НАРОДНА НОШЊА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ

Подели:

По основним карактеристикама, сеоска ношња српске популације у Источној Херцеговини припада ношњама динарског културног круга, које чувају елементе најстаријих култура.То су изразито сточарске ношње од вуне, превасходно израђене у домаћој радиности.

У Источној Херцеговини биле су у употреби две варијанте динарских ношњи. То су брдска и Шумска ношња.Брдска ношња била је раширена у источном делу тог простора и обухвата области Зубце, Шуму, Површ, мањи део Поповог поља, Билећке Рудине, па преко Невесињског поља и Подвелезу, све до Борча и Србиња.Умска ношња била је раширена у западном делу, у некадашњим срезовима: Мостарском, Столачком, Коњичком, Љубушком и Љубињском.Разлике међу том носњом постојале су углавном у женској ношњи, док је мушка била готово иста, све до Невесињског устанка 1875.године. Тада се у брдској ношњи јављају утицаји црногорске мушке ношње.Брдска жене старија ношња карактерише се богатим везом на ланеним и конопљаним деловима одеће, кошуљама и детаљима за оглавље – превезачама, повезачама.Удате жене облачиле су преко кошуље сукнени зубун – дугу или краћу Чурда, зависно од материјалног стања, а зими хаљину од мрког сукна – мрчину.Запасивале су се широком прегачом опрежином, са клечаним шарама.Девојке су облачиле беле сукнене ћурдије и хаљине БЈЕЛАЦ. Девојачка и невестинска кецеља – Лиздек истицала се златовезом и раскошним дугим ресама.Обућа од вуне: чарапе, приглавци, терлуци, камашине богато су украшавани разнобојним орнаментима, техникама плетења и веза.Заједно са опутним опанцима чинили су обућу веома добро прилагођену ходању по кршевитом херцеговачком пољу.
Посебност у ношњи чинио је накит, рад старих већ заборављених мајстора: невестинска капо оврљина, кожни појас, токе које су красиле ђечерме и ћурдије на грудима.Мушка старија брдска ношња такође се одликовала богатим везом на кошуљама конавачама.
Горњи и доњи делови одећежемадан , мали и велики гуњ за зиму, кројени од мрког сукна, а гаће и тозлуци од белог сукна финије израде. Само су имућнији носили доламе од чохе и џемадана са токама, као и кожне појасеве силаје.После Невесињског устанка из црногорске ношње преузети су многи делови одеће.
Умска ношњу у Источној Херцеговини карактерисала је природна белина вуне, која се одржала готово докле је ношња била у употреби.Ову ношњу чинили су: дуга хаљина БЈЕЛАЦ, беле гаће од танког предива, за зимске дане бели огртач гуњ. Преко БЈЕЛАЦ ношена је мрка кратка ћурдица, а запасивала се узана дуга кецеља тамних боја, званом опрегаљ.По градовима и варошицама, ојачан српски грађански слој, посебно из трговачких и других виђених породица, током последњих деценија турске владавине носио је одећу израђену од материјала увезених из Цариграда, Скадра, Венеције, али и домаће производње.Мушкарци су на глави носили фесове, а на телу фермени, доламе, џемадана, токе, цурке, чакшире, шалваре, а на ногама ципеле плитке или дубоке.Удате жене су на глави носиле фесове равног темена, уоквирене плетеницама а девојке – мале фесићу покићене цвећем. У моду касније улази црногорска капа заврата. До тела је ношена памучна или свилена кошуља, затим јелек, везена кратка долама, либаде са марамом на грудима, а последњих деценија деветнаестг века почеле су се носити разне блузе са чипком и порубима.Ношњу је допуњавао веома декоративан и скупоцен накит.Већ половином деветнаесто века у ношњи се, посебно код млађих особа све више испољава утицај средње и западне Европе и ношња се постепено напушта.