ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРБА ГРАНИЧАРА – БОСАНСКА ВИЛА (1887)

Знамење. Како се дијете роди, одмах отац са бочицом воде чисте иде свештенику по „зламење.“ Обично рече: „Нашло се дјетешце мушко (или женско, већ како буде), дошао сам по зламење.“ Или рече још и овако: „Жена, да простите, пала у сламу.“ — Са овом благословљеном водом добије дијете име, и сваки пут до крштења улијевају ове водице у корито па купају свога „Милоша.“ Обично дијете не дају видети никоме страном. Ко најприје види дијете мора, пљунути и реци : „ружно је,“ или „не буди урока.“ — Бабе ујагме капу кућанима и страним, носе дјетету, те се мора сваки откупљивати, а прије не ће добити кане. — Ако колијевка није приправљена, то до крштења мора отац приправити. У колијевци носе на крштење. Ту је лијеп вунени шал, па платнена шареница, испреткивана мавеком модрим и црвеним, а опточена поткитом; јастучић извезен, настрт сламом или сијеном па платицом покрпвен простирац. Упрте су оплетене вунене, па прошаране црном струком. Лијежући дијете у колијевку сваки пут га мати прекрсти својом десном руком, чита му м о л и т в и ц у и зијевне више њега да му санак доде. Како сведе очицама, вади из колијевке сламу па преломи и са четири краја баци око колијевке, обично још пљуне преко колијевке од урока. Прије зламења не рекну никаково име дјетету, ма да су отац и мати још прије бирали име, каково ће бити. Обично је мати рада да буде име њезина рода, браће или сестара; отац опет држи се свога рода. Крупноме дјетету најбоље је дати име српске народности, које јуначко име. О томе се договарају с кумом прије него што поду на крштавање. Има имена какова не би ни пошто дали своме дјетету: н. пр. Тривун, Климента. (На Перни.) Ово име „Климента“ значи њима некакову наказу. Ако је у селу неко онепоштенио се, било то ма на који рђави начин, н. пр. крадом или убијством, лажи и преваром, онда то име је срамотно. Попо разборит прима и даје име њима по жељи, а то су имена већ како је речено српска или посрбљена. Крштење. Срби у опште држе се више свога домаћега обичаја, него што би се држати имали општега црквенога Правила. Црква налаже, да се дијете непосредно иза рођења мора крштавати. Ма Срби тако пе ће. Истом онда, када мати устане из бабиња са свим, па када може дочекати свога кума, онда ће дијете крстити. Ово потраје цијелих првих шест недјеља, а и по више богме. Иде мати те оправи своје чедо лијепо и чисто, по челу с угљеном мало нагари дијете, ето да не би ко „срце материно“ урекао. — Жена дојиља носи дијете, кум иде с њоме. Послије крштења дојиља ће сјести на земљу, те повија дијете на својима ногама. (Тако се ваља). Ако дјеца помиру, онда ће дати имо очево, улу радије н. пр. Станко, Стојан, Стана, Стоја и т. д. И кумово име радо дају. — Већ у породу на то мисле, те ће дјетињим ножицама прилупити врата. Још у трудовима се мати хвата за своје косе и вјерује, да ће јој дијете косато бити. — Него има нешто, што није лијепо. Ово н. пр. Која мати има срећу те, „купус у капу, дијете у колијевку“ — честу дјецу рада, та хоће да се то размакне, а прибјегава јадинца ружној ћоприји, (врачању). Овако раде те луде главе : Када јој умре дијете од сисе, тада укопници морају ковчежић у раци до три пута повуци за руком а говоре: „Када ово оживило, онда и она зацела.“ Ово је врло немио и одуран злобичај, а није то обичај. Познавалац српских народних обичаја наш Милан М. Делић ово ми пише: „Познавао сам жену такову, па она заборавила укопницима наручити ту басну. Што ће брижна од муке? Отишла је баш послије по године у гробље, откопавала рачицу и повлачила сандучак, већ како је она мислила да ће јој помоћи. Али је то лаж била! Она се иза тога облизнила — родила два сина као двије јабуке.“ Гозба и дарови. Од цркве долази кум и носе имењака. У кући даду куму дијете на шаке, а он га предаје матери и говори : „На ти, кумо, ово моје кумче, а твоје миловање. Ово је прави Србин (или Српкиња,) храни га и учи да нам буде православан христјанин сретан и честит!“ Онда се преко дјетета њих двоје пољубе. Јаче куће зову и попа да им дође. Ту се прогосте како се може. Кум дарује кумче с новцима, а рече: „Нека купи лулу“ — женскоме: „Нека купи преслицу.“ Кума даје за уздарје куму кошуљу, или ручник. И у селу ваља се дати новој матери ма шта. Ово траје за првих десет недјеља. Узеће она у тудој кући воде, па три пута прсне у њедра, да боље доји. (Корјеница.) Послије мијесец дјетету колац, поступачу, те ће прије проходати. Ако не ће да проговори, воде га у млин, па чекалом три пута додирну га по глави. Брбљавцу обично реку : „Тај је чеклом ударен.“ Зубић први када ваде, мати узме, пољуби, па баци преко греде, гдје пане зуб ту га и закопава. (Не ће зуби бољети). А бацају овај зуб и на таван, говорећи: „На ти мишу коштан зуб, Дај ти мени гвозден зуб.“ Не ваља се реци дјетету „мучи,“ јер би могло остати нијемо, и.ш бар теже проговара. — Од урока најпреће је ушити љуштрицу т и с о в и н о, па то нека носи о врату. Ушивају и онај восак са пупка, косицу и восак са крштења. А у први мах ово се држи под узглављем у колијевци. Ако ли мора сасне дијете, што се види на отеченим сисицама, онда мажу та мјеста бијелим луком. Матери дојиљи и дјетету не ваља се ићи по мраку, јер може мрак да науди обадвома. За матером „свезане душе“ не ваља се набацивати пијеском, угљевљем или земљом, јер ће дијете те ствари послије трпати у уста. Злобници тако врачају. (Срам их било!) Седме године облаче мушкој дјеци — гаћице, и дају им торбак. Женској дјеци — прегачицу. Сад већ ваља преча ове мале преље и за платно! „Мати учи дјецу молитвице, прекрстити се, и већ по закону живити. С матером посте сваки пост. Уроци. Ако дијете не може да спава, немирно је, куња, боли га главица, све је запражено, онда је ово дијете уречено, и зијева му се. Одмах слуте ко је урекао, па буде крив и ко није жив. — Одмах по бабу таљу, баба долази па чита уроке. Зијева над дјететом, топи угљечке, па овом водом умива и напаја дијете, што претече воде.

Аутор: Никола Везовић

Интернет страница: http://www.infobiro.ba/article/502761