Као одзив овоме раду Византије и Словенства, постаје још жешцом она дуготрајна и муцна борба коју води Рим противу Византије а понајјаце борба против словенске службе и писма. Римске папе настоје сада још јаце, и свом снагом својом, да сједине под својим жезлом, а у латинској служби и писму, сав хришцански свијет, а нароцито Словене на Балкану, који су као цудом неким привољели и утврдили се у истоцној цркви. Борба у том смислу води се из Дукље и Спљета, пак се ено у Хрватској, која је дотле припадала спљетској латинској надбискупији, концем ИX. вијека показује хрватска народна црква са словенском службом, коју папа Јован ВИИИ. благосиља и потпомаже. Но на скоро за тијем одношаји се промјењују, и настаје у тој земљи, и даље уз море, жестока борба латинства против словенске службе и писма, која је онако јасно оцртана у раду познатијех спљетских сабора у X. и XИ. вијеку. На тијем спљетским саборима од год. 925. 929., и 1059. 1064. и 1075. надвладује римска струја, па се ствара закљуцак: да се служба божја на слов. језику забрањује, и, да нико не смије бити запопљен, ко говори словенски, — и ко је ожењен па се још тамо иста служба проглашује „схизмом“, и „јереси“ а о цирилици се говори, да је измислио некакав јеретик Методије, који је на томе слов. језику написао много лажљивих, дакле јеретицких књига. Закљуцке овијех сабора, који су били само увод у ону дуготрајну страховиту акцију рим. свијета према истоку ваљало је привести у живот, и Латинство је у томе погледу побрало своје ловорике једино у Хрватској, у којој, истина послије кратког али жестоког отпора, бијаше год. 1075. уништена народна црква, и словенска служба. Но није тако лако ишло са изводењем такијех закљуцака у појединима српским племенским др-жавицама, јее је томе стајао на путу како уплив Византије, тако још више народна словенска и српска самосвијест, и државна отпорна снага. У томе се реду такоде јунацки понијела и стара босанска држава, која се баш у тијем бурним временима (од год. 962. па даље), поцела одвајати од српског стабла, и оснивати свој самостални државни и црквени живот, пак је ради свога сусједног положаја постала ослонац оне саломљене хрватско-словенске отпорне снаге против Латинства, и тиме, бранеци словенство и православије, изложила своје груди првима у најжешцим стријелама римских завјетних тежња. Оваково одупирање српског свијета, унијело је у ову римску акцију особито јаку мјеру раздражености и безобзирности, па је отуд и настала она жалосна појава: да је римска црква називала православну словенску цркву и службу и схизмом и јереси па свима могуцијем срествима настојала, да је уништи. У томе је опет баш највише имала да претрпи босанска држава, која је била најјаце изложена и отворена навалама римскијем. У тијем муцним временима, појављује се у средини балканског полуострова слоненска јерес „Богомилство“, долази на велику муку још несталог православија меду срп. племенима, а зао удес као да доноси његово онако сјеме и у далеку несретну Босну, да послужи тамо као најјаце оруде, и као оправдање свију онијех жестоких напада римске цркве у ову земљу, поцевши од времена Кулиновог, па до пропасти бос. краљевства. Да би привукла Босну себи, па уништила у њој православије и словенску службу, римској цркви не бијаху никако довољна обицна духовна мисионарска срества: поука, убједивање и т. д. — јер је словенско православије било тако цврсто срасло са умом и срцем народним, да није било те силе на свијету, која би Босну могла одвести у другу духовну сферу. За то је морала римска црква прибјеци насилним физицким срествима, да постигне своје циљеве, — а како свједоце све оне околности, које цу касније навести, ваљало је тај крвави корак оправдаши измишљеним јеретицким страхотама у Босни. Док је Босна била непосредан саставни дио јаке српске државе, или византијска провинција; док су римска настојања била везана на друге стране, и докле римска црква није стекла себи вијерну помоцницу у Угарској држави, која је након освојења Хрватске год. 1102. а нароцито по свршетку великих ратова са Византијом год. 1180. озбиљно пошла да приведе у живот своје давнашње жеље у погледу Босне; — до тога времена историја не зна за Богомиле у овој земљи, нити за она огромна подузеца римске цркве око тобожњег истребљења тијех јере-тика, а у истини: уништења словенског православија. Тиме је постала и уцврстила се она знацајна истовјетност и узајмица римских и угарских интереса у Босни, која је била покретна снага свију онијех вјерских и државних потреса, што су сналазили ову земљу за њеног државног бица, јер тада : словенска служба, знацила је православије, а латинство, римокатолицизам, — бити православан, знацило је не бити лако склоњен тежњама Угарске, а бити римокатолик, знацило је бити присталица круне св. Стевана. Од покрштења Срба, Босна је била цисто православна земља; сјеме посијано благословеним радом св. солунске браце, уродило је тамо најбогатијим плодом. Ово силно православије није се могло обицним среством утопити у мору римокатолицизма, а пошто се хтјело свладати га, ваљало је као што вец напоменух, пронаци за оправдање фирму, под којом би се извеле оне тежње, а та кобна улога пала је у дио босанском јеретиштву, које је ваљало створити, све да га није било. С тога, при испитивању босан. богомилства, не треба никада сметнути с ума ове три важне околности: 1. Тежње рим. цркве и Угарске државе. 2. Узајмицу њихових интереса у Босни. 3. Неприлику ради повода и фирме, којом би се пред свијетом оправдали упадаји у вјерски и државни живот Босне. Ово је једини прави и поуздани критеријум, који ваља најозбиљније уважати при испитивању свију околности и појава, што су у савезу са питањем босан. јеретишта, како нам га досадања хист. наука дохранила.
Текст преузет са адресе: http://www.infobiro.ba/article/654807
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.