био владар Босне и да није имао дјеце, те га је наслиједио Борић, који је био његов зет, ожењен Томашевом сестром Лавицом.
Током Рата Босне и Дубровника, који се одиграо 1154. десним крилом босанске војске командовао је управо Томаш, гдје је у борби са Пераштанима изгубио живот.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.